Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Бејаше Петров пост, а неки кнез Иван испреко Дрине доноси ми рибе дринске, и он ме разговара, али уздише, или је лукав или врло жалостив; то ми није мило, готово би̓ волио да ми не долази с његовим уздисањем.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Ђоша се, опет, жали: како рђаво иде радња, новац не пада, муштерија нема. Уздише капетан, уздише Ђоша. Један се тешка како се мора трпети, други се тешка како се из своје коже не може никуд...
Ђоша се, опет, жали: како рђаво иде радња, новац не пада, муштерија нема. Уздише капетан, уздише Ђоша. Један се тешка како се мора трпети, други се тешка како се из своје коже не може никуд...
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Пију за покој душе. — Хе, мој Проко, мој Проко (или како већ буде име покојнику) — уздише Глиша Сермијаш, па пружи испражњену чашу да му се наточи, а рука му дрхће.
Проко, добри друже, ди си, да видиш твога Глишу како се злопати! — уздише Глиша, искали чашу и спусти главу на сто. И сви тресу жалосно главом и хвале покојника.
му је сад кад има ову памет и ово искуство), прича и понекад погледа сетно крадом на Тинкуцу, своју будућу рођаку, и уздише. Хвали себе, а као мало и издаље куди свога Милоша, и вели да није заслужио такву жену к’о што је она!
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Почетак ускршњег поста. Цвет љубичице, дика мирисног пролећа! Алка бере љубичице, кити се крином њеним и уздише. Како јој лепо стоји тај плави крин на прсима спрам белог лица: парче неба спрам беле зорњаче.
Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
КАТИЦА: Маните га збогом, откад га знам, јошт се није никад пофалио, него све уздише, као да је свет на њега пао. МИШИЋ: Дакле, ја вам честитам вашу будушчу срећу!
Црњански, Милош - Сеобе 2
Надала се срећи бар у овој, ванбрачној, љубости. Божич стално уздише за својом, првобрачном, супругом као и тај матори, Монтенуово. Мужевима се чини, увек, прва жена, покојна, најбоља.
Била је прилегла, уназад, на његовој постељи, онако како је то видела на сликама и почела је да уздише и да Исаковича гледа, мутним, али широм отвореним очима. Павле се онда нађе у чуду и подвикну јој да устане и оде.
Ђурђе је онда силом поче да гужва, у постељи. Она се прво бранила, дивље, поче да га шамара, а затим поче да уздише, и најзад поче, дивље, да га љуља, и љуби.
Она не верује у чини, али Петар, иако то крије, не може клетву да заборави. Она га чује, ноћу, како се буди и уздише. Тако му мртве жене, нека ћути, нека избегава Вишњевског.
Учини му се да чује, како она, испрва, уздише, а затим крикне, од уживања. Од те слике у сећању, погну главу. Међутим, њеној ћерци довикну, весело: Стој! Стојко!
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
АЉОША: Не, господин инжењер, ја љубим Лидочку, ја много љубим Лидочку. ПАВЛЕ: Али кад она вас не воли? АЉОША (уздише). ПАВЛЕ: Не разумем зашто тога ради отказујете; хоћете ли да отпутујете за њом? АЉОША: Не то.
Само о томе, само о томе; а уз то се још пренемаже и уздише. СПАСОЈЕ: Не треба јој замерити; свако уздише за својим идеалима. ВУКИЦА: Па зар брачна ноћ идеал?
Само о томе, само о томе; а уз то се још пренемаже и уздише. СПАСОЈЕ: Не треба јој замерити; свако уздише за својим идеалима. ВУКИЦА: Па зар брачна ноћ идеал? СПАСОЈЕ: Идеал је, сине, све оно што човек не може да постигне.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Карактеристично је да се писац обраћа жени, Српкињи, »српској деви« и »родољубици« онога времена, са њом уздише и сузе пролива, хоће да јој негује у исти мах и нежно осећање и српску националну свест.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Амо живо цвећу поитајте, Па га с' млади пуно накидајте, Да вам путем дивно замирише, Да вам срце за кућом уздише, Напред, браћо, ето вам шенице, На пут вама дивне брашненице, Ето врела, ето воде дивне, Да уморно срдашце вам
људи, Лика љуцка, а мачије ћуди, А те избе и за књигу клупе Ништа друго нег' мишије рупе, Па по ваздан срце вам уздише Да из ђака начините мише, Псуј и карај, па на мацке вуци, Па и онде кâ скотове туци, Да свак од њи дркће и трепеће
Након мене хоће останути, Док се поје, док се винце пије, Док се коло око свирца вије, Докле срце за срцем уздише, — Е па дотле, а куда ћу више.
