Африка
Дечаци и девојчице имају једино црвени ђердан по тамној кожи око бедара. Лагано, у разговору, улазимо у урођеничко село. То је чудно село подигнуто на жутом песку плаже.
С друге стране реке је већ дубља и јача гора; улазимо опет у горњу ивицу прашуме. На све стране пожари. Обасјавају џиновска стабла и лијане и вреже које се сасушују од
Замишљам на својим плећима огромна дуга анђелска крила. Улазимо у уличицу а затим у неку кућу, с чије се капије пење одмах на други спрат.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
се траже, шураци, шурњаје, девери, пашенози, пунци, таште и свекрве, суседи; послужитељи који су нас гледали како улазимо мали, мањи од макова зрна, а излазимо из школа велики, и не приметивши да стоје у капијама гимназија и факултета, сви
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
5. После предсобља и амблема улазимо у главну дворану довде је могла нечија рука да нас води престо од глине таванице нема између четири зида једна
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— Слушај, ти си мој помоћник... — Ама, незгодно је да улазимо заједно, него, отвори мало врата да слушамо... — А, то не!... Можеш да вириш кроз кључаоницу. Наредник се врати.
Самопоуздање наше малаксава уколико дубље улазимо у земљу, и са страхом помишљамо на огромне просторе, које непријатељ сада заузима.
Рекоше нам тада да смо нас двојица први који улазимо у село. Ја претрнух. Занемео сам пред могућношћу да сам овако голорук могао у последњем моменту наићи на неку њихову
До јуче моћна царевина, изгледа нам сада у мрачној ноћи као скрхана. Вратили смо се. Улазимо опет у кафану. Нигде празног места. По поду леже војници, а на столовима њихове старешине.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Наступају њиве. Улазимо у планину од кукуруза. С обе стране пута подигла се недогледна гора... Ништа не може радника тако овеселити, ништа му
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Журно силазимо с кола, стрепимо, не видимо га на великој капији где нас остали чекају. Премиремо, без даха смо, улазимо.
“ „Ко то не би хтео“, одвраћам ја, „али кад смо такве среће.“ Ипак силазимо заједно. Улазимо у кафану. А тамо, она пуна света, више сељака него ли варошана, скоро сам сељак. „Шта је ово?“ — питам ја мога друга.
Мало доцније чуле су се и пушке. Несумњиво — помислих ја у себи на тактичком језику — улазимо „у сферу непријатељске ватре“, и како комори није ту место, отпустих мога Лалу, који ми топло заблагодари за ту
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
] А земљи: Мајко нам, јер помеша са собом матер, Не гадимо те се, нити, гутајући нас, бићеш последња звер: Улазимо у тебе тужно као што изиђосмо из матере, То је само повратак к њој [...].
Петровић, Растко - АФРИКА
Дечаци и девојчице имају једино црвени ђердан по тамној кожи око бедара. Лагано, у разговору, улазимо у урођеничко село. То је чудно село подигнуто на жутом песку плаже.
С друге стране реке је већ дубља и јача гора; улазимо опет у горњу ивицу прашуме. На све стране пожари. Обасјавају џиновска стабла и лијане и вреже које се сасушују од
Замишљам на својим плећима огромна дуга анђелска крила. Улазимо у уличицу а затим у неку кућу, с чије се капије пење одмах на други спрат.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Тада смо тек скинули појасеве. Радовали смо се што нас је минула опасност, и били смо расположени, јер улазимо у земљу у којој се не чује топовски пуцањ.
А оне још нису наилазиле... Пришао нам је журно један наш капетан и строгим гласом наређивао да улазимо. Ја нисам ни обраћао пажњу шта он говори, већ сам стајао наслоњен уз прозор.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Чак и воду. Худа таштина, одговорио сам. Худа великашка таштина. Хоће да дише чист ваздух изнад задаха себара. Улазимо кроз тешку капију од дебеле храстовине оковане гвозденим плочама, кроз вреву и комешање људских и коњских телесина из
Пењемо се сте пеницама изнад штала и складишта и улазимо кроз другу капију у мало округло двориште око којег су тескобно поређане одаје Лаушевих војника и послуге.
Опет се пењемо степеницама, опет улазимо кроз капију у још мање двориште где нас сачекују Лаушева жена Јелена и његови доглавници: Милош Јевтовић звани Дадара
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Куцамо на капију, дајемо стражи добар бакшиш, који је и у старом завету признаван као пасош „важећи за све државе“ и улазимо несметано у град. Стигли смо у трговачки део вароши, у главну чаршију.
На левој обали реке, опет висок зид са широком капијом кроз коју улазимо у свештени део вароши. Права, широка и лепо калдрмисана, улица води кроз зеленило тог гаја богова.
а из овога Александров лични примерак Хомерове Илијаде; ту је књигу носио велики освајач свега стално уза се. Улазимо у другу просторију. У њој стоји статуа човека малога раста, танких ногу и сићушних очију. То је Аристотел!
Пролазимо кроз неколико великих сала, намењених лепој литератури, и улазимо у астрономско одељење библиотеке, које ме нарочито занима.
Пролазимо кроз остале делове библиотеке и, прешавши двориште, улазимо у простран вестибил. Из овога воде широко разјапљена врата у огромну салу са отвореном терасом и дугим застртим столом.
Само древни Валенсов акведукт уздиже се, тужно и величанствено, изнад ове пустоши. Спуштамо се опет ка Златном Рогу, улазимо у Фанар, старо грчко предграђе Цариграда, долазимо до дебелог византиског градског зида, обраслог бршљаном па,
Температура је прекорачила нулу, ми улазимо у све гушће и гушће облаке Земљине атмосфере и у тмину. На окну прозора сталожила се роса.
се миниатурни дани са ноћима овог новог небеског тела на којем путујемо, обасјавају нас Сунчеви зраци, па онда опет улазимо у таму, али нам наша Земља, као добра мајка, шаље без престанка један део своје светлости, коју је добила од Сунца на
Ариаднин конац показује већ стотине оних наших јединица, светлосних година. Ми улазимо из ноћи опет у дан, али је та зора друга него што је на Земљи била, она је злаћана, а ново сунце не рађа се на
Остављамо га далеко иза себе, улазимо опет у таму. Свиће нови дан, ми се приближавамо новом сунцу, обасјава нас нова светлост; она је ружичаста.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Ама понеси пушку и убиј пса, ако само уста отвори. Рекох му како не бисмо желили да силом улазимо у стан. То нисмо радили ни у својој земљи. Ако треба, платићемо. — Мани, чоче...
Под нама је шумела валовита Морача, која је на тихим и дубоким местима имала боју неба. Људи су били весели што улазимо у велику варош, где ћемо сигурно наћи хлеба, а можда и крова над главом.
Прилазиле су огромне скеле, везане за моторне чамце. Морнари искочише на обалу. Наређено је да улазимо по четрдесеторица. Стајали су војници прибијени један уз другог, не мичући се. Као да су саливени. Скела крете...
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
А земљи: Мајко нам, јер помеша са собом матер, Не гадимо те се, нити, гутајући нас, бићеш последња звер: Улазимо у тебе тужно као што изиђосмо из матере, То је само повратак к њој; јер нема шта да се избере: До спустити и њу и
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
позабавно пристасмо, не више што да оклевамо с којом дангубом, ама спремно се у ови град и спретано с поштењем улазимо!