Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
тајом засузила, Ма не сузи Стојанова Мила, Тешки јад јој срце покосио, И у оку сузе засушио, Око стало па се укочило, Она гледа своје сунце мило, Сунце мило, али на западу — Помоз', Боже, ње големом јаду.
Стоји јадна од кама прилика, Лице бледо кâ у самртника, Око јој се чарно укочило, Она не да своје сунце мило, Сунце мило, али на западу, Помоз', Боже, њеном вељем јаду.
се не креће, На душека пала је свилена, Рекао би да је од камена, Руке беле пале јој у крило, А око се бистро укочило; Она мучи, па преда се гледа, Бледа, јадна, као крпа бледа: Ох, узаман срце пожелело, Друго чедо он узео бело...
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
АНЂЕЛКО: Гука препуна гноја и сукрвице, саћеш да видиш, потприштило се, поцрнело, укочило ми целу ногу, сева у препоне, не могу да се макнем!
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Па је одједанпут нешто застало, задржало се и укочило, у неком ненадном очекивању, и као посрнуло и зањихало се, док се све није расплинуло снагом гласа који нас је позивао.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Чекај да је ухватим за црне, кудраве косе и да је дигнем, да видим ово лице. Не иде, укочило се цело тело. Чек' овако. А! ах, лепога лица! тек га гариле науснице.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Мали је шутио и уморно, изнемогло корачао за кравом. Од суве студени на њему се бијаше све накостријешило и укочило. Ситне, меке длачице на лицу му се најежиле, а руке поцрвењеле, па поцрњеле од тешке зиме.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Његово било откуцава своје последње ударце, а тело му се охладило и укочило. Но, по Фехнеровој тези, морао је тај старац на умору бити некада млад и чио.