Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Гледах те, изазивах успомене и слике некадашњег миља. — Шта сад да не?... — узвикнух и скочих. — Луд сам! Будала! Што патим, мучим и сатирем себе?!...
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— Овај, па што ниси тражио одсуство да присуствујеш сахрани твога оца? — Појма немам... Како... отац! — узвикнух пренеражен. Објаснили су ми извињавајући се што морају баш они да ми кажу. Умро је ономад. Јуче су га сахранили...
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
— То вам је дивно! — рекох. — Али када вам још кажем да овог издања више и нема!... — Та то је величанствено! — узвикнух као одушевљено и узех разматрати књигу, правећи се дубоко тронут и заинтересован том реткошћу.
— Како то може? — узвикнух и нехотице од чуда. — Може, зашто не?.. Он се, рецимо, родио ..74. године, а Скупштина његов дан рођења прогласи да
— Па зар смемо ми остати глуви према тим поколима и том зверском поступању наших суседа? — Никако! — узвикнух одушевљен његовим ватреним речима — и од бога би била грехота! — Зато и журимо на збор.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Често пута се дешава, да неко доручкује у Крагујевцу, а руча у Књажевцу. — Генијална мисао! — узвикнух од чуда. Приђох ближе да разгледам то чудо.
Ова ме реч отрезни боље од сваког туша. Погледах свуд око себе и кад се видех у својој лепој собици, узвикнух од радости: — Хвала ти, Боже, кад нисам у XXИ веку! БОГОМОЉАЦ Наше село рачунало се као најпоштеније место у округу.
Ређам ја: »долгоденственоје и мирноје житије«, ништа... иде добро, али кад подигох глас и узвикнух оно »одољеније«, а тек у грудима нешто пуче, откиде се и баш на самој средини закркља нешто...
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
“ „Биће их преко седамдесет“. „Преко седамдесет!“, узвикнух зачуђен. Осмејак, у којем су се стапали задовољство и скромност, обли његово лице. „Не чудите се!
„И ваш отац је у Бечу!“ узвикнух обрадован. „Налази се по послу наше родне вароши овде и јутрос је отишао у царски двор.
За тили час изгоре оно зрно угља и заблесну при томе толиким светлом да очи заболеше. Покрих своје очи рукама и узвикнух: „Сада ми, заиста, пуче светло пред очима!
Дубоко сам дирнут и топло му заблагодарим. Весело узвикнух: „Моја груда снега котрља се као помамна!“ Сви се слатко смејемо и полазимо у спарт зграде где се налази стан брачног
Зато се окренух опет Лагранжу: „А ваша варијација константа!?, узвикнух одушевљено и несвесно положих своју руку Лагранжу на колено. „Она је чврсти темељ поремећаја планетског кретања!
„Метерниху!“, узвикнух радосно, „са твојим звучним именом ступићу пред Кивијеа“. Уђох у Природњачки музеј са пуно самопоуздања.
“ „Покушавао сам више пута, али не успех ни најмање; немам ваљда главу за ту науку“. „То није могућно!“, узвикнух. „Сваки човек здравог разума у стању је да научи математику, а ви, господине Фарадеју, да не успесте у томе?
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
— Тај гроб а напрезао се он да говори мирно — осрамотила је моја сестра. — За име Божије — узвикнух запрепашћен — то не може бити! — На жалост тако је, преварена од непријатељског официра, невенчана, оставила је мајку.
Ја узвикнух до вриска. То беше Никола. На дивном зеленку, сав у цвећу и пешкирима, у простој војничкој шајкачи, са Карађорђевом зве
“ Ја сам разумео да ће ми пресећи руку, па сећајући се да сам увек био против сваке операције, узвикнух очајно: — Не пристајем да се сече, разумете ли! Никад! — Маіѕ ил фаут цоупер! Абѕолумент! Ду реѕте, је м'ен фоуѕ!
Покушам да устанем — ни померити. „Браћо, велим ја, зар је то савезнички?“ Опет не разумеју. Тада се понова сетих и узвикнух колико сам могао: ау ѕецоурѕ, ау ѕецоурѕ! И тако вичем ја у помоћ као луд а око мене лом, урнебес.
Нагло и грубо повучен с леђа кочијаш се трже, а малаксали коњи наједанпут стадоше као укопани. — Господине, — узвикнух запрепашћен — шта ви то чините? Оставите тог човека, пустите да продужимо пут.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
— Ено његове куће! — Којега проте, побогу? — Код проте Дејана Поповића. — Шта?.. — узвикнух изненађено. — Још одмах после рата оставио је горе своја брда и сишао на Косово.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
— Јао, чичо, много си ме стегао за руке; боли ме. — Ко си ти, дете?! — узвикнух ја још пренеражен. — Хи, хи, Стојан ми је име. Ама немој да ме стежеш толико; боли ме. — Ко си ти? чији си?
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
главу, па се отиснух низ улицу, све скачући с ноге на ногу; долетех весео и усхићен оцу и мајци, изљубих им руке и узвикнух: — Положио сам, одлично сам положио!
Она боно рече: — Онда никад нећу бити твоја! — Ти мораш бити моја, па ако не на овоме а оно на ономе свету! — узвикнух ја ове речи које сам неколико дана раније чуо на позоришној представи. — Како то може да буде? — упита она радознало.