Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
И Свилар осети: како с њом заједно потону доле негде у мрачни бездан, унеповрат, све оно што се онако муњевито и кобно сломило у њему, сав онај порушени храм прошлости коју је обожавао и сва трудна
живот у провинцији, монотон, мучан, глуп, на низ неиздржљиво досадних и празних дана који су, истина, отишли унеповрат.
Шта је одржало њен разум? — Сад, кад је минуо сав тај ужас, кад је све то отишло унеповрат, а бујна нека физичка одважност распалила вољу, сад кад се и сама чудила својој новој снази, њој се чинило бесмислено
дошао смак света, и као да је, сем мокрих зидова преко пута и голих грана што су сузиле, све остало са земље ишчезло и унеповрат потонуло.