Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Свачији је живот књига. Почетак јој је уздисај и крзница; свршетак јој је покров и уздисај. Али међу колевком и гробом има и варијација, као: лептир, цвеће,
Свачији је живот књига. Почетак јој је уздисај и крзница; свршетак јој је покров и уздисај. Али међу колевком и гробом има и варијација, као: лептир, цвеће, рузмарин, девојка, испаран оклоп, венац лаворов...
Ту смо одахнули. Отмица беше извршена. Стана је дрктала — од страха, или од зиме, понекад би јој се поткрао и уздисај, али испрекидан, угушен; а кад је Живко на своје груди притиснуо, чуо сам како плаче...
Али он ћуташе немо, без речи; једанпут је само уздахнуо, то беше грозан уздисај, човек би рекао последњи је, с тим ће уздисајем издахнути.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
ови дани за свагда прохује, И кад опет хтеднеш чути моје име, Хоћу да се оно у твом срцу чује Кô шапат пољупца и уздисај риме. САТИ Како брзо живим! Како сати дуги Пролазе, кô беле птице.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Тек фрајла Лујза кад и кад лагано уздахне, и тај уздисај, који је иначе дубок, хоће да загуши, али по прсима и дугачким темпо познаје се. Дође време ручку. Сви су ту.
Сад десном руком ухвати десну руку Лујзе. Она сва румена у земљу гледа, а уздисај се чује. Лепа је као звезда зорњача. Покрај узајамног обећања растану се. Шамика дође кући.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
»чедо«, »лане«, »лаор« или »лаорић«, »миомир«, »бајна нева«, »росно цвеће«, »умилни славујак«, румена зора«, »тајни уздисај«, »слатки пољубац«, »чаробни снови«, »гусле јаворове«, »кости прађедовске«, »ране косовске«, »тија нојца«, »горке
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Метанишућ сам клеко На диван оточац, У уздисај се слего Наметнут пољубац. ЕЈ, РОПСКИ СВЕТЕ ВЕЧЕ Благо је вече, кô лице благо седога патријара.
Трепетљике звеком звече уз тамбурин ударај, по пољани буде цвеће уз мирисан уздисај. А на сваком цветку паја једна мала чиста кап, је л' то магла уздисаја, што се слегла у ту кап?
Црњански, Милош - Лирика Итаке
На Ловћену је срамота и стид. На твом лицу лукави братски сјај. Не треба нам твој поздрав и уздисај. Зар рука да диже против речи свете, што жељаше свилу, злато, аморете?
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
тамо на ономе свету ја сам ти у мукама: свака сирота што је уздахнула кад сам је с врата отерала — онај уздисај сваки се претворио онде у трн, на томе трњу лежим; а која је сирота на мене заплакала, свака њезина суза ври у казану,
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
А један цветић што га Најлепши роди мај, Чуо је што сам крио Најтајниј' уздисај. Мирис се тога цвета С уздахом замрси, И цветак порумене, Паде ми на прси.
је цвеће, одбег'о ме мај; А на души оста, к'о скрхана биљка, Ил' ко тужан мирис увела босиљка, Једна тешка рана, тежак уздисај. XЛ ИИ ПОНОЋ Поноћ је, У црном плашту нема богиња. Слободне душе то је светиња, То глуво доба, тај црни час...
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Ал’ ето кресак, дим, Оловно зрнце с њим — И један горак уздисај... Па онда тише, тише, И никад, Никад више — Свему је крај. »Јавор« 1888.
“ — то му све; О мору је увек сневô... Да л’ је жив још или не? Године су пролазиле — Поток, сузе, уздисај: Путник-патник, сит даљине, Врати с’ у свој завичај. Остала му душа чиста, Срце здраво, живи плам.
На тебе пада замерка стална Да ниси књига сентиментална. Ал’ нађ’ ми друге која нам груди На шири, дубљи уздисај буди. Нека их, нек’ ти налазе мана! Ти стојиш јача од свих романа, Јер ко би данас с романа плакô?
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
„Колац ми дај!...“ Повиче он... За кога колац тај?... И чиј’ ћу онде чути уздисај? „Тиче л’ се роба то? И роб да зна? Ха, ха, ха!“ Грозно се смеје он.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Ноћца бајна, нема тајна, Само звезда шапће сјај. Срце чује слатке струје Тијомирни уздисај. По уздаси плове гласи — Васелену обли пој — Све уздише... више... више... о љубави вечитој.
