Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Тај коме је он нешто казивао, дође к мени, па ми тихо, осмехнувши се, рече: „Ходи, дете, господин има нешто да те упита...“ Међутим, господина је нестало с ходника, а кувар ме уведе у једну собу.
— упита га капетан, а ћата понизним гласом одговори: — Јесам, господине! — И онога несрећника из Жупањевца, што је манастирск
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Онда магаре, поносећи се, упита лава: „Хе, сад ми кажи што ти се чини од мојега гласа!” „Пак јошт питаш, — одовори лав — и ја сâм да те не знам ко си,
„Видиш то?” рекне човек. „ Видим, а ко је то написао? упита лав. „Човек, а да ко ће написати?. . .” „Хе, мој брајко, видиш да си ... мал' не рекох ... рече лав.
Намисли да га с преваром придобије. Приступи кротко и упита га за здравље. Коњ подозре лукавство и науми с клинцом клинац истерати.
Да удари на њега, — не сме, видећи га велика и здрава; намисли дакле с њим познанство учинити; поздрави га и упита далеко ли је наклоњен. Ови му каже своје намјереније.
” упита цар. А кад чује да он ради за једнога: „Напоље из царства ниједну веру, и ако се игди опет појави, даћу га обесити!
Видећи мајмуна и мислећи да је човек, узме га на се и понесе га к брегу. Упита га, пливајући, одакле је и ко је. Ови каже да је из Атине и пода племенита.
Упита га, пливајући, одакле је и ко је. Ови каже да је из Атине и пода племенита. Упита га делфин познаје ли Пиреј (овако се зове пристаниште атинејско).
70 Мазга огојена Мазгу човек хотећи продати, хранио је с јечмом, да се огојена боље може продати. Кад се ова добро упита и одебља, возгорди се и рече своме | госи да је за коња прода а не за мазгу, говорећи да отац њејзин није био магарац
| 91 Зец и лав Зец се упозна с једним лавом, упусти се с њим у велики разговор, и међу прочим упита га: „Како то бива да лав, така страшна звер, пак се боји петлова гласа?“ „Томе се није чудити” — одговори лав.
Овоме Аполону дође један лукав брат за искушати га, носећи врапца под јапунџетом, и упита га да му каже ако зна, је ли врабац жив или мртав, с намјеренијем: ако рече да је жив, да га нама' стисне за врат и
Упази из далека древосечца, и за показати му се да је јуначина, упита га зна ли гди коју пештеру гди лавови стоје. „Иди све том путањом,” — каже му они „пак ћеш брзо к једној доћи.
Почне га вода носити покрај трсака. Онда он упита трске: како то бива да оне, танке и сладе, при највећии ветрови остају на свом месту, кад силни храстови ломе се и
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
— ,А ко вас на то све наговори и подиже?’ — упита цар преко толмача. — ,Господин Мијушко!’ — одговорим ја. — ,Који је то г. Мијушко?
’ Цар нешто рече немачки — а он се поклони па оде. „Потом цар Јосиф окрете се к мени и упита: ,Кад сте истерали Турке из Палежа, Уба, Чачка и Ваљева, куда сте и’ отерали?
’ — Кажем му ја, да од наше нахије до Сокола има 4 сата, до Ужица 7, а до Дрине 8 сати. — ,А где су њине жене и деца?’ упита даље цар. Ја му кажем да су са собом одвели. ,А где су ваше жене и деца?
не зна више од мене и да ћу се кући скоро вратити, док он једно јутро донесе ми једну књигу и кад седнем за астал, упита ме: „Кад си све изучио, да видим знаш ли, и јеси ли и ову књижицу учио.
” „Зар — вели — доиста оде?” — „Одо̓ у име Бога” — „А дадоше ли ти новаца?” — упита ме даље. — „Дадоше колико и ти” — одговорим ја. — Он на то рече: „Стави мало!” и даде ми 50 дуката.
— Протић каже: „Имао сам ортака, пак побегао у Влашку и однео ми рачуне”. — „Добро, а ви брате, куда идете?” упита Чардаклију.
