Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Ето... Али га Станко пресече махнувши руком: — Знам шта мислиш рећи!... Али, зар сам ја човек за то да уздишем и плачем са женама?... Зар мени не треба мушког друштва и разговора?...
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
ме, дакле, успузао сам се до сланине, додирујем је једном длаком брка, канап ми се затеже око врата, а ја бечим очи и уздишем: — Дајем километар живота за два прста канапа!“ ЈЕДАНАЕСТА ГЛАВА Ево за нас војводе!
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Сунце, непрестано изнад. Море кључа, ко дрожда... Ко сам? Нико! Кад? Никад! Где? У Милочеру? Можда... И већ уздишем: Откад Не видех мој Београд — Дана двадесет осам! У Београду знам ко сам...
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Веруј ми, мој синко, кад год чујем младога Рајића да беседи, уздишем за мојом младошћу и да имам какву власт, све би[х] ове наше манастире у школе и у училишта преобратио.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
XИИ 6 Често те у сну снивам, Моја љубави! Често те тако виђам, Цвете убави! Па грлим небо плаво, Грлим, уздишем, А љубим сунце јарко, Љубим, издишем. Ал' ето зора свиће, И ето прође сан; Ал' тебе нема, нема Нема да сване дан! Ђ.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Кô да ја певам?... Да не уздишем? Уздишем, ах, кажи оцу мом! И за најмањим оним каменом Што сам га некад — већ некад, да!...
Кô да ја певам?... Да не уздишем? Уздишем, ах, кажи оцу мом! И за најмањим оним каменом Што сам га некад — већ некад, да!... У палачи му холо газила!...
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
2. Често те у сну снивам, Моја љубави! Често те тако виђам, Цвете убави! Па грлим небо плаво, Грлим, уздишем; А љубим сунце јарко, Љубим, издишем.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
— Па колико падежа ви учите? — Седам. — Седам? — зграну се прота. — Е, то је много, то је баш много! — Много! — уздишем и ја. — Ја не знам само — окреће се прота мојим родитељима — што ће им толики падежи. То је просто професорски бес.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Од јутра до мрака с прозора је гледим, Па уздишем тако, чезнем и блиједим, А мајчино благо послује и ради, У широку софу жути шебој сади, До шебоја ђурђиц и каранфил
53 Ја стојим на врху брега И чезнем сентиментално. ''Што нисам птица која!'' Све тако уздишем стално. Да сам ја лака ласта, Ја бих се теби вио, И где ти прозори стоје Себи бих гнездо свио.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
сам миловао, љубио и гплио се шњиме, А сад мрзи ме и гледати на њега; С руком не могу се дотакнути к њему, Толико што уздишем и сузим за њим! Жао ми га је што се растасмо, С милокрвства стајао бих при њему, Ал' од зла задуха му, клоним се!