Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Је ли, учитељу? Учитељ потврђује: — Јест, јест! Сељаци се опет гурнуше, неки се и насмехнуше. — А кит? — узвикну наједанпут Максим, чисто смешећи се од задовољства што је тако ухватио у тесно свог колегу, па погледа готово у сами
— Ово је поп! — викну један од погађача и лупи по једној карти. — Сутра! — узвикну онај што разбацује, изврну карту, кад оно дама. — Их, ороспију му очину! — викну погађач. — Баш си баксуз, Радане!
« Окрени, обрни — немаш куд! Дам му облигацију... — Их, Радане, забога! Зар баш даде?! — узвикну један између њих упрепашћено. — А ја шта ћу, мој брате!... Да ми дође добош пред кућу, куда ћу онда?...
— Их, болан, да сам знао — вајкаше се један — могао сам купити ономаде кад оно силазих у варош! — А! Знате шта? — узвикну Ђуко као досетивши се.
! Робијаш стаде, погледа га, па узвикну: — Аха, Ђуко! Нуто, богати — откуд ти овде? — Донесе и мене ветар, Радане. Ви'ш, ја с мојим капетаном квит!
— Па јуче, колико си пазарио? — Ништа! — одговори Среја кратко. — Шта велиш? — узвикну Милун и набра обрве. — Ништа; то велим! — одговори Среја срдито — Ама, одиста, богати? — Одиста. — Не може бити.
Него батали ћорава посла, дај да видимо рачун. Среји већ прекипе, па не знајући шта да му одговори, узвикну: — Не дам! — Шта, шта! Не даш? — Не дам! — Бре, даћеш, синко, голи, бели! — Видећемо...
Ћир Трпко одмах узе мерити. — Осум ока! — рече потегнувши торбу на кантар. — Осам! — узвикну Тиосав. — Не може бити! Каквих осам, бог с тобом? — Ево на! Осум, здравла ми! — рече Трпко и поднесе кантар Тиосаву.
Смотри га ћир Трпко, па истрча на врата и још чак одовуд узвикну: — Шта је, бре! а? — Врлике! — Шта кажеш? — Ни'една врлика немат на чајир!
— Однео неко све врлике с наш чајир... — Не може бити! — опет узвикну ћир Трпко и сав уздрхта. Витомир и Тиосав згледаше се крадом. — Богами јес' — вели момче.
— Добро јутро, учо! Учитељ се осврте, па кад угледа јеину, тек само пљесну рукама и узвикну: — А јој! где је нађе, Жико!... Их, колика је!... — Обиђох јутрос њиву доле у луци.
Обуче се и Никола. — Е сад, Нико, понеси вериге — рече Сава — па 'ајдемо! — Вериге!? — узвикну Никола зачуђеније него да му је заискао три будака одједанпут. — Вериге, вериге — ја! Понеси само...
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
И пољубише се. Затим почеше хајдуци прилазити и љубити се. Кад се сви изљубише, харамбаша свечаним гласом узвикну: — Станко!... Наш си! Она мрка лица хајдучка наједанпут оживеше.
— Нећу зато што сам дала реч другоме! — одговори Јелица мирно. — А коме? — Станку. — Дала реч Станку! — очајно узвикну Крунија. — И она даје реч!... А ко си ти кад тако дајеш реч?... И зар је преча твоја реч од очеве, а?...
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— Охо, охо! Ама ви, господин’ Ћиро, баш онако... — Јесте; ми онако, а ваша кућа свакојако. — Охо! — узвикну зачуђено и увређено поп Спира, па остави шешир. — Само кад је ваша кућа пример селу. — Богме и јесте.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Под прозором су цвркутале ласте, али било их је и над прозором, где су биле свиле гнездо. „Ласте!“ узвикну млади официр. „Зато мени оно на клобуку!
Силазећи са чардака, на утрину, Ђурђе, међутим, узвикну, изненада: „Ене га! Ене нашег сретиоца! Возе га! Гле, па ни то им није доста.
Ако хоће, он ће од грофа Бестушева тражити пашпорт, и за њих, све. Варвара онда узвикну: „Павле, сви ћемо са тобом, Павле! Ја ћу ти бити као сестра, место моје Катинке.
Стојећи пред њим, та балавица му се учини још лепша, него у колима. Она га је посматрала, нетремице. Затим, узвикну да ће имати да трчи са њом, за опкладу, да се види ко је бржи. Она, или он? Поћи ће да хватају лептирове.
Исакович погледа за девојчетом и виде да је лепа, и у ногама. А госпожа Божич му је ухватила поглед и узвикну, гласно, да њен муж уме да запази, шта је добро, али да њен сапутник, изгледа, спрема се да оно, што је добро, не
Трже се и виде, крај постеље, малу собарицу домаћина, па нехотице узвикну, нежно: Францл! Она, међутим, није била иста, као дан пре, него бледа, исплаканих очију, надувених усана – као
Видећи га код деде, баба Гоша узвикну: Е сад ми је ово дете добро! Волем га! А ти, Петро, не смеш поганити дете и давати му да сиса. Јер ћу те умлатити!