” — „Не да пуцамо, но да се бранимо док нас Ваше Величество са прочим сајузницима заштитите.” — На то император упита ме: „Јесте ли били код императора Александра?” Ја одговорим: „Просили смо, пак нас не пушта к себи.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— Хајдемо, хоћемо ли? — упита један од њих испивши полић до дна. — Нека још, док оде. кмет — одговори други, а испод стола склонио руку и у њој
Онако осорљиво, као што му је већ обичај, назва бога, па хајд' онамо ка кметову столу. И не упита се с њим, него одмах поче: — Ама, Стеване, јеси ли ти кмет овде? Јеси ти глава у овој оптштини? — Јесам, газда-Рако..
Оне ћуте, скретоше с путање и прођоше. Рака се осврте за њима, па, смешећи се, упита: — А камо ти добро јутро, Марице? — Остало у потоку!... — осече се она на њ, па пође даље.
Он поћута мало, искашља се, па опет поче: — Зар баш остаде у потоку, Маро? — Шта велиш? — упита Марица, па стаде, наслонивши се на мотику, и погледа га попреко. — Оно твоје »добро јутро«... Баш си ми ти неки ђаво!
— Шта, зар ти опет не да с миром? — упита Спасоје. — Не могу никуд да се макнем од њега! Као да га сам ђаво нанесе — куд год пођем, јали ће ме срести, јали
Ваљало би њега како друкчије заварчити. — А чекај ти, знам шта ћемо — поче Спасоје — па прсну у смех. — Шта? — упита Ђура. Спасоје се смеје једнако и све више. — Шта ти је, море? Кажи, шта ћемо...
— Ама, да ли ће он одиста доћи? — упита Ђура. — Неће ја! Зар ти не знаш њега? — Ао, ја поганог гривоње, јади га знали!... Него шта велиш?
Ето ти затим и Симе. Чим уђе, одмах се окрете учитељу: — Што ти учитељу, поби ону децу? — Коју? — упита учитељ испрсивши се. — Знаш, хвала богу, коју! Што бијеш онако ђаке?
Разговор се одмах прекиде. Учитељ приђе к њима да се упита. Механџија притрча услужно те смахну рукавом прашину с једног стола украју, наређа три столице, метну запаљену лојану
— Комесијално... Знам ја то! — рече учитељ обичним својим тоном. — Зар су оно мерџани? — упита Максим и погледа изнад њега читав корак. — Ја, мерџани... то су они корали? Је ли, учитељу? — Јест, јест...
— рече Марко, па погледа опет по свима. Сељаци гурнуше један другог лактом. — Из мора? — упита Максим и погледа још мало више. — Из мора, дабоме, ја шта ти мислиш? Је ли, учитељу?
— рече опет Марко и опет погледа по свима. — Натурално! — потврђује учитељ. — Па како ли се то види? — упита Максим и погледа још за један корак више. — Ево, господине, вино!
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Куд си пошао? — упита га. — У шуму честити ефендија. Крушка га гледаше онако понурена. — А је л’, Маринко? — Чујем, ефендија.
Маринку се насмеши брк. Он погледа Крушку право у очи... Овај спази. — Шта је? — упита радосно. — Честити ефендија, не питај! Пусти мене да радим!... Ја сад добро видим шта ти желиш!...
— А шта то? — упита Лазар преко срца. И Станко му се исповеди. Изнесе му душу и срце као на длану. Још га замоли да он помене његовој
— Што си тако помркао, као да су ти сви по кући побијени? — Ко, зар ја? — упита Лазар и насмеја се. Маринко упиљи у њега. — А... не варај, синак!... Ти, јест... Да пије која цурица замакла за око?..
Да је што друго, на хајд’... Али таке се ствари човеку главе мећу!... Запамти, главе се мећу! — Па шта да радим? — упита Лазар, видећи да Маринко све зна. — Ја бих чинио све, само да она не буде његова! Е, мој синко!...
ја бих га убио!... Лазару сенуше очи... Маринко је дарнуо где треба. И то смотри оштро око његово. – Убио? - упита Лазар. — Убио! – А суд? — За све је друго лако, само кад он није ту! А сину Ивана Миражџића још је лакше!...
