Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Па ни бог, тај једини заштитник правде и угнетених, неће да пусти свој громовни глас који земљине тресе умирује, а краљеве и цареве са прахом прљаве земље равна; па ни он неће светом да дрмне, да грмне: „Доста, ви насилници!
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— стишава их кмет. Диже се читава граја. Ништа се не зна шта ко говори. Кмет млати рукама, трчи од једног до другог, умирује их... Утом се помоли озго путем неки човек. Затурио торбу преко рамена, па хита наниже. — Ко ли ће оно бити?
Коњ мало стане, па опет копа ђа једном ђа другом ногом; њуши ону земљу и фрче. Пурко га трже за улар и умирује, неће да се смири! — Ама шта му је сад! — узвикну кмет већ љутит, па ожеже коња подобро штапом.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Само ти је до анђарања, несрећо маџарска! — грди је гђа Перса не знајући на коме да искали свој јед. — Али, мама! — умирује је Меланија. — Уф!
— Но, но! Не мораш ти баш тако на крај срца бити!... ’Рâно моја! Гле, какве су јој само очи! — умирује је гђа Сида и љуби је. — Иди одма’ на бунар па се уми ’ладном водом. Јула је пољуби у руку и оде.
Запишите слободно кад ме видите код вас! — Та немојте опет и ви бити тако на крај срца! — умирује је гђа Гециница. — Забога, зар између таких људи па да дође до тога?!
— Доћи ће пóпа; сад ће се он вратити! — умирује их путник. — ’Ајде, рâно! Чујеш шта каже господин-попа: да ће се вратити — рече женица скинувши већ оно троје мањих.
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
Онда се зна да ће тада стара хаџика изићи. И онако, стара, стењући, силазећи низ куће, почети да га умирује. — О, мајчице моја. Зар ми те опет ти наколници уплашили. Не бој ми се, не бој. Ево, ја, ја идем...
Црњански, Милош - Сеобе 2
је подиже, пренеражен, и понесе у кућу, поред Варваре, која се као скамени, и Ђурђа, који дотрча, Павле поче жену да умирује, и љуби.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Путују читав дан; све нова села. И други дан; опет нема оних села, Чамча их једнако умирује. Већ много путују налево, надесно, па дођу у Пшемисл. Сад се Чамча извињава, да није крив, превидио је прави пут.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Пошто је био много цењен у војсци, додељиваху му важне послове у народу. Премештаху га сваки час, да умирује тај свет, који се сваки час селио. Знао је да ће га, одмах после прегледа, упутити на бојиште.
Па иако остане у војсци, премештаће га сваки час, да умирује тај свет који се селио. Знао је да га и код куће, одсада, чекају само непријатности.
Сремац, Стеван - ПРОЗА
И тако се једанпут мре! Мајстору се само кува и мења боју, а Јова га одобровољава и умирује и каже: да он као стари социјалиста не би за живу главу закинуо раденику; и тако скине с врата мајстора.
Знам и неке његове, знаш, онаке ствари... — Па молим те, Јово, — умирује га Тоша шеф — па ти то мени, ка’ да сам ја министар па те ја отпуштам. Није ме ни пит’о, ако ћеш ми веровати...
— Ама, прико, батали то! — умирује га полаженик. — Е, па добро, ’ајде да оставимо то! — Прико, ’ајде да певамо. Кад нећеш Цигане, певај ти сам!
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Грабеж-сенке, при фењеру, вечерају грех-вечеру. Вито перо од чемпреса умирује руку беса. Тамна крила врх кандила распламиња Божја сила. Зрак издвојен из наоса крсти чедо сред хаоса.
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
СВИ (се ухвате за столице и друге предмете, заузимају насртљив став, жене вриште, Мића се попео на сто и умирује млатарајући рукама. Узносе се столице и спушта се завеса). Завеса ТРЕЋИ ЧИН Иста соба.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— Немој, немој — умирује га Александар кроз смех — добар је он човек, поправиће се... Тек неко размаче шаторско крило и посилни промоли мокру
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Ама како једна влас’, морам сас примери да претходим, па мука! А гости слушају и гуркају се. Срета га умирује и вели му да је боље тако; није лепо да се весеље крвљу попрска. Сви умирују ћир Ђорђа који полако долази к себи.
! А? — осече се ћир Ђорђе на Мићу, а овај на њега, и умало се не завадише да не беше ту Срете. А Срета их умирује и вели им да се бар на данашњи дан не свађају, него нека стишају страсти на овај дан опште радости.
— Ама не може то! — умирује га ћата. — Није то тако... — Како да не може? Како да неје; јес’ је тој све тако! — вели ћир Ђорђе, који је добро
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
у белом диму снега и ветра Мијат једна умирује угојене вранце што, њиштећи, туку копитама у санке, а јутро се наставља мислима последњих несаница.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
валах... аскер... пљачка... ска... хала... А дивизијар умирује, обећава, пишти: — Шта? Како? Ко? Ови? Добро. Ја њих сад, сме ста... фик... кр... кр... кр...