Све што би молио, за себе и своје братенце, да им се не да пехота, него коњица. Волков онда опет узвикну: „Хорошо! Хорошо!
„Что ја Вам сказат хочу!“ А кад виде да Павле хоће да дода још нешто, и да је зинуо, Кајзерлинг узвикну, љутито, да ће бити боље да капетан запамти, пре, него буде доцкан, да у војсци императрице Елисавете, млађи,
А кад Исакович заграја: имају ли нешто написмено? Да ли им је Василије показао неко писмено од Руса? – Бајевич узвикну, љутито: шта ће им писма? Реч је пала. То је веза. Тако што се, без срамоте, не прекида!
Исакович је био толико згранут, и њеним доласком, и њеним брбљањем, да није, у први мах, знао шта ће с њом. Узвикну само, љутито, да је срамота, што је дошла, у трактир, да је којешта то, што о матери својој брбља, а да је моли да,
Била је пребледела, јако. Па ипак, она, сагињући главу, узвикну, смејући се: „Ете ти! Шта све бива у посети рођаку! Нашчо ће ово изаћи?
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
— И мени мирише вино! — узвикну чича Тришо — сигурно је близу нека крчма. — А мени вјетар наноси дах планинског сијена.
„Крчме код три магарца“, па и себе и чича-Тришу лупи неколико пута мокром чарапом по глави да се мало разбистре и узвикну: — Аха, сјетио сам се! Написаћемо оглас да је изгубљен мачак у џаку и прилијепићемо га на зид моје крчме.
Знам само толико да није мој чича Тришо. Његове кораке и одвише добро познајем. — Ех, шта ли је сад ово? — узвикну непознати и застаде сасвим близу мене. — Биће, канда, неки џак, а? Нико му не одговори.
Човјек с мишем нагну се над отвор, спази у мраку џака некакву необичну длаку, узвикну и тога истог трена деси се страшна ствар! Бијели миш омаче се из свог сандука и упаде у сам џак! — У помоћ!
Најзад се између врба и јова показа сив млински кров. — Ено га! — узвикну мачак Тошо. У истом тренутку Шаров помириса неки траг у кукурузима и поче да режи: — Опрезно, Тошо, овуда је
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
– Браво! — узвикну председник. — Ви сте рођена глумица! Заиста, изузетно... – Знате, овако шта се овде ретко дешава...
—Још увек се анализираш? — упита га она. —Wелцоме хоме! — узвикну. Како је то дивно осећање кад си најзад окружен светом који разуме о чему мислиш! Могу ли да изаберем јело за тебе?
Матавуљ, Симо - УСКОК
Јадна његова мајка, ако је жива! — Ја мним — прихвати Јоке — да ће владика помирити Јанка с ћесарем. — Мниш!? — узвикну Милица, те се оне двије зачудише. — Шта би било то чудно? — запита је мати.
Кратке раставке тијех разговора испуњаваше Милобруковић нудећи ракијом, а кад видје да се примако главни тренутак, узвикну: — Хвала богу, господару и господо, чуда једнога!
Најзад загризе га, па, осјетив сласт, брзо га прогута а онда се сјети шта је, те узвикну: „Ово је божје око! (боже опрости!) Дабогда ти, боже и то друго испало, и ја га нашао!
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Кад њега спазе сви се покрену, насмеју и узвикну. Деца се одмах скупе око њега и дирају га. Жене, девојке и луди, све се то на њ смеши, зивка га и дира.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Наређено је да се појаше. Очекивали смо да кренемо у правцу оних гудура што се испречиле испред нас. Али командир узвикну: — Налево-кругом... маррш!
— Ено, ено га непријатељски ров! — узвикну командир гледајући дурбином. Пуцњава као да растера маглу. Сунце прели зрацима реку и на супротној обали се појавише
— Осматрајте брже, сви осматрајте! — викну усплахирено командир дивизиона, — Ено га! — узвикну водник четврте батерије, и приђе командиру да и њему покаже.
Већ им дојади она пуста мамаљуга. — Пст! — узвикну један и сви застадоше. Унезверено се исправише, као да ослушкују фијук топовског зрна. — Шта, шта? — Пст!
Сви се посакривали, откако су жењенима дошле госпође. Сјашем, па у кућу... — А-ха, а-ха! — узвикну командир. — Да видите само... посилни, носи ову чорбу! Дакле... уђем.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
— Нека те плаћа, брате, ко те је тражио и поставио, а ми нити смо те тражили нити нам требаш, узвикну један одборник. Тада учитељица, која је дошла пре три дана и упознала се са главним околностима, саопшти Гојку да ни
— О, како је дивно! узвикну Љубица после дужег ћутања и посматрања. — Овде треба често да излазимо са децом. — Јесте... да...