— Да ти паднем „с колена”! — јекну Лазар. И самим погледом изазивао је. Станко се љутну. — Шта је теби, јаране? — упита он, а у том гласу звонио му прекор. — Шта ту ваздан!... Смеш — не смеш?!
Неко га, са страга, удари по плећима... Он це окрете. За њим је стајао Маринко: — Зар момци плачу? — упита он заједљиво. Лазар одмахну главом. — Мој синко!... Право веле: прошло је време кад се људи рађаше!...
— Боли ли те где? — Не боли... Али ми неки црвени колутови на очима па ништа не видим... — Ама ко то пуца, људи? — упита Иванковић. — Лазар! — викну неколико њих. Станко трљаше очи... Кад је себи дошао и почео мало назирати, он седе.
Турчин је слушао задовољно. Пошто Маринко сврши причу, упита он: — Па, шта мислиш сад? — Ја добро мислим, честити ефендија. Сад треба да се ти заузмеш за Лазара...
У тај пар уђе попа. — Добро јутро! — Зло, мој попо! — рече Јова. — Што, Јово? — Крађа! — Крађа?! — упита пренеражен поп. — А коме... где?... — Мени — рече Иван. Кмет једва дође до речи.
Кад кмет исприча, попа се окрете Ивану. — На кога сумњаш? — запита га. Иван опет ником пониче. — Не знаш ко је? — упита поп опет. — Та, то и јесу јади, мој попо! ..... Ту и нема више сумње... — Па ко је? — рекоше углас и поп и кмет.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
та да... овде и нема Турака... А лађа се ваљда и не може бобандирати? Капетан ћути. — А кога ви чекате? — упита опет Благоје. — Жену! — А ја сина! Рањен је.
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
— Али он, не само што је није отерао, већ се није ни тужио. Само је ћутао. А кад га неко упита за то, он би се издрао на онога: — Гледај ти свој пут!
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Нешто се догађало у њему. Али он оста непомичан и ако осетио Христића. И тек доцније: — Шта је? упита он натмурено и без воље за разговор. — Посматрао сам залазак сунчев. Било је дивно. А ти?
А кад, он изађе, неко упита просто: — Која је то будала? — Па будала! И ђаци грохотом прскоше у смеј. ИX. У престоници, тога Бадњег дана,
Африка
На прагу је још стајала животиња; решавала се лагано да ли да пође. — Шта је било? — упита Н., који се пробудио. — Мислим да је нека животиња ушла за време док сам писао.
Црњански, Милош - Сеобе 2
А могле су видети свашта. Веслачи, на њиховој скели, били су већ спустили весла у воду, кад неко упита Исаковича, шта ће он ту, ко је, и куда ће. Истерали су га напоље, уз псовке.
Молио је капетана да сиђе из кола и види његову робу. А кад Исакович и не одговори на то, човек га зачуђено погледа и упита: откуд његово превасходство иде и зар неће ништа да купи?
да су новци у најлепшем реду, па тек после, као да се присетио, сиђе са троношца и приђе Павлу, кога је загрлио и кога упита, где је у Вијени одсео, и зашто је дошао. Није лепо да му рођаци долазе, тако ненајављено.
А другог, на целом свету, немају. Волков је био, опет, почео да хода горе‑доле, пред Исаковичем, па га упита: да ли ће имати, за пашпорт, и много коња, кола, слугу?
Венгри су, каже, веселији! Али, нека му дозволи Исакович да га и то упита: да није можда нека несретна љубав посреди? Женшчина нека, која има красиве очи, красиве ноги?
Наслонивши се на аппуи мраморног огњишта, под огледалом. Гледајући га право у очи, Кајзерлинг упита Исаковича: Да ли је био икад у Чрној Гори? Исакович му, зачуђено, одговори: „Неин, гнäдигстер Граф!
Волков га упита онда: зар никог нема у Бечу? Павле онда рече да познаје само банкара Копшу, а затим, као досетивши се, додаде да је на
Павле, који, је, после дужег времена, хтео да се умили једном човеку, упита онда, весело: „Лепо, лепо, али шта ће бити, са грешником, на самртном часу? Кад треба поћи у пакао?
