Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Један средњих година човек лежао је од ране, куршум му је кроз слабину пројурио — за неколико ока кукуруза умал’ не погибе. Хтео је красти. Сиромах! Можда је и гладан био?... Одмах до њега лежаше једна стара бака. Боже мој!
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
»А чаша била чиста, к’о дијомант!« уверавала је гђа Сида. Е, то је тако наљутило да умал’ што није планула и очитала јој у својој рођеној кући.
Ху! Та умал’ јој нисам притрчала преко сокака; а купила би јој мáма кофпуц и хорнодле по сокаку а локне по комшилуку...
Тако ти кажи, каже, да сам је поздравила!« Умал’ сироту нашу Ержу, ни криву ни дужну, није истукла. — Но, то ми се допада!
— рече па се пожури, ал’ се наједаред саплете на вратима авлијским. — Ју! — викну изненађено. — Ју, та шта вам је; умал’ нисте љоснули! — Ју, »хозл«, гром их спалио! И баш сад кад сам у највећем послу!
— Еј, наопако ти звонило, и теби и нама с тобом. — А екселенција се наљутила после поп-Спириног псалма... па умал’ још ја нисам изиш’о крив, к’о да сам га намерно хтео преварити. Умал’ мене нису обријали!
па умал’ још ја нисам изиш’о крив, к’о да сам га намерно хтео преварити. Умал’ мене нису обријали! — »Ово је или хотимична превара, или — вели екселенција намрштено — или незграпна шала са мном!
Испред носа да ми се измакне!... То ти је оно: »Пошљи луду на војску, па седи кући па плачи!« »Умал’ мене нису обријали!« каже мамуљага банацка...
Видиш ти, молим те, само њега! ’Оће он екселенцију да превари! Умал’ му нису слиндарили ону браду. — А шта је с тобом? — Са мном? Ништа! Врло добро! Екселенција ме извинила.
Е, видиш ти само ње како совјетује, к’о неки фишкал. — Како га је совјетовала, онако умал’ није и прош’о! — Та шта говориш?! — Умал’ што њему не оде брада! — Та, оно, знаш...
— Како га је совјетовала, онако умал’ није и прош’о! — Та шта говориш?! — Умал’ што њему не оде брада! — Та, оно, знаш... — вели охрабрена гђа Сида, — много га не би баш ни коштало.
А баш ћу гледати да се сретнем ш њоме! — него, рихтих, умал’ нисам заборавила. Имам да ти јавим једну вест коју смо добили док сте ви били на путу. Наш Шаца добио онај тал.
Црњански, Милош - Сеобе 2
У Визелбургу га одведоше у цркву, где му показаше Распетог, који на Велики петак пушта сузу. А у Рабу, у трактиру, умал не погибе. Неки луди кирасир му понуди, да купи, његову бурмутицу, сребрну и златну. А понављао је да му треба новаца.
Та жеља, тај сан, му се неће остварити. Умал’ не остаде, додељен на инвалидски протокол. Са пензијом од триста рубаља годишње, за капетана.
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
Године пролазе, није ни она, је ли, у првој младости. Хтео не хтео, морам да правим свадбу. Ко мене пита? А, умал да заборавим! Донех ти ове ножеве. Видиш, овај је с дршком од седефа, овај попрскан златом...
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
О, немојте! — Зашто не; за конфете. — Како се каже, Ивона? Мала се толико збуни да, отворивши шачицу, умал не испусти новац. — Немојте их мучити. — Хвала, господине, — рекоше девојчице шапатом.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
А то се видело и по њему. Нос му се тако јако црвенео да једном умал’ због њега, или боље рећи због његове боје, није главом платио.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Како то да он, највиши главар, није данас међу нама?“ Оба млађа Петровића значајно погледаше старијега. „Е, гле умал’ не заборавих“, рече Саво вадећи неку артију иза паса. „Поздравио ти се, Господару, и послао ти је ово писмо!
Тако проведоше зиму. У неколико прилика умал’се дјеца не одаше. Једном нпр. Јан рече Венцлу: „Требало би да што радиш рукама, да се оснажиш; а, као властелину,
по њемачки, дође онај Црногорац, Јанко, Јан, како ли се зове и прозбори њемачки, па се изгрли с мојим господином, па умал не паде у несвијест... Сад ћемо све дознати, јер богами, и за мене је све нешто ово чудно!
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
СТАНИША: Живот је тражио.... МИРА: Животе мој! (Љуби га и опет грли.) СТАНИША: Умал’ остаде.... МИРА: Умал’ не даде Животу моме рану самртну. Па је ли тешка!... Данче рањени!...
СТАНИША: Живот је тражио.... МИРА: Животе мој! (Љуби га и опет грли.) СТАНИША: Умал’ остаде.... МИРА: Умал’ не даде Животу моме рану самртну. Па је ли тешка!... Данче рањени!...
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Доки се дивно допало; тако јој се допало да га је у знак задовољства треснула руком и умал’ му раме није одвалила. „Ашкољс’н бре!“ — подвикну усхићена Дока — „куче Ђорђијино!