!.. настави он готово више у себи и на лицу му заигра љутња. — Ха, па ми ћемо да омркнемо овде, узвикну она, видевши да је сунце зашло. Они се упутише низ брдо, говорећи о послу који их сутра очекује.
Дакле нове колеге! Част ми је... Велимир Крстић... и он се учтиво рукова са Љубицом. За то време Гојко весело узвикну: — Веља, Бога ми!... Ја гледам, па чисто не верујем. Они се обојица загрлише и пољубише.
— Тако, братићу, тако.. хвала је Господу Богу, који је благословио наш састанак... — Е, зар већ!?... узвикну Веља. Сви прснуше у смех и поскакаше са столица. Гојко се тврдо одлучи да добро прочасти Стојана, чим прими плату.
— А, ево мог стана, узвикну Љубица, дигнувши главу. Да је раније па да свратите, али је већ мрак... Гојко се трже и готово одскочи корак натраг.
Нека, молим вас : тако млади, па да идете на робију... — За вас је слатко и на смрт поћи, узвикну он, смешећи се. То већ беше много На тако отворен разговор Љу бица не беше навикла.
Веља се још од првих речи њених уозбиљи, а кад саслуша шта је писар спремио оним друговима, он плану гневом и узвикну: — Животиња!... Дакле и то он зна... А каква је то красна девојка и одлична учитељица.
да нам бешчасте породице, другове... А ми да ћутимо као рибе, да се не смемо мрднути, узвикну он са тешким болом, па онако у љутини хитну гранчицу, коју ношаше у рукама, далеко од себе.
Откад ја теби вичем свако јутро да собу чистиш и ветриш, а ти си ми направио овде читав свињац!... Ја... ја... узвикну он у љутини, па запе и одједном прекиде.
— О, безнадежни јуноша, узвикну Веља, видевши га где му долази. Шта је, пишти ли рањено, изневерено срце ? ... Знам, знам, дикане мој : тешки су то
Станка још иде боса... Љубица задрхта. То јој је најмлађа и најмилија сестрица. — Боса !... узвикну она, по овакој лапавици. За Бога, тата, шта радите ?...
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Кад сам стигао на други спрат, баш је зазвонило звонце. Дотрча једна собарица и погледа број, узвикну нешто и на то потрчаше и са десна и са лева. Кроз цео ходник ори се: „Дер Гриецхе лäутет, дер Гриесхе лäутет.
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
Било је тамо и много магараца, на избор, али не беше ниједног с пауновим репом. — С пауновим репом?! — узвикну газда, разрогачивши очи. — Да...
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
— Тако, брате! — узвикну шеф задовољан што је измислио начин да спречи даље шкандале. — Тако, — додаде затим — сад мало личи на обична човека,
— упита ме. — Први пут. — Ви сте странац? — Странац. — Дошли сте нам као поручени, верујте! — узвикну тај виши чиновник одушевљено. Мене то још више збуни. — Имамо једно упражњено место за конзула.
— Нисте знали?! — узвикну онај, и погледа ме с још већим решпектом и понизношћу. — Стрâдија! — додаде и стукну преда мном мало назад.
Ви сте, на сваки начин, бивали већ неколико пута до сада министар? — Нисам никада. — Никад!... — узвикну он забезекнуто од чуда. — Онда на каквом високом положају, са неколико плата? — Никад.
— заврши говорник, а хиљадама грла узвикну: — Живео! Мудри државник захвали говорнику на искреном честитању и напомену да ће све његове мисли и осећања бити и
— Ви се бавите историјом? — Ја?! — узвикну министар с нешто љутње у гласу... — То је наука којом се ја бавим већ близу тридесет година, и то, да не ласкам себи,
— Не само важна, господине мој, већ најважнија, разумете ли, најважнија! — узвикну одушевљено министар и погледа ме значајно, испитујући. — Сасвим тако! — рекох.
Шта мислите колико штете тиме наноси овој напаћеној земљи?! — узвикну министар љутито, С праведним гњевом, уздрхталим, болним гласом. — Неизмерна штета!
” Окрећу се и она седморица и траже очима свог осмог друга, док се тек један присети и узвикну: — А, па овај овде је добио улогу опозиционара. — Ја нисам, шта ме бедиш!? — вели онај љутито, а гледа у земљу.
— Но, хвала богу! — узвикну председник сав знојав, заморен; сад их имамо осморицу. Док се председник и влада објаснише с осмим опозиционаром, те
— Ми смо уз владу! — гунђају она седморица. — Е, баш је оскудица у овој опозицији! — узвикну очајно министар полиције. Настаде тишина, досадна, мучна тишина. — Уз владу сте — поче сада љутито министар полиције.
