Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
И још дуго, дуго је гледала па ону страну куда он оде... Па се онда с тешким уздахом врати натраг и пође у вајатић. Мајка јој стојаше на прагу кућњем. — Јело, рано, хајде вечерај!
Окрете се још једном, али је више не виде тамо, већ беше отишла. И он, с дубоким уздахом крете напред. Сећао се првих дана своје љубави; сети се оног црног растанка кад, са обести Лазареве, мораде у гору
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— Тáки напоље, да се истрезниш! — обрецну се Тинкуца. — Ви’ш ти то њега само! — Хеј — уздахну бојтар излазећи, уздахом пуним меланхолије, који је тако обичан код свију страсних љубитеља ракије.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
и отровним парама; све су даље једни од других, а између њих на крају излета она уморна реченица-рампа, казана са уздахом пуним досаде: »Ружо, молим вас, припремите купатило за малога...« ЗАМАК Ох, боже, хоће ли већ једном завезати!
Нина одложи нож и виљушку и обриса усне крајичком папирнате салвете. —Госпојца не пије пиво? —Не, хвала... — рече с уздахом.
Милићевић, Вук - Беспуће
И сви, у један мах, са уздахом олакшавања, бацише карте, бришући марамама знојна лица па посиједаше око прозора. Напољу, једно натуштено јунско
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Камарат! Отме ти се то тек онако, с оним дубоким срећним уздахом којим казујеш да си нарастао до неба, да си стигао до посљедње млаке логе у овој ноћи, да си такао тврде прсте цуре
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Срдашце меко и меке груди мора да жешћа невоља мути, јер из ока јој сетна капља бије, уздахом склапа беле руке двије, „Зар ту? ох, ту зар?” уздише була, „ту је, ох, ту је, душа је чула, ту ми га свети рекоше оци.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
— Мислите ли? — понови он с болним уздахом. — Али, молим вас... — почех нешто; а ко зна шта сам хтео, јер ја и сам не знам; док ме министар прекиде јачим
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
је добро вече давно пало, А једине звезде трепте у слободи, Ти у сну што те чудним путем води Проговориш гласно, с уздахом: „Још мало.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Добар и предобар, а ми какви смо према теби?“ рече ђакон и те ријечи попрати снажним уздахом. „Мени су људи добри, али дјела њихова нијесу добра пред Богом; а по њих зло и наопако, све да се Бог и не мијеша!
Бог нека ми у гријех не упише, посијао их је доста, кроз ову годину!“ „Е Божија воља!“ рече с уздахом домаћица, „ма сједи брајо, што стојиш!“ Поп наелак сједе.
Чудновато, заиста! Најзад он доврши читање и одиже главу с дубокијем уздахом. Тога је пута погледао више себе, у кров. „Шта казује књига? Је ли што добро?“ запита сердар.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Још није било у реду. Шта сада? Одбаци стена с уздахом и онај дубљи, тврђи слој, али ни то није било довољно. У њеној унутрашњости нешто се покретало, покушавало да се
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
А један цветић што га Најлепши роди мај, Чуо је што сам крио Најтајниј' уздисај. Мирис се тога цвета С уздахом замрси, И цветак порумене, Паде ми на прси.
А ту је и Она - у оделу белом, Поред мене клечи, и последњу жицу Са уздахом кида. А ја мрк и ледан. Мој се поглед диже горе, небу, више, И под небом гледам на дах плави један, И умирем тако,
Врх хриди црне Трне Задњи румени зрак. И јеца звоно Боно, По кршу дршће звук; С уздахом туге Дуге Убоги моли пук. Клече мршаве Главе Пред ликом Бога свог Ишту. Ал' тамо, Само Ћути распети Бог.
Ви сте моје бледо лице Росним венцем обвили, И о мојим боловима Са уздахом зборили. Ја сам слуш'о речи ваше С њиним слатким отровом, И горко сам насмеј'о се Под мртвачким покровом. В.
Попа, Васко - КОРА
померио Али сам већ далеко Тешко да ће ме стићи ПУТОВАЊЕ Путујем И друм такође путује Друм уздахне Дубоким тамним уздахом За уздисање времена немам Путујем даље Не спотичем се више О уснуло камење на друму Путујем лакши Не заговара ме
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
У памети ми је слика како је у својој собици на тавану брижно, дрхтавим рукама и с уздахом, слагала и одашиљала те стварчице.
Ту је моја умјетност увијек праћена помишљу и уздахом слушалаца: што би тек било да човјек није овако унесрећен! А ја, наравно, нисам такав полтрон да бих се тим задовољно
Не вољети грешника и поред тога што је грешник, не вољети га с уздахом (коме у дну ипак има увијек мало горчине), већ вољети грешника као грешника, вољети га таквог, баш таквог какав је;
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Одмор и мени тад ће да се јави. Бићу измирен с тајнама далеким. Рођење своје заволећу гробом. С осмехом можда, ил' с уздахом меким Бацићу поглед последњи за собом. ПОД ПРОЗОРОМ И синоћ сам био поред твога стана.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Мирис се тога цвета С уздахом замрси, И цветак порумене, Паде ми на прси. Па сад ми цветак дражи Од самих очију, Па сад ми цветак ближи Од
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
И, кад сунце стане, С лешина наших сите беже вране. А ватре древне, згашене и сиве, Уздахом шаљу посланице мукле. Мртваце тамо остависмо живе. И кô Ахасфер, кога Господ укле, Тражимо равни до у бескрај пукле.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
О појте суморну песму, о појте песму О тузи, С уздахом ја је примам, с одјеком празан град. 1892. КЛЕОН И ЊЕГОВ УЧЕНИК Ученик Честити Клеоне, кренимо се даље!
Ви сте моје бледо лице Росним венцем обвили, И о мојим боловима Са уздахом зборили. Ја сам слушô речи ваше С њиним слатким отровом, И горко сам насмејô се Под мртвачким покровом. 1893.
Корвуса храброг на пехар самоског вина, И кад је Утику малу покрило суморно вече, Он мач загрли тада и мрачно, с уздахом, рече: „Буди ми још једном веран, о друже времена славни' За славу врлине римске, што нагло у нама тавни; Крвави
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
с Богом о Мати!...“ Твога живота (ако л' се збије) Свијећа да се угаси прије, Тужнијем срцем, плачевним оком, Уздахом честим, ћутном дубоком, Слатко ћу тебе ја спомињати, Вапећ' те Мати, – вапећ те Мати.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Тежи је један Шарло но сва козмичка мора; Никад њеног порађања дочекати нећу: Умрећу. Одлакшаће се једним уздахом или смехом, Откинувши од притиска Одлетети кроз зрак Зазвучаће име једне паланке пролетњим ехом И доћи ће на домак
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Врх хриди црне Трне Задњи румени зрак. И јеца звоно Боно, По кршу дршће звук; С уздахом туге Дуге Убоги моли пук. Клече мршаве Главе Пред ликом бога свог — Ишту. Ал' тамо, Само Ћути распети Бог.
Свадбено коло се вије. Флауте и виолине Уз трубе и бубањ звоне; Док уз то анђелци добри С уздахом сузе роне. 21 Тако је сваки спомен заборав скрио Да сам ја дуго твог срца владар био, Срца што тако лажно и
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
А и то му је не један рекао да је његово перо, којим он пише, просто једна жаока умочена у жуч, а и он сам се често с уздахом изражавао да „пише крвљу срца својега и соком живаца својих“. И то није, да кажете, одскора — одвајкада је то.