Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Лажеш! — цикну кмет. Станко се трже и погледа око себе. Она мрка лица ћуте, оне укочене очи гледе га као какве авети... Он погледа у кмета. — Не лажем, чика Јово, што би ми нужда била лагати?
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
зинулих уста, са осећајем неке вртоглавице и потмулом грмљавином у ушима, Христић наједанпут испусти револвер из оне укочене руке.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Гледала га је очима које су биле укочене, као кад змија дигне главу. Хоће, каже, да му каже, нешто, јер му је наклоњена.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Јуца баци жалостан поглед на брата, дигне руке, очи укочене, почне се нијати, и сруши се. Пала је у несвест. Брат виче за помоћ, сви се скупе, поливају је, под нос јој дају
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
брао је баш око места на коме је професор лежао без свести, и кад је куглица била као орах, старац раствори прстима укочене професорове вилице и натера га да прогута траве, па затражи цигару дувана и седе, све гледајући преда се, све ћутећи и
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
маште, у основу свога бића хладан и вазда учитељски моралист, он је неуморно писао слабе стихове, конвенционалне и укочене. Релативно важнији је његов рад на драми. Он је један од најплоднијих драмских песника српских.
Радичевића имала је дах младости и пролећа, и била као оаза у сувој и мртвој пустињи ондашње безличне, бескрвне и укочене дидактичне »објективне« поезије.
Сремац, Стеван - ПРОЗА
Г. Паја и госвоја Каја уграбише прилику док је Јова говорио, завараше му укочене очи, и попише најзад тако звани »брудершафт«, а домаћин не види ни беле мачке, него свршава своју подужу здравицу с
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
! Однеше небу, донеше му јаде, То каже лице, о Бог ти га не дô! — То каже лице то његово бледо, То кажу очи оне укочене.
Што ће сада Ајкуна сирота? Уједанпут са душека скочи, Небу диже укочене очи. „Аха!“... викну загушеним гласом, Ал' јој нешто звекну за појасом.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
ала ми је добро !«... Стаде... маше јој руком, исто онако кад је бунцао, зове је к себи... Очи укочене, уста се само малко смеше...
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Па му је откопчала чакшире и гурала руку међу његове бутине, укочене од страха. Да је имао снаге, он би побегао. Узела му је руку, без речи, само је брже од краве дисала, и чинила његовом
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Тле се љулало од таласа подземног Дунава који је протицао, надохват укочене Јевремове руке, љулало се и од мрака историје која је тек дотицала, надохват многих руку, па ништа.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
сам ја у оном узбуђењу био урадио, подижући и сама до својих уста своју руку, која као да је једина од све ње, онако укочене, представљала нешто живо, покретно и људско. И кад то учини она ишчезе, заиста, као нешто сасвим неживо и нестварно.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
По мишљењу шутљивих, док су ствари живјеле неизражене, укочене у некаквом своме нијемом, никоме саопћеном и никоме повјереном, неспознатљивом постојању, није се могло двојити о
Ћипико, Иво - Приповетке
Гледају у мрца, у његове мокре расуте косе, надувено лице, очи упрте у празно, у укочене ноге, око којих скупише се ногавице танких гаћа, и у велике помодреле израњене руке.
Краков, Станислав - КРИЛА
Ропац пређе преко уста, која се развукоше, и жућкасти се зуби указаше. Очи су биле укочене. Војници поскидаше шлемове и стадоше се крстити. Душко је јецао, стезао укочену руку, и неразумно шапутао лешу.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
колико ће усана које на дому чекају врели, слатки пољупци, пуни неге, љубави и милоште, осванути сутра неме, хладне и укочене!...
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
А и та пирамидална дивизма, са широким, сребрнастобелим листовима, подсећа на усправне, укочене силуете војника. Ту-ту, ту-ту! — трубио је шофер. Деца су ужурбано трчала и склањала стадо са пута.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
је мрмор његових неразумљивих речи, усне које су се неки тренутак раније мицале, постале су модре попут иловаче, укочене у задњем очајничком покушају да нешто изговоре, ухвате још који дах ваздуха или макар само то да остану отворене као
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Гр-у! А телефониста се страшно искревељио, вилице му црвене и разјапљене. Гр-ру! Али зашто су му очи исколачене, укочене? С тешком муком се придигох. Тело дрхти, те се наслоних на земљани зид. Гр-рру!... Много дима. Нешто ме гуши.
Они најлакше сврше. А неки падну, те их сутра нађемо укочене на ледини. И мени се невољно намећу представе чудне и грозне, јер су и утисци мучни и тешки.
Осећа се однекуда и дах лимуновог цвета... Са мора допире лаки шум таласа. У даљини цвиле шакали. Агаве вечито укочене и троме. И међу њима стражар из неког шумадијског села. — Лепа је ово земља, али некако једнолика и тужна...