Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Ал' се брго из забуне трго, Па се живо другој стази врну, Па полете њоме унапреда, Али само липе вите згледа, Само липе, само нојцу црну. Боже, Боже, дакле баш занаго Да не видим што је срцу драго!
Сјајан облак један до другога, Крајем облак у два дивна реда, Средом дуга, моја стаза вита, Ветар пирка, носи унапреда, Збогом, земљо! ко сад за те пита? Ено врата, а ено небеса, Сад ћу друга да гледам чудеса.
Ово реко, па напоље брго, Пегазу се на рамена врго, И полете малко унапреда, Па ти нешто кâ њиву угледа, А по њојзи неко тумараше, Тумараше, вако зипараше: „Амо, купуј народни новина, Све
Пођо онда опет унапреда, Па ти једну ливаду угледа, А по њојзи свуд коприва густа, Нађикала свр човека пуста, Чкаљ, буника, татула,
Де цвет пао, ту се и примио, Ко је тако чудо још видио? Па ти даље ја весео гледа, Како оде човек унапреда, Како просу семе некаково, Драги брате, опет чудо ново: Како пало, семе изникнуло, Изникнуло, стабло подигнуло,
реко, дадо плећи јаду, А ономе црном Београду, Па удари на неку ритину, Па отуда на неку лужину, Па лужином пођо унапреда, И сред луга намастир угледа, Леп ли беше сред лужине ове, Ал' сад не знам какôно се зове.
Што — Но већ се песма не да... Збогом, одо унапреда. 9. Ох, красно ли оно беше, Кад заори: „Устај, роде!“ Кад се срца поотеше...
101. Како оде унапреда, Ох, пусто ли свуд бијаше! Како врата једна згледа, Како даље не смејаше, Како накрај стра га прође, Те отварат
с одра уста, Па одшета у градину, Носећ собом јада пуста; Онде доле тужна седа, Главу дивну оборила, Пушта мисли унапреда, Тешки бојак отворила, Што унапред то све горе Залуду се мисли море.
Сунце тоне, а он гледа Низ пучину унапреда: Море, небо кâ од злата, И теже га спомен вата. Тамо, тамо с оне стране Ћаше диван дан да сване; Чисто злато све
Ето њега тужна, бледа, Око ошло унапреда, За њим мисли свеколике, А пред оне дивне слике. Још се једном свака ређа, Још му једном срце вређа; Он и гледа
Проби брда, проби доле, Али ране не преболе! Све га рана (боли) жешће, Све удари крвца чешће. Опет оде унапреда И пред собом цвет угледа, Цветак беше љубак, тио За срце га уватио; Учини му с' да г' укине, Учини се баш за