Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Нашта нам таки живот, кад смо осуђени да пре смрти сваки час и тренуће ока од стрâ умиремо? Видите ли оно језеро?”— „Видимо”— викну сви. —„'Ајде, дакле, да и ми једанпут у животу учинимо што да ваља.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Канда туђе срце бије у мом куту? Све светле палате живота под кључем!... Вај, колико пута умиремо? Ко би Знао за све тмине под сунцем! И зна ли Ико сва беспућа у сутону доби?... И како смо често очи затварали...
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
давимо, срамотимо, пљујемо, док се ми, ситни, јадни, злобни, амбициозни гушамо, газимо, гребемо па цичимо и пиштимо и умиремо, дотле он, горд и узвишен, као сам, као без нас, као против нас, као неком својом унутрашњом снагом, расте у висину,
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Свако од њих однекуд слути виши ред по којем постојимо и умиремо. Пуни су разумевања и праштања ови сељачки светитељи, благородни су и увиђавни према свему и свакоме; деда Раде
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Наша учитељска посла! Све радимо узгред: и женимо се, и сарањујемо децу, и кућимо, и раскућавамо, и умиремо, све онако узгред, успут... Љубица га уплашено погледа. — Није ваљада тако свуда?... То би било страшно зло.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Ми стрепимо, препадамо се, немимо, умиремо, као да смо се родили, дошли на свет само да дрхтимо. Он је говорио: „Болестан сам, зар не видите?
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Не јави ли се у нама нека носталгија за самим собом: као да сами себи умиремо? Нимало необичан осјећај, познат и сасвим припростим, једноставним људима, занатлијама, праљама.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
подвикнем: „А, бре, крвници једни, који вас нечастиви нагна да нам оставите оволико проклетство да с најтежом муком умиремо не као људи, но све као бесови, као крвожедне животиње?!
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
Загледани сви су у лажљиво време на зиду: о хајдемо! Границе у којима живимо нису границе у којима умиремо. Опора ноћи мртва тела, мртво је срце ал остају дубине. Ноћас би вода саму себе хтела да испије до дна и да отпочине.
Краков, Станислав - КРИЛА
Говорио је да треба бити кокетан у смрти. — Па ми сви због кокетерије и умиремо. Изгледа да је то Бора рекао. Неко је викао: — Павловићу, Павловићу, јеси ли писма написао? — Бора се окренуо.