Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Ех, рече, пуста, рече, вера што ни смиће и на нас и на вас, а кеиф ми, рече, да гу узнем, ете, за мојега Халила!...“ И истин’ збореше жена! А ја гу теке тагај топрв погледа малко боље Зону.
Што несам бећар, та да гу ели узнем ели отнем од татка гу“, — тол’ко што је лепотиња!... — ’Адје ћути си, несрећо! — обрецну се Јевда на њу.
— умирује је Мане. — За мен’ ласно; теке за теб’ искам да ти бидне убаво! Зашто да узнем нику, а она да ти чес’ не одава, — бива ли, а?... — Море, ће ми одавају чес’, за тој бригу да немаш.
!... — Ама, де, јаваш, нане! — смеје се Мане. — „Што ће да чиним?“... Па ћу си узнем једну! Што ми ти па саг тол’ко збориш како да до годину неће па да искоче нови девојчики, и јоште може поубави и
А саг?... Памтим у оној време, у годину једанпут ели двапут ако си искочим поради, ете, некуј послу у чаршију. Па ели узнем по-за себ’ измећарче, ели си сам узнем фенер, окачим га на чибуче ели на пуле оди џубе, па си пролазим мирно покрај
Па ели узнем по-за себ’ измећарче, ели си сам узнем фенер, окачим га на чибуче ели на пуле оди џубе, па си пролазим мирно покрај турцки каракол...
Премисли’ се ја: Е, што му требају, мајке, катанци на сандаци, кад има — ем какав голем! — на врата?! Та си узнем оној сикирче, па и по катанци, па и по сандаци! Кад си подиго’ капци, — леле мајке, што ће да видим у сандаци!