Милићевић, Вук - Беспуће
те мисли налијетаху на њега и он не налажаше никад правог одговора који би га умирио, довео његове мисли у склад, унио старо расположење у његов живот и дао свима стварима обичан ток. Зашто је срео ту жену и шта има у њој?
један тихи јад; он осјећаше да је раскрвавио њезину душу, да је у њезину безбрижну младост, пуну сунца и ватре, унио своје мразеве и зиме, да је мирно и хладнокрвно, послије једне преспаване ноћи, на то све заборавио, без иједне мисли