Једна старица, међу њима, кад чу да говори разумљивим језиком, упита га ко је он. Указа им се, каже, као што Сунце сија кроз јелово грање. И друге жене довикнуше нешто Исаковичу.
Враћајући се ка излазу, Исакович упита има ли међу њима некога, кога слушају, ко их води, ко им заповеда. Неки онда узвикнуше име неког Радуле Бајевича.
Него нека му каже, ко их је довео до овога. Бајевич га упита ко је он. Исакович му онда рече да је росијски официр, а побратим ритмајстора Подгоричанина, кога је оставио дома, у
Сами су кренули, са Василијем, у Росију, па су се изгубили. Не треба њих нико да наговара! А кад их упита: не вара ли њих неко и заварава, новцима и обећањима, да отечество своје напусте, наста граја.
Теодосије - ЖИТИЈА
Али опет младошћу сестре своје, јер не имађаше коме да је остави, задржан би. И када је он упита: „Хоћеш ли да се удаш, сестро моја?
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
— И он је одмах прорекао да је лав у џаку, па га спопао страх. — Ама да то не буде каква подвала? — упита један од присутних. — На овоме вашару много се подваљује, па би се могло десити и то да нам продајеш мачка у џаку.
— А може ли у тај твој џак да се завири малко, само малчице? — упита човјек с бијелим мишем. — Хајде, али само на једно окце и то шкиљећи — пристаде скитница и отвори џак таман толико да
— А пише ли тамо како ће се они извући из те невоље? — забринуто упита мачак Тошо. — То баш не пише, али ја ћу и сам то да прорекнем — рече миш и умири се, а то је био знак да дубоко
Прије мјесец дана прекомандован сам овамо и отада почиње моје страдање. — Какво то страдање? — упита мачак Тошо. — Још питаш, брате мачколаве!
Живио наш војвода! — Мишу пророче, а како ћемо чути да мачка долази па да на вријеме побјегнемо? — упита један млади миш.
— Тако је, тако! — заграја читава скупштина. — Дедер, браћо мишеви, ко ће мачкама звонце о врат вјешати? — упита онај ћорави миш. У мишјој скупштини настаде ледена тишина као да је на њу пала сјенка некаквога огромног мачка.
— Куд ћемо сад? — упита Шаров. — Ја више не смијем Брки на очи, јер ће ме убити. — Ја идем с мишем домаћином да обиђем читаво моје
Хвали се, хвали и лиже брашно чим се чича куд окрене. — Оно, изгледа, о теби причају? — упита Шаров чулећи уши. — Јест, јест, о мени и о моме старом непријатељу Жући — рече мачак, док је крчмар и даље викао: —
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Узех једину своју свеску и пођох ка вратима, а Новак упита је ли то све што имам. - Зар отац нема новаца да ти купи књиге и ташну и све што иде уз то, Слободане Галац?
Очекивао сам да ће се зачудити, али она само упита када мислим да кренем. - Потребно је да претходно средим неке своје ствари овде! - рече, а ја се насмејах.
Дашћући као да је трчао километре, он ме упита је ли све то тачно. — Тачно, шта? — рекох. — То о самоубиству. То. Јеси ли заиста хтео да ми се скинеш с врата,
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Је л’ тако, Софија? Она одговори: „Јесте“, ал’ врло тихим гласом. Опет је упита: „Хоћеш ли, Софија, поћи од слободне воље за господара Софронија Кирића?
— Јел’те Херр вон Кирић, наш бал је лепши од вашег? — упита фрајла Лујза и насмеши се, а госпођа Матилда грохотом се смеје. — Зашто? Било је врло занимљиво.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Па затим, упивши погледом влажно небо што се било наоблачило, заузда, брижан, коња и упита капетана Пишчевича, који је јахао крај њега: „Что значи при заходу Солнца ово знамение, Пишчевичу?
се малим, златним крстом, тако да је његове погледе привукла, у ружичасту и тамну долину својих груди, она га упита да ли су њена путничка кола, са младим графом Паташичем, који ће је пратити до Темишвара, већ стигла?
