Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Али сам се увјерио да ни то није тачно. Умјетник треба да буде неосјетљив према својој умјетности и од ње нерањив, као што кирург мора да буде неосјетљив према свом
Промашеном ремек дјелу ускраћена је шанса да се угура у категорију пристојних просјечних ствари. Умјетник се налази пред драматичном дилемом: за њ не постоје утјешне награде и сребрне медаље, он нема могућности за часни
Умјетност је у исти мах и најнаивнија и најпрепреденија од људских дјелатности. А умјетник — препредена наивчина, прелукаво дијете.
” Као да из туђих уста чујем свој властити уздах!) Неуморно понављају како умјетник тобоже увијек „даје себе”, ништа него себе, како он, о ма чему причао, у ствари увијек и само прича о себи, „испољава
Занимљиво би било испитати њену хисторију, утврдити њене прве помоле у животу умјетности. Класични умјетник није је познавао.
Ти си у суштини добар... (А-ха! сад почиње !)... Али ти си умјетник, права правцата умјетничка природа... — Хвала вам, оче, за тај еуфемизам, — насмијем се ја.
— Не, Иване, немој ме криво схватити. Ја сам то казао сасвим озбиљно, сасвим искрено: ти си чисти, рођени умјетник. Искључиви умјетник...
Ја сам то казао сасвим озбиљно, сасвим искрено: ти си чисти, рођени умјетник. Искључиви умјетник... Камо среће да си само био мало солиднији, мало озбиљнији, па да ти та иста твоја умјетничка нарав није практично
А мало затим, истурит ће на сунце свој носић и човјек-умјетник. И одмах ће започети стилизација. Још мало — и он ће доћи на идеју да свој јучерашњи тêте-à-тêте са смрћу „умјетнички
А некад је било веома чувено. Знам га из његових најбољих дана. Био је уистину велик умјетник. У оно доба, и моје се име доста често сусретало у свијету на плакатама и по новинама.
Гледао сам га у више улога. Био је доиста прави, велики умјетник. Послије оне вечери срели смо се још неколико пута и дуље разговарали.
антиномија и безнадан антагонизам: учини ли нам се да човјек надвисује умјетника — тужно је; учини ли нам се да умјетник надвисује човјека још тужније! (Понекад нас наши успјеси знаду да растуже не мање него наши неуспјеси.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Чак и Антун Бранко Шимић има овакву тврдњу: „Прави умјетник у ријечи неће чинити као она два славна српска версификатора који су готово све своје пјесме испјевали у дванаестерцу