— Питам ја тебе: јеси ли ти паметан? — опет ће први, затим узе књигу, тресну је љутито по столу и узвикну: — Па зар ове трице да читам! Макар да полудим, а при чистој свести ја то не читам...
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Оно им се чини необично, и ако ничег необичног у њему нема. Најзад се нађоше који га познаше. — Маџаревић! — узвикну један. — Јес', он је, — потврдише други. — Ко га уби, камо га? — запита капетан. Изведоше пред њега Љубишу.
»А шта би сад могли да га запитају?« помисли у себи. — »О Јустинијану. То је веома лако и занимљиво...« — »Ах!...« узвикну гласно, јер се беше сетио ноћашњег сна. »То је сигурно предсказање!...
Јесте ли ви ово послали? Капетан погледа наслов, два реда испод њега и свој потпис, па му се лице разведри и узвикну: — Јест, јест, то је! Ми да полудимо од изненађења. — Дошле новине! — Ево исправке! — повика неколико гласова.
— Шта је ово!? — узвикну он и некако запрепашћено и плашљиво погледа на нас. А ми сви бесмо као хладна, окамењена, непомична стена, на којој
Једва дођосмо к себи. Учитељ дохвати новине, па док претури неколико реда обори их, па и он узвикну као и капетан: — Шта је ово?! — Та читај, ако Бога јединог знаш!
Деда вриснуше и разбегоше се куд које, и он, као да се одједном трже, спусти руке па само узвикну: — Бог и свети Илија громовник нека им за то плате! Затим се полако окрете и оде својој кући.
— Помози, света Владичице, наша заступницо и чуварицо, помозите сви божји угодници, велики и мали! — узвикну чича Пера и трже српом прву руковет. У том крцнуше врљике одмах иза њега.
— Не дајте ме, свети божји угодници, велики и мали... сви знате да сам за правду и закон... — узвикну чича Пера после овога читања. Најзад му изрекоше пресуду: осудише га на робију.
развуче Живко и весело пође са децом ка изласку. Кад поседаше на кола и кочијаш ошину коње, Живко се прекрсти и узвикну : — Е преседе ми крај старе године! Али нека, само нека нова буде срећнија!
— Ха! — узвикну он после краћег мишљења. — да ти причам о једном ревизору. То је заиста занимљиво и... како ти желиш, необично.
Моје премишљање брзо прекиде овај господин. — Ја сам Константиновић... ревизор. Чули сте, ваљада... ехе!... узвикну он гледајући ме како сам се изненадио, збунио и уплашио. — А, молим... част ми је...
— Ама, здравља ти, Кајо, зар сте обоје тако слепи, да не видите са чега је то? — узвикну попадија и пљесну длановима. Моја жена ћуташе, али су јој морале бити очи речите, кад попадија настави: — Нашли сте
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
глоговак испусти на земљу, а из груди му се оте један уздах као човеку кад му се свали велики терет с душе, и он узвикну: — Но, хвала богу! Једва једном да се свршило и то. — Шта је, шта је? — повикаше сви.
И адреса и потписи и депеша, свега четрдесет и једна реч. — Па шта коштаје то саг? — Шест и по динара. — Иха! — узвикну Ђорђе. — Да је ништо за динар, динар и пол, па човек за један кеф и тој да учини!
— Ала је свес’, слава му! — узвикну Срета задовољно. ГЛАВА СЕДАМНАЕСТА У њој је испричан један најсрећнији дан у бурном, рада и напора пуном и
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
— Ја, шта ћеш ти, мори, овде? Ајде тамо... — Немој, Марко! — сва срећна, видећи да се он шали, узвикну она и још више се приви уза Софку, хотећи тиме да је и она, онако слаба и уска, као брани и штити од навале сватова,
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— рече Бакоња развивши лист неписане хартије. — О Исусе слатки, има ли још ко овакога дитета!? — узвикну Барица, па колико је била весела наточи чашицу ракије и понуди Кењу.
— Ма, брате, Мачку фратарске аљине! Зар не видиш да се „обука“! Зар ниси знâ? — О, Исусе! О Дивице! — узвикну Бакоња гледајући Мачка иза налоње у новишатој мантији са бијелим као снијег конопом.
, док се, најзад, Бакоња каза, а на то поп узвикну: „Та фра-Брне је мој пријатељ из младости! Ми смо друговали толико година заједно кад је био парох у К!
— Дајем вам часну ријеч, да ће прва моја поода кад се заредим, кад будем свој, бити вама — узвикну Бакоња и опет се пољубише. Поп сврну са цесте. Послије по часа Бакоња стиже пред Велику оштарију.
