Милићевић, Вук - Беспуће
А жива свјежа пруга Уне испресавијала се као сјајна змија преко поља, изгубљена покаткад између брежуљака, заустављана млиновима, рушећи се
лишћем, угледао испод себе, доље у котлини, између бијелог стијења у које удара сунце, — живу, свјежу, зелену пругу Уне.
И он је једном осјетио неку луду жељу и вољу да је прегази, као некад у дјетињству, дошао до средине Уне, склизнуо с глатког камена и запао дубоко у воду. Вратио се тада кући сав мокар и љут.
Она је доносила у кућу мирис и свјежину поља и дах изапираних обала Уне; упадала у кућу као лагани вјетар који се ваља на ситним таласима и игра у тромом љесковом лишћу и у врбиним крошњама
је у хладовини у башти, под једном старом трешњом са испуцаним деблом и гледао кроз грање у бјеличасто плаво небо; од Уне ударао лак вјетар и доносио оштар и јак мирис воде и буркање валова; негдје у даљини сијао се један срп воде; однекуд
Њу је спазио у башти поред Уне, једног благог јесенског јутра са изблиједјелим небом и уморним и благим сунцем које позлаћиваше пожутјелу, старачку,
Он ипак сјутрадан не изађе из куће, мада је знао да ће она бити поред Уне, јер ју је чуо кад је изишла и видио куда је пошла; мада је знао да ће га чекати, мислити на њега, да ће јој можда
на њу један поглед са стране: она преврташе у рукама неки вез, а очи јој се бијаху изгубиле на другој страни преко Уне. — Ви се љутите? — запита он. — Зашто? — рече она и погледа га зачуђено. — Ја сам мислио...
своју стару наслоњачу, своје старе снове у полумрачној соби, да проживљује напола успаван дане, да лута сам око Уне, да зури у воду, у планине, у плавичасту даљину, да га носе његови снови као једна широка ријека с лаганим током на
ГЛАВА ШЕСТА Једно јесенско послије подне, поред Уне, Ирена причаше Гаври Ђаковићу свој живот на одломке: о својој мајци како ју је она запамтила: замишљену са чудним и
мрачним и испитивачким погледом калуђерица; кад је смјела да осјети природу, слободу и младост да лута сама обалом Уне и да удише шум воде и да се одмара у сјени лиснатог грмља.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Те јесени нико га под Грмечом није видио. На једноме мјесту дједа утјешише причом како је стари говорио да ће преко Уне, у Кауре, да тамо претреса и прави самаре.
— Ето ти га нà! — простодушно зину дјед. — Да, да, само добар. У Подовима, крај саме Уне, има, на примјер, у једног домаћина коњ, Дорат, душа од коња.
и тај посљедњи кутак негдашњег дједовог свијета, однијеле га сутонске воде, као да је плутајућа млин-лаћа са ријеке Уне који никад и није стајао на чврстој земљи.
се и прође читав осук свакојаких година, прогураше у тутњу и прашини као џелеп говедије утиснут у тијесну цесту поред Уне, коју марвени трговци гоне у неповрат, на кланицу.
— Ма зар тако, бако? — Баш тако, разговоре мој. Ходам тамо-амо око Уне, бирам лијеп вир гдје ћу себи, јадној, судити, а све корим свог покојног Дану: јесам ли ја теби, Дане, говорила да ти
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
ДЕЧАКУ 314 ТРИ ПИСМА 317 МАЛА МОЈА ИЗ БОСАНСКЕ КРУПЕ 323 МАЛА МОЈА ИЗ БОСАНСКЕ КРУПЕ 324 ДРУГАР ВЈЕРНИ 326 НА ОБАЛИ УНЕ 328 РЂАВО ОРУЖЈЕ 330 ПИСМО 332 ТУЖНИ ХАРАМБАША 334 СВАШТАРА 336 РИБИЦА НА
У тој причи бићу вјеран, мио. Обрадуј ме, дивна лагаријо! НА ОБАЛИ УНЕ Уно модра, бисеру Бихаћа, крај тебе сам ново гнијездо свио, у кошници ђачког интерната, кад сам своје село
Отад, ево, мину пола вијека, све спорије откуцаје бројим, искри иње, примиче се вече, а ја опет покрај Уне стојим. Преброј авам потопљене дане и враћам се у моје Хашане.
Ту на мосту, нијемо и уклето, остане ми срце разапето. Кад ујесен из Хашана кренем, насред Уне воденица стара подсјети ме на брујање вриједно сеоскога млина поточара.
Помените момчића сељачког, заробљена усред дома ђачког. Тако увијек, у Босанској Крупи, покрај Уне, као на граници, ја остављам чету успомена, ту ми гину моји копљаници.
А мој путник, дембелија права, негдје успут легао па спава. ПРОЉЕЋЕ Преко ноћи прољеће нам дође, поред Уне уз врбике лази, бијеле трешње, блистави ђердани, његови су ведри путокази.
Сам и сјетан, лутао бих градом и крај Уне заплакао крадом. Пред очи ти родно село дође, брат и сестра, забринута мајка, а однекле, из подводне равни,
А са ким се поздравити нећу? Зашто ми се очи росом пуне. Оста Зора, моја љубав тајна, у кућици, с друге стране Уне. И тамо сам луњао, опрезан, збуњен, трапав, као да сам везан.
Сањао сам о њеноме лику, покрај Уне, скривен у врбику. Одох кроз ноћ, пуну крекетања, (жабе су ме пратиле у хору!
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
И слобода ниче из великог рата, Из гробова нових долином Вардара; Али та слобода нашег старог брата Пир сатански уне код грешних Бугара.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Признао сам јој. Али сам додао, да и поред тога ја ипак живим цомме уне філле, као девојка, у оној галами „Шарлу“ се причуло да сам рекао цомме ла цонфитуре, и насмејао се.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
некада популарној песми Моерис, за коју је и речи и мелодију саставила она сама, Саинте-Беуве вели: „Демандез à qуелqу’уне де вос тантес оу де вос мèрес де воус цхантер цела” (Цаусериес ду Лунди ВИ, 69): сасвим слично као и код нас, — као
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
је у везу са јунацима ове песме — свакако — зато што је певач мислио да је он живео у градићу Авали на левој обали Уне. Тељига је измишљена планина.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Сруши наш њемачкога! — поче да виче и поскакује раздрагани Стриц. Иза низа брегова, од ријеке Уне, поче да одлијеже тежак тутањ и грмљавина као да се брда руше. — Оно топови грувају! — с језом промуца Ђоко.