“ Ово рече, ал' рече и више, — Ма се веће Срби опремише — Гојко миче коњанике своје, А уздише: „Хеј мој Радивоје!“ И цела се веће војска крену — Већ стигоше у гору зелену, Већ стигоше, већ и замакоше — Мало
Ди су дани душанови бели? Ди су ваши огњевити мачи?“ Тако старац у(з) гусле уздише, Гусле баца, јер не може више. А Ђоки се то на срце дало Те је дете говорити стало: „Чу ли, чу ли, мила моја
“ Па затим још му говораше дуго, То само знадем, али ништа друго. Већ данак умре, славља за њ уздише; О ноћи, дане за те слепе мише, За слепе мише и те тице кобне, Та сове, мислим, што су дану злобне, Што таму ишту,
45. Јоште Србињ не уздише, Тебе гледа, покликује; Што злотвора има више, Све се већма успаљује. Хај Србиње, Бог би дао, Те кâ оћеш, и могао!
У њезини млади груди Силан за њ се плам разгоре; Да г' угаси, он се труди, Клони је се де год може; А што она још уздише, Ко ће у греј да му пише? 79.
89. Све тавније и све тише, Све умукло и поспало, Само ветрић што уздише; На несан се њему дало: Да л' се чега милог сећа? Умаче л' му кака срећа? 90.
107. „Ал' сада те нема више! Де ли си ми, де ли сада? Де си, злато?“ он уздише, Не да му се спат никако. Тако дуго време стаде — Но шта ли је ово саде? 108.
О, целиве, мој целиве, Узаман ли дуг им беше! Та не згуби ватре живе, С тебе плами тек с' отеше — Ја је чујем де уздише: „Оће л' једном јоште више?“ 121. Куд се деше?
“ — Опет један анђо пао! 122. Што је била, није више — Гронуше јој лаке сузе; Већ се каје и уздише, Али опет — та он узе! Па га вати око грла: Ох, што није сад умрла! 123. Но већ мора да с' растави: „Збогом!
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Острвио се човјек, па то ти је. — Никола, синко, притрпи се док макар ја не склопим очи, а онда како ти драго — уздише дјед и не гледајући свог немирног синовца.
Јашта него цар, шта ту има да се прича. Душан узима са стола гомилу писама и уздише: — Наочаре сам ти изгубио, мој ђедо, мораћемо причекати ова два врагодера да виде ком је данас писмо стигло.
Његов је син у Првој крајишкој, у Трећем батаљону. — Тамо је и мој Милош, рано моја грдна — уздише ђедо. — А, онда се надај гласу храбри га Душан, па и сам живахне.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
ох, ту зар?” уздише була, „ту је, ох, ту је, душа је чула, ту ми га свети рекоше оци. рекоше ми га млади ускоци, ту ми је драги, ох боже
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Поздравите ваше ... Трес. — Хало? Нико се не јавља. Чује се само како неко уздише и пушта плочу „То су били дани.“ Трес. — Хало? — Драга Ана, толико сам усамљен … — Ма зар је дотле дошло?
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Свет занемео од страха, стоји скрштених руку над својим јадима и уздише. Слика је била исто онаква као када вода после снажне буре избаци на обалу полупане ствари и смрвљену траву.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
у подне, У по дана сваки цвијет л’јепо Мирише; Ако л’ хоћеш мару љубит’, дођи довече, Јер у вече свака драга сама уздише.“ 156. Ој девојко, питома ружице! Кад си расла, на што си гледала?
Јал’ у башчи под жутом наранчом, Ћено цвати чемин и ружица, Чемин с ружом лијепо мирише, Тешко оном, ко за ким уздише! Како, душо, и ја за тобоме, Ђе те гледам, љубит’ те не могу, Али хоћу брже, ако Бог да!
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Понеком старцу се слила суза низ смежурано лице, уздише очајно, врти главом с пуно слутње, и радије би остао да причека још који дан, па да и он остави кости у том кршу,
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Он није богзна каквог имања, но није баш ни сиромах. Све то њој баба Сока ређа сасвим искрено, а она пита Кају. Каја уздише и пристаје на понуду.
Каја уздише и плаче... Баш беше некако после Мале Госпојине у недељу, леп јесењи дан, варош се напунила сељанима, трговци се узмув
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
а други је господин Светислав, од Тешмана много финији, »путник« из Београда, који продаје Сингерове шиваљке и једнако уздише за Београдом и булеваром и чуди се како тај свет може у селу да живи!!