— Па на нику Вицу Јеретину... — Вицу! — узвикну фратар у чуду, јер она бјеше удовица, старија од Јозице најмање десет година, а тако крупна да би га, што но кажу,
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Плаче „десни“. „Леви“ као да не дише. Он му став и прст под грло. Млак... — Болестан, несрећник! — узвикну Тола а пијанство напусти једно парче свести. — Ако ми леви умре, бога му! А крупнији од десног. То сам и заслужио...
Настављао је да тражи, ослушкује и лови испод прозора по комшилуку. — Шта да радим, Толе? — узвикну немоћно. Тола ћути згомилан у мраку, па касније рече: — Да се чека. Нема другог. ...
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Дечак, који је трчао за њом, чучну и загледа се у дубину. — Па, овде има неког? — узвикну и стрча се низа степенице. — Еј, ти тамо, врати ми лопту!
Мајка, чудећи се, подиже обрве: — Откуда овај цвет овде? — узвикну запрепашћено, али девојчица не изговори ни речи. Чудесно миришући, сав прозрачан, плави цвет са високим руменим
Дрхтећи, она је прогута и истога трена поскочи на кревету. — Ја ходам! Ја трчим! — узвикну сва ван себе и хтеде да излети напоље, кад је прену нечији слабашни гласић: — Лепо!! Лепо!! Али помози ми!
— Стигни ме ако можеш! — закикота се Рибља Глава, угледавши га. — Па, и стићи ћу те! — узвикну дечак, покушавајући да убрза лет, кад осети како му се крила смањују и он пада на обалу неког језера, запрепашћен.
— Гле, иду Плачко и Смејачко! — узвикну једнога јутра часовничар из суседства. Узвикнуо је то само једном, али надимак се сам од себе прилепи за дечаке као
Морају да иду у школу! — Зашто морају? Мишеви, птице и пужеви не иду у школу, па живе. Кад бисмо бар били пужеви! — узвикну Плачко затреперивши од своје страшне жеље. — А?
— Проклети поруб! — узвикну гневно и скочи на земљу, али се саплете и паде. Једва је ушао у разред, толико су му ногавице сметале.
— Зар ме ниси видео прошле и претпролше ноћи? Ја сам водио коло! — Свашта причаш! — узвикну старац и замисли се. И прошле, и претпрошле ноћи под орахом је, заиста, играло коло.
— Добар дан и добро нам дошао! — узвикну јато тек рођених риба и попе му се на леђа. — Јесмо ли тешке? — Па, наравно! — осмехну им се, мада нису биле теже од
Тај смех трже га као ударац преко лица. — Па и покорићу те! — узвикну пркосно и свом снагом налете на стену први, трећи, па сто трећи пут...
— Ја сам цар царева! — узвикну Ферфелин онога дана кад царевина Ферфелина освану ограђена високим, стрмим зидом, уз који ни мачка не би успела да се
— Ах, како је то мудро! — подскочи од среће цар Пелетин. — Баш мудро! — узвикну Пелетинка — Више него мудро! — узвикнуле би и Кнедлице да им слаткиши нису били у устима.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Не беше ми тешко да и ја стигнем онамо, да научим египатски језик и да пропутујем цео Египат“. „О, срећни човече!“, узвикну Глаукос, који чучаше поред ногу свога учитеља, па поцрвене до ушију због тог узвика који му несвесно излете из уста.
Ти звуци долазили су из горњег дела Демокритовог врта. „То је наш смешљиви филозоф!“, узвикну радосно Хипократес који се већ био побојао да неће затећи код куће смешљивог филозофа, како је цела Грчка онда звала
Демокритос је саслушао само почетак ове беседе, јер чим номофилакс изговори име ученог лекара, он узвикну радосно својим тенорским гласом: „Хипократе!“ „Демокрите!“, одговори му лекар својим кадифеним басом.
„Наша душа је, дакле, бесмртна!“, узвикну одушевљено младић. „Бесмртна, сине мој, и нематеријална као све што је непролазно“. „Бесмртна и нематеријална“. „Да.
„Па све ово!“ Обојица га погледаше као да га не разумеју. „Ви нећете да ме разумете! Чините се невешти!“, узвикну нестрпљиво Зенодотос. „Не бојте се, говорите! Нико вас не слуша“.
- Реците сами! Не беше ли то значајан посао?“ „Како да не!“, узвикну Калимахос. „Посао једног Херакла!“, потврди Теокритос.
„Много ти хвала на томе!“ „Сем тога имам да ти предам целу једну хрпу списа.“ „Списа!“, узвикну Архимед, обрадован. „Да, преписа првокласних научних дела које је твој пријатељ Конон, члан александриског Музејона,
У то закуца неко на вратима. То беше Диоклес, кујунџија. „Архимеде“, узвикну он, „хајде са мном; извешћу те из вароши“. „Како можеш? Та све су варошке капије запоседнуте римским војницима“.
