Ћипико, Иво - Приповетке
По обичају мољаху јутрењу ишчекујући жељно дан. Зором је тек росило. Унеке, не надајући му се, изненада бануо је к њима господар са жупаном. С другима и њих одведоше у оближњу конобу.
— зајауче Цвета. Дајем вам све што имам! — И стаде молити и заклињати свакога ко би је погледао... Унеке замукне. Пароброд се полако обртао, рекао би опет ће да пристане. Тај закретај теши је, — још се нада.
смисливши се, вели: — Биће да је мјесец помолио, — и још дремљив стоји неко вријеме, прислоњен на прозорчићу. Унеке успрене и опет сам собом говори: — Ево звијезде трепере, ено брод стоји усред мора као закован, нема ћуха од вјетра,
опази њену руку да се лагано вуче око његових образа, као да хоће да га милује, али лијен је да се прене и одбрани...Унеке, дјевојка се ослободи посвема и, изнебуха, обима рукама обгрли га. — Који ти је враг!
Ћипико, Иво - Пауци
Али ти им, Раде, реци добру ријеч, твоје ће боље упалити! Цурске недјеље Радивој у чаршији бијесно игра у колу; унеке истрже се из кола са Цвијетом и одјелито, посебице заигра с њоме.
А ватра се гаси и говеда мртво полегла: чује се како преживљу, а с врата јаре вреба мјесечева свјетлост... Раде се унеке трже, вели Маши: —Касно је! Жена упрти торбу и изиђе. Раде је испрати до пута.
—Видите: сам вели, дао бих ти био... Да си дао, не бих те тужио!. ... Одвјетник, као шалећи се, говори са суцем, а унеке преврну, па му каза неколико бесједа на италијанском језику. Војкан протрне.