Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
„Да ти донесем врућ чај?“, радосно је рекла, а он се најежио: „Не треба! Иди!“ Чуо је како трчи низа степенице умочене у задах ракије, кашља и галаме, осећао њена тешка стопала по пршљеновима кичме, и говорио себи: „Ја сам истински
Он се свали у крцкање дрвеног кревета. Проверава да ли искрено плаче. Искрено. Неће да верује. И руке јој, у млеко умочене, дрхте. Све да заборавим? И мислима се зло и несрећа чине. Жао ми је. Истина је јер плаче.