— Да обиђем, да посетим Твој румени цвет. Да ја видим око цвета Како трепће мај.“ Тако ми је прошаптао Један уздисај. Иди, иди, ја му рекох Слободна је ноћ, Та задржат’ не могу те, Слаба ми је моћ.
Само сакри јаду трага, Та сакри нам вај, Немој да те позна драга Да си уздисај. „Не брини се, неће знати Да сам мученик, Кад обучем свилно руво, Приденем му слик, Створићу се малом песмом,
Сад сам песма... ко би рекô Да сам уздисај!“ XІІ О, погледај звезде јасне, О, погледај ноћи тије, О, наслони милу главу Ту где срце моје бије.
Ал’ љубав, очи, срце, Нико не слуша А један цветић, што га Најлепши роди мај, Чуо је што сам крио, Најтајниј’ уздисај. Мирис се тога цвета С уздахом замрси, И цветак порумене, Паде ми на прси.
Устани, рано, Љубице моја, Да видиш дивот, Да видиш рај, Скрштених руку Да чујеш миран Божији свети Уздисај. Зора је осмеј Божје доброте, А сунце пева Највишу моћ...
У сузама се купа Па све јој трепти сјај, — И повије се у меки, У топли уздисај. А ко ће је попети? А ко би, него ти, Ти божја прва ћери, Ти света љубави!
ЛXXИИИ У одаји свећа гори Што најбоље зна, Дркће, пламти, нешто гледи — Ко би знао шта? Уздисај се један диже Дубок, хитар, смео, Па угаси ону свећу — — Је л’ баш тако хтео?
Вечност само?! — Е, па шта је! Е, па шта је простор тај!? Испунити кадар га је Један цигли уздисај. XИИИ Као свећа воштаница, Коју је држала Рука малаксала, И гледале очи, Заносном немоћи, На самртном часу,
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Тиха ноћи, прими тајну Уцвељеног мог серца. И ти, ветре, носи драги Горки овај уздисај, Носи речи и потајно У серце јој уливај.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Безбројном свету светлост поклања, Да ћу те служит за једно само — Не смем ти никад ни споменути Рањене душе болан уздисај — Пољубац један, поглед, загрљај!... Убиј ме сад!... ЈЕЛИСАВЕТА: Та још си млад. КАП.
О, сирота! КНЕЗ ЂУРЂЕ: А зашт’ сирота? За алем овај? Зар од алема мислиш то је сјај?... Суза је раје то, рајин уздисај! То је насиља она тешка пот Што с тужног чела робља жалосног Троструким бичем гони бесни скот...
господару, не! И проклет богдô, проклет сваки тај! Ко би онамо ишô — презирућ Рођеног брата сузу, уздисај; Да на олтару лажи млетачке Слободе српске оклоп разбије... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Па ко је оклоп тај? РАДОШ: Ми!
— Кнез Ђурђе и Јелисавета. КНЕЗ ЂУРЂЕ: Не, жено, не! Немој уздахнут више никада, Та крвав ти је сваки уздисај! Па ако и даље тако уздишеш, У крви ће ми престо запливат... ЈЕЛИСАВЕТА: А ја ћу плакати.
КНЕЗ ЂУРЂЕ: „Воља и реч?...“ Та моја воља беше твоја реч, Твој осмех, суза, клетва, уздисај, Ил’ самог мига она тајна вест Увек ми беше оштра заповест... ЈЕЛИСАВЕТА: „Беше?“ Зар није сад?...
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
цвеће, одбегô ме мај; А на души оста, кô скрхана биљка, Ил’ кô тужан мирис увелог босиљка, Једна тешка рана, тежак уздисај. На Липару 1866. ПОНОЋ ...Поноћ је. У црном плашту нема богиња; Слободне душе то је светиња.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Кроз тиха поља срдашце ми жуди Далеко тамо, у бајнији свет: Да злато своје иза санка буди Уз гласак фруле, уз уздисај клет... Ил' да јој шапне поветарцем благим: Љубим те, душо, више него свет! 1880.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Ми нисмо плакали, драга, Нит' рекли ''ах!'' ни ''вај!'' Касније сузе су дошле И горки уздисај. 50 Они сеђаху уз чај и о љубави Речи је пало сила. Господа беху од укуса, а госпе Од нежна чувства и мила.