Онде нас већ чека једна лађа. Она ће нас одвести право у Александрију“. „У Александрију!“, узвикну Архимедес, а радостан осмејак обли његово лице - сетио се златног доба своје младости.
- Вала нећеш!“ Он похита у кућу, стаде раширеним рукама пред разваљена врата своје собе и узвикну: „Не разоравајте моје кругове!“ Војник, хитајући да уђе у собу пре осталих, зари му своје копље у гркљан.
“ Мардохај се дубоко замисли, набора своје чело и зину, но не рече ништа. Тек после дужег ћутања узвикну он: „Нов крсташки рат...“ „Се спрема“. „Праведни Боже!“, узвикну он радосно.
Тек после дужег ћутања узвикну он: „Нов крсташки рат...“ „Се спрема“. „Праведни Боже!“, узвикну он радосно. „Нов поход хришћанских витезова на Исток“. „Сигурно.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
— Торбе су наше — циктала је жена — а мој муж је старешина еснафа. — Честитам, о честитам! — узвикну студент као да је јако тронут. — Жено!
— Где сте ви, г. прото — узвикну дивизијар, пола у шали а пола у збиљи. — Где сте у Грачаници, да ми одслужите службу, него сам морао да слушам оне
Али се Он изненади кад св. Петар и по трећи пут јави: — Срби, Господе! — Побогу! — узвикну тада Господ, трудећи се колико је год могао да сачува хладнокрвност и задржи ону божанску своју благост.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Али се хитро пружише многе руке и дочепаше Ђурицу. — Натраг, коме је живот мио! — узвикну Ђурица и махну ножем око себе, па, видећи се слободан, потрча опет к Сретену, али овога загради трострука леса момака,
— Јок ја, оногај... видео је сав народ... пао сам кâ проштац... Зар он мени да подмеће ногу! — узвикну он и подиже руку с ножем. — Доле ту кустуру! — цикну кмет. Ђурица се само одмаче неколико корака.
— Није то — рече писар. — Ама видим и ја да су сви различни. То су жене доносиле баби за врачање... Ене де!... — узвикну кмет одједном, издвојивши из оне гомиле један велики фитиљаш, који беше истоветан оному, којим се беше опасао преко
Нареди те изиђоше сви из вајата, па разгледа цео под, по коме беше растурено ђубре од живине и стоке. Наједаред узвикну весело: — Дајте мотику! — Марија, где је мотика? — запита кмет. — Не знам, богме, да ли је и донета из луке.
Разведри му се лице, кад виде Ђуричин изглед. Пандур стаде копати и после неколико удараца узвикну весело: — Даска! — Лакше сад — рече му писар — пази да опкопаш полако.
— Ене де! — узвикну кмет, погледав новце. »Пропао!... пропао!... робија... окови... Сад одмах окови... јер он рече »опасна крађа«, а Вујо
Знам ти ја сад ђе је! Радисав пође тромо и, бацивши поглед дужином зида, одједаред застаде и узвикну: — Ене де, проваљен зид!... — Шта велиш, море? — викну онај с прозора. — Зови људе, буди капетана!
Може вам се отворити стециште због те кафе — узвикну апотекар, а његови слушаоци да попуцају од смеха таквој досетци. — Па добро, де клади се ти — одговори му газда Мита.
и истога тренутка скочи. »Ух, бруке!...« узвикну и, под утиском разноврсна осећања: стида, срџбе, бола — не знађаше шта да чини.
У неко доба стиже Ђурица. Беше весео, као ретко кад. — Ха, здраво да си, мио обратиме! Јеси ли се уморио, бане? — узвикну Пантовац при уласку му. Ђурица, видећи га онако весела, прихвати шалу. — Вала, побро, па и нисам.
како ћу рећи.. кад свршиш посао, немој нам шиљати преко Вуја, него нам ти сам подели... Ја, брате, нећу друкчије! — узвикну он одједном и устаде са столице, као да се сад нечему присети.
Васпитање је, ако хоћеш да знаш... — А гле’те милорда! — узвикну апотекар. — А какво сте васпитање ви добили, ако се смемо усудити да запитамо, од свога ћаће?
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
И у оном часу када јуриш наста, Глас један узвикну: 'Милун се не диже!' Сви јураху пољем, ал' брат његов заста, Кроз паклену кишу врати се и стиже Месту где смо били, и
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
- Ах, моје дете - узвикну једна старица која ме је чула - не криви их, они су то урадили само из несташлука. А ово искуство вредеће ти много
дошао у новом оделу на доручак, Кристијанов отац ме је једва препознао, а када виде ко сам, потапша ме по леђима и узвикну: - Ко би сада рекао да си ти српски ”жутокљунац”?
Једног дана, место Џејн, ја је назовем ”Минехаха” из улице Кортланд. - Минехаха, вода која се грохотом смеје! - узвикну Билхарц, где си пронашао то име, ти кукче из ложионице?!