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Једном клекнуо на простирачу, склопио руке, па стаде да клања, а све уздише и нешто мрмоли. Сви поспали, а ја га вирим испод бијеља. Скочих, легох га и покрих, а он се не пробуди.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Ћути као да камену беседиш. Ћути као завезана врећа. Ћути као оловом заливен. Ћути кô вуна у врећи. Уздише као сироче на даћи. Хладан као богојављенска тестија. Хладан као стена. Чист као сунце. Чува га као очи у глави.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Ако је цар ко од њи[х] био, уздише за њим у прсима нашима срце наше - зашто такови цар да нас остави! И да не царствује во веки на земљи!
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— О Исусе! О Дивице! О Јозефе, праведни, шта се још на свиту неће чути — уздише Барица. — Ма добро, али ди су свидоци — пита Кењо.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Окрете се и погледа око себе. Нигде никога. Напреже Бела жаба слух. Гле, па то локва уздише, тешко, претешко. Загледа се у локву. Са дна, из муља, дизали су се мехурићи заједно с нечијим тихим гласом.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
пропанути, Након мене хоће останути, Док се поје, док се винце пије, Док се коло око свирца вије, Докле срце за срцем уздише Е, па дотле, а куда ћу више! Бр. Радичевић ИИИ ОНАМО, 'НАМО...
Ни ваздух тако тихо не гази; К'о да са оног света долази. Ил' крадом облак иде на више? Ил' болник какав тешко уздише? Ил' анђ'о мелем с неба доноси? Ил' оштру косу, да га покоси? Да љубав не иде?... Да злоба није?...
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
“ „У Фиренцу. То је већ други примерак ове књиге што сам га продао“. Он поче да уздише. „А први примерак дао сам скоро џабе, за осам стотина форинти. Кад на то помислим, препукао бих од муке и јада“.
Прави чергар!“ Опат седе на једну клупу у аркадама и замоли свог госта да седне поред њега. Онда поче да уздише и да се хвата за своје лево колено. „Ево видиш синовче, овде ме штреца“.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
може да одоли срамним мислима и са лактовима на коленима седи на свом кревету, покрива лице рукама, скрушено, дубоко уздише, и тако остаје сагнуте главе дуго, целу ноћ. Плаче...
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
трес-трес... трес-трес... — Благо вама, кад сте слободни! — уздише путник натичући шубару на леву страну, откуда га бије оштар и хладан ветар.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
док сунце греје Велику Србију, На Калемегдану док цвеће мирише, Српче стоји тако, сузе му се лију, И његово срце овако уздише: “О велике земље, о Српски Народе, Када ће и за те доћи живот прави? Што судбина крије буктињу слободе?
Ћипико, Иво - Приповетке
— разасу се големом, топлом црквом, скрушеним уздасима орошеној. И наста ударање у прса. — Исусе мој, милосрђе! — уздише парон Зорзи и кришом, језиво погледа у сребрно распеће које језуита држи високо над собом, обасјано топлом, меком,
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Хеј, ка’но што црна нојца Уздише за белим даном, Пет столећа кроз груди ми Уздахују над Стеваном. — Која вајда од уздаха, Над могилом твога праха?
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
РУЖИЧИЋ: Ја с облака силазим, и тебе за мене налазим. ФЕМА: Ох, ох! (Лагано Сари.) Како се француски уздише? САРА: Алабонер. ФЕМА: Алабунар, алабунар, господин филозоф, ја сам слаба, нећу моћи...
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
жŷди страхотне Познаје онај што је слушао Рођеног брата ропот самртни У немо доба ноћи јесење, Када и ваздух тугом уздише, На кољу живе људе гледајућ По бедемима града несрећног... С тобом ћу ићи! С тобом Станоје!
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Пуна уста сласти, Мирисава недра Пуна бујне страсти; Мило чедо, коме У погледу пише, Да ни само не зна За чиме уздише; Што би знало чарне Не склапати очи Грлећи, љубећи Три божије ноћи.
Срце чује слатке струје Тијомирни уздисај. По уздаси плове гласи — Васелену обли пој — Све уздише... више... више... о љубави вечитој. Па набуја, кâ олуја, — Ао јада големог!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— Шта!... За нас оволико само два литра вина. Пет! — грмну Бора. Војник истрча. — Хуууј! — уздише гласно Радослав и брише зној са чела. — Боро, друже, послушај ме... врати ове војнике. — Они су моји ратни другови.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Истовремено, по Бачкој се певала друга, у славу Стевана Заке, кандидата Бачке: ...Када пише, Добога уздише, Кад говори, Педесет умори. — — — — — — — — Сваком у инат — Зака нам је аблегат!
Пак ће опет, веруј, овог лета бити Да ће се и она дати намолити. Дању-ноћу Савка на небо уздише, Како звоно чује, таки метанише.
