Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Французи и Немци поштују играчицу, и хиљаду уста говори о умилно лакоме покрету те и те, ове ил’ оне играчице која се ових дана у Бечу ил’ у Паризу показивала... А ми?
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Кочијаш му преда писмо, па чека одговор. Миливој чита, лице му румен обузима, умилно се смеши, па запита: — Ти си на каруцама дошао? — Јесте, ту су; ваљда сам по вас послат.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
И у оном дивном радосно-нежном заносу она је умилно настављала: — Колико те волим, колико те волим. Сад ми се сав живот чини једна дивна свечаност, један велики празник,
Црњански, Милош - Сеобе 2
Тебе имам, Циго, за драгога, а Павла хоћемо за брата. Па шта?“ Као умилно сикћући црни лабуд, Ана се подиже и раширивши црну кринолину, устаде.
Лепу. Исакович се, међутим, брзо опростио од тог човека, који се кретао, као и постмајстер Хурка, клањајући се, умилно, понизно, одевен у црно одело постмајстера, свештеника, музиканата, тога доба.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
— Шта збијаш шалу, кад знам зашто хоћеш платно, јер нећеш бадава да ти новац у сандуку лежи. Господар Софра умилно се смеши. — Па хајд’, хоћеш ли у компанију, ил’ сваки за себе?
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Јоште путник туда Ногом лаком оди, Стазица кривуда, Поред липе води: „Ој тиче умилно, Што на грани стојиш, Окле тако силно Срце мени својиш?
Срце боно, глава ватра жива, Ветрић лађан жегу разлађива, Славуј тица умилно попева, Сваким гласком лека рани лева. Певај, мила, па ми данак буди, Јако збогом, тело санка жуди.
поток њени речи, Још мени звони у уву њезин звук, Славуја гласак преумилно звечи Кроз ноћи каде плови бајни мук, Умилно врело жуборећи јечи, Зефира јоште лакокрили пук, Кад њија у вече росни траве стас: Ал' умиљати ј' био њезин глас.
своде, Ми слушали смо његов њежни звук И даље наше упраљасмо оде; Зефира тад смо слушали ми зук И гледали смо како умилно броде По валови кристаловитог врела На сувом листу што је зима снела. 19.
29. Са неголеми ту се стена слива Умилно његов жуборећи пад, На брежићи му дикоји почива Зефирима љуљан њежни цветић млад; Мложина липа тебе ту покрива,
48. Дубоке ноћи владаше тишина, — Овако бија онај санак мој, — Умилно на ме гледаше светлина, Безмерни коју слаше звездâ број, И даљни гласâ чу се тад милина, Умилнија нег славка што је
Не рони више њег'во око сузе, Одлетио је туге мутни облак, Умилно гледи радости сад небо, Весела сунце из ока му сија: „Заш да на стену ја се не пужам?
После итри опроштај од разни други предмета. Певач баци око на Стражилово и пева: И ти, о збогом, брежни врше, Умилно кога строми стрше, Већ дана бела умире светлина, И ноћи скоро крије те тавнина; Ал' душа м' зраке лије на те И
О како је овде, како умилно! О како душу диже силно! О красото ти дивна брда! О како доља лепо врда! О како лаор мирис краде!
(4) Колико сам евовде на обали Као младић био пута, Колико се ја овде извали, Глава млада, глава разасута; Умилно су тићи ту певали, А душа је моја наданута: Пусти у то мисли слатко море, Драго место, драги мој изворе.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Сад мачак баби умилно преде, очи му жуте поспано гледе, блиставих звезда у њима нема, умро и месец. Поваздан дрема.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
— Добро се држи Милка, гос' ђенерале — и гледа умилно алатушу ђенералову. — — — — — — — — — — — — — — — — — — — Господине ђенерале, молим опростите...
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Кудикамо боље!... Иза његових леђа, жупник подмигне једном госту. Онда иступи пола корачића ближе слици, умилно-заинтересирао искривљена врата и малко уоштри поглед кроз златне бриле.
Ћипико, Иво - Приповетке
Ујутру у дворишту десио се жупан. Цвета му приђе: —Сина ми ноћас заболило, — јави умилно. —Па шта ћу му ја? — одврати жупан. —Ништа! — врцне она мало разговором. — Дајте мало сухих дрва!
Он то изговара топлим гласом очите самилости, па отац и синови усрдно у њ гледају. —Помоћи ће господин! — изрече умилно стари. —Хоће, — потврђују синови с очитим увјерењем. Наново ћуте. Млади судац се замислио.
Али дијете никако да се свикне: већ трећега дана нађе је пред вратима гдје га трпељиво чека и гледа га умилно да је под свој кров прими. Опомиње је и наговара.
елате! — и хтједе да се к стоци поврати. Али дјевојци некако се не да заћи у низбрдицу; стоји на мјесту и вели му умилно: — Чекај! Па тако стоје неко вријеме. Дјевојка гледа доље на град, што се као убог скупио уз голу крш.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Није језик на то да мадаме псује, нег' умно, умилно да штогод казује. Сам пас на пса режи — на кучку не лаје. Видиш, скот ког' љуби — поштење му даје.
Ћипико, Иво - Пауци
—Која фајда да је град за динар, кад динара ни, — рече пријегорно Јуре. Младић се као смисли, савладан самилошћу па умилно понуди Јури новаца за љекарију. — Немам много — рече, — но мислим, да ће ти бити доста. — И извади новчарку из џепа.
Код своје куће Јуре и Марија растадоше се с Ивом. Он их погледа умилно и понесе их у свом срцу, а пред очима претстављаше му се у то слика пустоши и невоље људске.
Брада јој подрхтава како миче њоме. Нагињући главу к листу и не могавши досећи струк дивље лозице, погледа доље и умилно замекеће. Уто дјевојка попође узбрдицом. Иво се упути за њом.
Уто уљезе у дућан, протркујућ', боса дјевојчица. Бијаше покисла, са минђуша циједила јој се вода. Умилно муцајућ', пружи врећицу да купи кукурузова брашна. — Рекли су матер да ће платит' ... — Ох, дошла си, а! — и диже се.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
Јоште путник туда Ногом лаком оди, Стазица кривуда Поред липе води: „Ој тиче умилно, Што на грани стојиш, Окле тако силно Срце мени својиш?
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
— Ево ти је! — спусти Софроније златну лубеницу крај пријатељевих ногу И звизну некако тихо и умилно један, па други пут, а из воде која се тамнила у дубини, као беличасте рибе пљескавице, почеше да искачу некаква мала