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
— Дакле и каурин да се маша за пушку? — Сладак му је живот као и Турчину, ага... Образ тако исто... — Таке је! — узвикну дервишина на горанском наречју, те се Трговци још више уплашише.
Али га Сефер благо таче руком и изусти: — Поврати се, чича-Рујо, и остави оружје, вјере ти! — Виђи, да ти кажем! — узвикну овај ончас грановесно, устукну мало назад, метну подланицу над очи као да му сунчане зраке сметају да добро види, па
— Харам да ти је мој хлеб и со ако не појеш као што се пева у твојем селу! — узвикну Хамза најзад. гурајући му гусле у руке готово насилно.
— узвикну он, па се маши за појас. — Нема, валаа, не! — дочека га Хамза и укрути у наручја. Кад их развадише, Хамза миран као д
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
своме другу: »дед ти онога барјактара, а ја ћу овога« (барјактари су искакали напред; пушке грунуше, а мој комшија узвикну: »Ох, како га подватих! држ' се Туре!...« Први је јуриш одбијен, али је турска војска опијена славом и победама.
је y шуму оној групи официра, код које су била бурад ухлађенога пива, и кад му поднесоше чашу пенушавог пића, он узвикну радосно: — Ах, то сте ви, Хлудове, (Хлудов је татина маза некога богатога рускога купца, и присни пријатељ Черњајева)
Застанемо на једном брежуљку да видимо како иде борба иза нас. — Ах, каква несрећа! — узвикну Комаров — наши одступају преко винограда...
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Експлозије рикнуше. Још су падали комади земље и камења, кад мој командир узвикну: „Напред, браћо!“ Строј се изви као леса и нагрну на онај један пролаз од раскрчених жица.
Међу војницима угледах и поручника Косту „Турчина“. — Жељо жива! — узвикну кад ме угледа и приђе да се поздравимо. — Откуд ти залута овамо? А ја чуо да си ти умро.
— Јежу на леђа — додаје поручник Рајко, и сручи чашу вина у уста. Потом лупи чашом о сто и узвикну: — Хо-хо-хо! Чудим се, грофе, како те не ухапсише? — пита га подсмешљиво Коста.
Чаме у рововима мислећи на своје, и гину... Лука се врати. Тада баш груну хаубица. — А-ух! — узвикну Драгиша, увлачећи цигарету у муштиклу. — Да л’ ће овоме доћи крај?
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
— Не дајте, људи, нагрди вола! — узвикну преплашено кнез. Испод врата Рудоњина шикну велики млаз крви. Лујо задолига. Јаблан стоји поносито на мејдану и риче,
— Напријед, Вујо! — узвикну Реља, прикупљајући сву снагу, као да ће се с неким у коштац хватати. За часак се опет ненадно диже мећава.
— Так'и ми се рађали! — узвикну весело Мићан и пружи ми пуну чашу башице. — Сама прва кап! Де-де, даље причај. — Е, људи моји, нит је та'кије'
— уздахну дубоко Симеун и пружи руку да прими чашу. — Па то је, болан Симеуне, кô једна историја! — узвикну отац Сопронија меко и као мало зачуђено, па изврну чашу наискап.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
„А, чекај!“ узвикну кравар, „ја управ тебе и требам, Тебе, што птице плашиш, одавно по шуми вребам. Кмету ћу ја тебе, зверко.
Шубара паде му с главе, И сад настаде призор погибли и битке праве! Јаросно узвикну ћата и бурно на кмета наже, Ногом му удари трбух, и кмет се од бола саже, И само зајеца тешко, силно се заљуља
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Констелација звезда у тренутку нашег раођења удара нам сваком свој жиг за цео наш живот.“ - „Аха!“ узвикну онај нацврцкани плавокоси брбљивко „сада ми је јасно да ме је у тренутку мог рођења једна влажна звезда добро
Посматрања Марса вршена су тако често да се његово кретање могло пратити у корак. „Овог ратног бога“, узвикну Кеплер, „нанишанио је наш војсковођа Тихо својим бојним справама и похватао му све његове марифетлуке.
„Путања Марсова“, узвикну Кеплер, „није круг, него овална нека линија, слична елипси!“ Први зраци јутарњег сунца продреше у његову, собу,
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
А по моме мишљењу, од свих трговина је најбоља апотека. Ето, нека буде апотекар! — Ах, апотекар! — узвикну Атропа. — То је одиста дивно! Живи међу самим парфемима! — Дабоме да је дивно!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Топлица говори да би Живадин чуо: — Ама женска лепо игра него он пијан и квари. Живадин се у игри занесе и узвикну: — Прими! — и намерно згази Топлицу на ногу. — Ах, стоко, платићеш ми за ово.
Онда пође позади и тек тада угледасмо и ми једног Енглеза где повраћа. — Ох, мистер Џим! — узвикну Хили и поче гласно да се смеје и пљеска рукама.