једне тресе се и цвокоће зубима у наслоњачи први хугиста, кога је опет спопао патриотски грч, и мала сестра Роунд умирује га нежно.
И жена му се већ забринула, трза га за капут, стидљиво га умирује: „Лакше, Јаћиме. Умири се, Јаћиме.“ Али Јаћим никога више не гледа и не види, мутно му је пред очима, нити се обазире
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Један се во узнемирио од обада, а сељак га умирује благим гласом, тапкајући га руком по врату. Ђурица тек сад опази, да туда воли сеоска путања, која прелази преко
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Гдекоме само фркне коњ на нос, и, поплашен од онога стрва, удара у страну, а он га нежно тапше по врату и ласкаво га умирује: »не бој се, не бој це, није ништа!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
И зато када „Позитив“ прилегне, потпоручник Бора, звани „Клинче“, умирује остале и вели: — Пст... Молим, господо, тишина, Бранко изазива температуру.
Сви су они из позадине жандари... шпијуни, сунце им њино. — Господине капетане, треба да легнете — умирује га Пера „Ђеврек“. „Фикус“ забацио руке на леђа, клати се и гледа преко рамена Перу. — Хајде да спавате!
— виче Сима „Јаребица“. Кафеџија склопио руке и моли да се више не разбија. — Поштеди му за данас „шифот“ — умирује важно „Фикус“ и налива вино у чаше. И опет „екс“. — Ах, браћец — пао „Фикус“ у занос — широкаја земља Русија...
Фјодор поче да пева неку руску песму... — Пст!... Пст! — умирује „Кица“ и показује руком на једну страну, куда сви погледаше.
— Гр-р-ру! Драгиша се трже. — Ништа, ништа, не бој се! — умирује га Лука. — То гађа „Виљем“. — Какав „Виљем“? — Заробљена немачка хаубица од двадесет сантиметара.
— Их, све се теби мора нешто догодити!... Почињеш већ да ме љутиш. — Чекај, да видимо даљи развој — умирује га Војин. — Он је рекао да му је та веза задала много јада. Можда сад настају интересантни догађаји.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Никс, ништа то не припознајем! То се мени о глави ради! А, никс. Судац (умирује га): Не бој се ти ништа. Нешто сам заборавио, па питам господина... Има, Давиде, има так'а школа у нас.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Сва је његова. Али он је својим паметним, сувим лицем, мирним погледом навек умирује. Увек према њој трезвен, миран, као брат јој.
Сад ћемо, сад. И после, опет као пре, не решава се, не одлучује. Ови једнако чекају, трчкарају око њега. Он их увек умирује, као храбри. А међутим све више беже из осталих маала Турци, те се и они спремају да беже. — Хајде, газда-Младене.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
(Услед свежине воде, Ташана се сасвим умирује. За време читања, Ташана, ослоњена на његову руку, готово заспи.) Улази Стана и износи малопре унету воду и босиљак.
Једнако ћу се бојати да све то: веселост, живот, здравље није нешто грешно... МИРОН (умирује је): Не бој се ти! Не бој се ти, само живи, буди здрава и весела: за све остало ја сам ту...
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
— Ми овде баштованских школа немамо. Лексо, сине — умирује је мати. — Ја ћу ићи тамо где има школа. Ја знам и где има, и шта се све тамо учи.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Однекуд из мрака допреше гласни повици, као протести и претња коморџија. - Чекајте, брате, рано си почео! — умирује Косту поручник Протић. — Е, није него, да га молим... Шта, треба и ми да скрстимо руке и чекамо благослов!
Неко са оне стране жице умирује команданта како ће помоћ стићи. Али не заборавља да строгим гласом заврши: — Држите се на тим положајима до последњег
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
) — Па ће се женим, нане, ти ич бригу да не береш! — умирује је Мане. — За мен’ ласно; теке за теб’ искам да ти бидне убаво!
— Доке, — викну уплашено Мане на њу — змија ће те уапи ако напрајиш как’в ешеклак!... — Де, мори, — умирује га Дока — ти ме знајеш убаво! Не ли смо родљаци? Несам говедо, селска несам, та да си не знајем што је чаршијски ред.
— Е, лошо ли сам зборила? — брани се Дока. — Што да неје прилика кад смо, ете, једна вера... Стари Замфир је умирује, и све би се мирно свршило да Дока није дирнула у сталеж. — Вика, чорбаџијска кућа, чорбаџијска керка! Е веће нема!
Ако треба да се бијем с патролу, — ласно за тој! Ће се бијем, а ти сал да сеириш. Умирује је Мане и вели да никаква боја неће и не сме бити, али му треба женска виткија и лакша.