Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
“ Потом оне не умијући куђ ходити, а и немајући су што тражити куће своје, замоле се њему, да их он узме собом. Он их узме, ђевојку вјенча
робље и отпуштио кућама, „а ова“ рече „ђевојка јест шћер царева, а ова | старица, ово је царева кутња бабица; оне не умијући куд, а и немајући су шта тражити своје куће, остадоше у мене, и ја узех себи ђевојку ову за жену.
брод, пун робова, и како их је свијех откупио, и свакога дому отпустио, „а ова ђевојка“ рече, „и с њом она старица, не умијући куђ ходити а и неимајући су што тражити своје постојбине, јер им је далеко било, остану у мене, и ја ђевојку вјенчам