Пред нашим рововима и жицама налази се сада бугарски двадесет девети пук. — Како, како — узвикну чисто пренеражен капетан Лазар. — Да. Одбили смо два јуриша... — Двадесет девети пук! — чудио се командир. — Да.
Али седмога дана, ујутру, гледа ме Коста смешећи се, и вели: — А, ти си... а, друже... а, Кинез! — Ле-лее! — узвикну пешак поручник. — Да ти мајка није путовала у Кину? 1 Како је? 2 Он се не зове Сава! — Честитам!
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Тако и до скривеног Ружиног блага дође. — Гле, бисер! Лепотан! — узвикну човек, док су два туђа прста дизала увис тајну Седефне руже, а нечији узбуђени гласови зујали су јој око ушију.
— рече. — Ниједан маслачак није већи од тебе! — Маслачак? — не верујући узвикну мама сунцокрет. — Маслачак? — поновила су браћа њен узвик. — Маслачак?
— Ах, како сам лепа! Најлепша на свету! — протегли се мазно ружа, а Капљица гневно узвикну: — Којешта причаш! Постоји један пустињски Цвет и најлепши је на свету!
— Гле, камо се оно сакрило! — узвикну и загледа у своје радосно лице у огледалу, сети старичиног мучног хода, па прошапута: — Кад бих заувек остала овако
Јесу ли године пролазиле?... У собу коју је пресецао зрак Месеца, уђе млада жена, за њом дечаков отац. — Гле! — узвикну млада жена. — Вечерас као да је неко овде био?
Како да превари вештице—чуварице, суру орлушину и белу змију које крај извора чувају стражу? — Превари? — узвикну мајка, а кроз главу јој прође прича о Варалици. — Обећај да ћеш поштедети живот мог сина, и ја ћу наћи таквог човека...
— Па, шта је ово, људи? — узвикну Главни чистач. — Метлица којом једва можеш отирач да опрашиш — чисти оно што челичне метле нису у стању да очисте.
Али, метлица се од свих отрже и полете увис. — Гле ти ње! — узвикну гомила разочарано и потрча за метлицом, али метла је, маколико да су је јурили, успевала да измакне.
— Сад си мој! — узвикну Хоботница. — Откад сам трећег мужа прогутала не прија ми удовички живот! Чу ли ико Белутково опирање!
Звизну метак, чу се крик погођене птице и изненадни, оштри звук црквеног звона. — Гле, вратио се старац! — узвикну плећати сељак. — Али, што звони? — сељак ослушну и сумњичаво заврте главом. — Није ни јутрење, ни осмртница, шта је?
Људи од запрепашћења нису могли да дођу к себи, кад неко с неверицом узвикну: — Гле, звоно је престало да звони! Гомила се, наједном утиша и читав један дуги тренутак људи су ослушкивали
— Гле, сат с клатном! — узвикну дечак, подиже увис свој проналазак и постави га на столицу без наслона. — Куца! — крајичком кошуље обриса дечак
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Ево, сад имамо кућу! — узвикну Јованче и задовољно пљесну рукама. — Хајде да је погледамо мало поиздаље. Изиђоше из Тепсије и одмакоше се од логора
— оте се прво Николици. Сви су у страху претраживали очима упола наоблачено небо. — Авиони! Ено их! — узвикну Јованче. Преко плаве оазе ведрине, у гушчијем поретку, журно прелетјеше три групе крилатица и поново уронише у облаке.
Најзад им је допирала једва мало преко глежњева. Јованче одједном диже фењер и суздржано узвикну: — Пази, ено пролаза!
Лазар Мачак одједном тако гласно узвикну да Стриц од страха сједе на земљу: — Идемо на онај излаз више потока Леденице! — Их, па како тога да се не сјетим!
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Каква је ово вера, викам? Ела овамке да видиш твојега јевропејског „галантериста“! — Лелее, тугоо! — узвикну Јевда сва преплашена. — Црна Персо, што ти се оди дете напраји! А Митанча — што напраји? — Ешек! Што ће праји?
Кој гу знаје куде је саг!... У циркус ники зар... — Леле, да не дава Господ никому такав срам и резилак! — узвикну Јевда када Таско заврши Петракијеву причу. — Мори, Јевдо, зар сал Петракија што има муку?!
— Лелеее!— узвикну тетка Таска кад јој рекоше како стоји с њиховом Зоном, којој је она још једнако редовно доносила, кад год би им дошла,
— Побратиме, — узвикну Митанче — у ватру, — у ватру, у воду, — у воду! Сас теб’ ћу, побратиме! — Знам те, дè! — вели му задовољно Мане.
ете, за спијење, како да ће, рече, под чадар за аскера да се удадне“... — Тугооо!— узвикну Ташана, па се заплака и седе сва малаксала на миндерлук.