Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
? Ал' кад мома далеко одшета Па кад зађе за брсна дрвета, Ја се прену, дубоко уздану, Задркта се па још већма плану, Плану срце, а глава ми букну, Па за момом одма трагом сукну, Брзо стиго липе
Сунце зађе, а Гојко уздану, Спусти очи, глену низ пољану, И опази једнога коњика, Ал' још не мож' разазнат му лика.
да моли, Кô на срцу да га боли, Баш онако милостиво; — Моми куца срце живо; Спусти суде на пољану, Глену небу, па уздану.
Ту њима сместа отвори с' срдашце, Кô ружа јутром кад спази сунашце. За њиме млога ту уздану бела, Но је л' му која срдашце понела?
Два-трипут онда учесто уздану: Да л' ово њему у срцу одлану? Ту уста јунак на те ноге лаке, Па онда избом учеста кораке, На око мучно натакао
Ал' напослетку с' из несвести прену, Па слушкињу крај себека зглену, Па упре у њу то стаклено око, И малко диже, уздану дубоко, Па онда младој паде на сред крила, И ту је прве сузице пролила.
Још он пита злато своје, И ту малко стаде шала, Да му каже, колико је Драги досад већ имала. Наша декла ту уздану, И суза јој једна кану. 48.
96. Још он брже нагна руку Ка срдашцу разгрејану, Да придржи слатку муку, Ма већ оде — он уздану: „Ох, зашто се тако брго Из прелепа санка трго!“ 97.
“ Ал' то дуго није стало, Ето њојзи лице бледо Малчице се заиграло, Још уздану сад дубоко, И отвори чудно око. X Ма зарашта, срећо клета, Заш' је тури у живота, Кад је чека овог света Само
ИВ Сунце грану, он уздану: „Ваљда опет није, Боже!“ Прозора се плао ману, Јер издржат већ не може; Кâ муња се избом сави, Два-три пута њоме
све стране, Ма све празне и лудане, Не мож' латит ни једине, Тек се роди па и мине; Но сад ето све већ преби, Па уздану, дође к себи: „Нека буде ма и тако, Јер за мене свакојако, Моје тело дивна рана За орлића и гаврана, Ма та душа
јунаку опет жао било, Е потури тако своје мило; За час оде цели гњевни пламен, Туга паде на срце кô камен, Он уздану, а две сузе грке Падоше му на те смеђе брке.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Он ме погледа, уздану и рече загушљивим гласом: — Свеједно, мени је сад све свеједно. Комаров откиде лист из своје бележнице, написа на
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Тад ђевојка натраг се обрну, — кад га виђе, од срца уздану, пак ђевера опет запиткује: „Који оно јунак на ђогату, штоно барјак у рукама носи, црне брке уз образ привио?