Сабља сева, пушка пуца, чета чету стиже, А Дрина се плачем гуши, Мачва тешко дише, Јадар са њом и Поцерје и Шабац уздише. Облак се вије, Сунце се крије Сербији.
Цвет-девојки Седи Момче голобрадо, Крст рукама загрлило, Главу на те наслонило, Нити јеца нит’ запева, Већ уздише из свег срца, Крадом сузе с ока таре. Кад спазило Цвет-девојче, Момче главу подигнуло И на њу се осмехнуло.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
'Ајдемо, Симеуне! Одоше и однијеше пун ардовић башице. Симеун посрће и крупно уздише: — О, мајко моја! О, свети мој оче, не мереш да спаваш. Разбио ти се сан. Ето теби твог Симендаша. — Симендашу!
Спасавај! — Бјежи, оче, у кошару... у сијено! Ми се завукосмо у сијено. Партенија се завлачи, 'нако гологлав, и уздише: „Еј, блентави Партенија, шта учини сам од себе! Извуко' се ја из сијена и примако' се брвнима. — Шути, Мићане!
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
Не миче се листак, шума не шумори, Мрка поноћ прети мркој пустој гори... Па и Млава пуста уздише потмуло, Да се не би њено уздисање чуло. Сама у свом страху природа се грози, Страховите тајне нема поноћ носи...
Ни ваздух тако тихо не гази — Кô да са оног света долази. Ил’ крадом облак иде навише? Ил’ болник какав тешко уздише? Ил’ анђô мелем с неба доноси? Ил’ оштру косу да га покоси? Да љубав не иде?... Да злоба није?...
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Младен, радња да застане, баба, као и пре брижно, не весело да надзирава, штеди, уздише, стрепећи да се неће имати, да неће случајно кућа, имање пропасти, изгубити се. Сада, све то је нестало.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Тада Анчица уздише као да је неко тера узбрдо, руменило јој попадне по јагодицама а наусницу јој ороси зној. Њих двојица се церекају.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
И небо, земља и море, све се у магли скрива... И ветар, што с мора дŷше, уздише тихо с њим; А сêди прогнаник, занет, тибарске обале снива, И с њима горди Рим. Сунце се у магли гаси.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
дајем, Њен је данас пир, Да са њеним задисајем Сипаш миомир…“ Љубичица главу диже Из дубоког сна, Па сад више не уздише, Заборавља зла. Април, 1876. ПОЗДРАВ ЂУРА ЈАКШИЋ Ој Козаче, ратни сине!...
Станковић, Борисав - ТАШАНА
АХМЕТ БЕГ (узбуђено): Јок то, не, не то! СВИ БЕГОВИ Не то, не то. РЕШИД БЕГ То, то, твоју Стојну... (Дубоко уздише): Ех, и ја сам имао у мој чивлук не Стојну, него Васку. Убаво, мило, красно дете.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
како ли бих дошао до љубавних речи и најзад ми паде на памет једна књига коју моја тетка чита свако вече и при читању уздише и плаче, а кад сврши читање, ставља књигу под јастук.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Командир притајено уздише. Поручник Коста шкрипи зубима од немоћног беса. Сатерани у мртви угао, под заштитом ноћи, одржава се као неки ратни
А кад наиђе ватра, ја сањам као да се грејем уз неку фуруну, па ми још мило. Поручник Бранко уздише и јада се. Скинуо чизме, и оставио поред ватре да се сасуше.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Осврте се Ведран лево, осврте десно: нигде никог! Али, уздах све чујнији. Поче да га захвата нелагодност. Ко уздише? — Ко си? — упита дечак. Затим хтеде да се ослони леђима о липу али му се стабло иза леђа измаче. — Гле! — рече дечак.
Пију. Братиме се. — Искварио се овај свет! Све лопов до лопова! — лупа шаком трговац по столу, уздише. — Не сме човек пару у џепу да понесе... — Док има пријатеља и новаца ће се наћи!
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Песма, оро, пушке! Па и крв често легне. СТАНА (уплашено): Јао, Васка, јао! Зато мајка целе ноћи седи. Нит уздише, нит плаче. Само седи, чека. Боји се да не чује, како га крвава доносе. (Плачно): А њега, бате, баш никако нема...
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
'' 1897. МОЈА КОМШИНИЦА Има неко доба све ме чежња мори, Све ми нешто срце уздише и гори; Па ти немам, брате, ни мира ни станка, Него дуге ноћи ја бдијем без санка И стишавам срце и њиме се мучим,
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
се близу ни прикучити а камоли да се чим заслади; једнако чезне канда ништа није родило, новца нејма да купи, тужи и уздише до Бога.