Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Ту је седи старина ђедо, ту је седа старица нака. Раном зором све трчи руци њиховој... Све се очи упиру к небу и све шапће једну исту молитву: — Боже! Сачувај нас!... А жалост беше погледати!...
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Али Софка је знала како нико не гледа у те чочеке, него сви одмах овамо, право на њу упиру погледе и, пропињући се из далека, труде се да је што боље виде, и да све на њој до ситница запазе.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Њихово задоцњење распростре страх и трепет по целој земљи, сви упиру свој поглед у исцрпели Нил и у стубове који показују његово водостање.
„Тога има и другде“. „Упркос великих напредака природних наука који нас води великој будућности, многи научници упиру још увек свој поглед у противном правцу да би нас одвели у давно прошла времена, а понеке катедре нашег Универзитета
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
онако као што је Зеус збацио старога Крона, безазлени кажу: „Преварио сам се, мислио сам да је оно истина”, а подлаци упиру прстом у друге и тврде да они сами нису никад „насјели” оној истини.
Ћипико, Иво - Приповетке
Девојке с погнутом главом, заморене, напрежући се упиру у држак свом снагом и тужно, заморено певају. Камен заструга, машина, превијена, зацвили и стаде.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Проклетство, проклетство... И ти би опет да бежиш далеко, далеко; али очи се зорно упиру у бледа мртвачка лица, што стоје разбацана око тебе, и ти корачаш машинално, полако од трупа до трупа, застајеш,
се образ: очеша о један увео, хладан обрашчић; поглед ми сусрете два велика, црна, необично сјајна ока, где се зорно упиру у ме, а са јадних блеђаних и усанулих детињих усна опет слабачко прозвучаше речи: — Је ли да ћеш ме пустити, чичо?
Ћипико, Иво - Пауци
У тијесноме, мрачноме ходнику поређала се чељад, жаморе и препиру се, а очима упиру у врата од собе, к'о да их одонуд чека бог зна што. Најпослије отворе се врата и — наста мир.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Зато већ сада упиру све звездаре своје велике догледе у њега. О њему ћу данас да Вам причам... Од свих небеских тела којима могосмо
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
А заклетва обавезује само у границама државе, изван отаџбине не важи. Они су, дакле, разрешени обавеза. Трезвенији упиру очи у своје официре и мисле да ови нису толико безумни да их напусте. А са војском иде и седи Краљ.
— А-ја! — вели и клима одречно главом. — Не иде, не иде. Људи су већ обневидели од снежне белине, и упиру поглед у неки таман предмет, не би ли мало одморили очи.