Затим, пришавши му ближе и загледавши му се, први пут, дубоко, у очи, она га упита да ли ће доћи у Темишвар, где је много удобније и пријатније, или у Беч, где ће она провести зиму, или у Виртемберг,
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
²² Када неко упита трудницу какво дете носи у стомаку, па ако се она тада зацрвени, биће женско, а ако не, мушко.³³ У Црној Гори, кад је
⁹³ Када неко трудну жену било шта упита, она би требало да одговори јасно и разговетно, да јој дете не би било муцаво или немо.
дете провуче кроз обруч или точак од кола и зањише га три пута према истоку, онда она три пута, стојећи на прагу, упита породиљу: „Волиш ли сунце, ја ли месец?“, а породиља, скривена иза врата, сваки пут одговори: „Сунце.
“ У Грбљу, „која жена нема млијека с првијем дететом, па кад друго роди, треба да је бабица у три пута упита ’шта си родила?’ а родиља три пута одговори: ’дијете и млијеко’“.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Погледали су се и осмехнули. – Колико остајете? — упита она. Погледао је као да је први пут види у њеном пругастом минијатурном бикинију на плажи »Данче« и рекао: – Не знам.
– Ели, Ели, лама азавтани... — цвилела је затворена монахиња. — Ели, Ели, лама азавтани... – Шта јој је? — упита стјуардеса. – Полудјела — објасни Стоњанин. – Сирота! — уздахнула је калуђерица оборивши поглед.
« – На ком то језику? – На хебрејском. Стјуардеса се окрену калуђерици: – Шта јој је? — упита. — Је ли је то често хвата? – Није јој добро... – Зашто је не одведете у неку ... шта ја знам?
Вода је била млака и сланкаста. Није гасила жеђ. – Какве су фреске? — упита човека када је изишао из цркве. – Углавном пропале... — рече он.
– Од чега живе? — упита човек Стоњанина. – Носе млијеко доље у Стон — рече овај. - Перу робу и плету погребне вијенце... – Колико их има?
– Ели, Ели, лама азавтани...— допирао је удаљени, вриштећи глас четврте сестре. – Колико смо дужни? — упита млади човек калуђерицу. – Ништа.
Али нико је није узео. Седели су ћутећи. – Колико је сати? — упита човек, тек да нешто каже. – Не знам — рече калуђерица. — Немамо сата. Онда су чули грмљавину авиона.
Морао је бити само веома стрпљив. – Ма где се налазимо? — упита Андреа, која је умела да чита туђе мисли. – Само би требало да то јако жели. Јако!
– Само би требало да то јако жели. Јако! Француз јој је лежао у крилу демонстрирајући својину. – Qуи ест Синан? — упита. – Саис пас qуи дтаит Синан... — шапутала му је на ухо Андреа. (Боже, како сам га само мрзео!
– Лепо је… — рече девојка зиркајући по сали. – А мени је досадно! – Зашто онда долазите? — упита она и први пут га погледа са стварним занимањем. – Шта бих друго радио док сам ту? – Нисте одавде?
Син јој то рече. — Је ли добила макар саму себе? — упита старица једва чујно, не испуштајући цигарету из уста. Син поново погледа новине па затим њу, а онда рече да је
– Можемо код мене на пиће... — рекла је жена. – Како? — упита човек. – Муж ми је на путу. Положио јој је длан на колено док га је возила у малом фијату. – После...
Милићевић, Вук - Беспуће
- И зар само то сачињава твој живот? упита. Милан га прекиде, бојећи се да он не настави своја питања. — Немој, рече и пружи руку, као да моли или као да се
И кад смете с ума и кад се превари да је упита да му нешто потврди, она лагано климну главом и погледа га поново, и он јасно видје да у томе погледу бијаше више
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Певач дође међ другове. Весело је све, тамбурица свира, чаше се празне, коло се игра. Певач то гледа, гледа, и упита7: Кад оће опет венац браће, Оваки да се скупи, кад ће? Сад овде ми стојимо сви, Но сутра ди ћемо бити, ди?
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Дјед је толико забезекнут да већ не умије ни да се покрене ни да штогод упита. Држи у руци празну чашу и гледа за нама двојицом: шале се, ваљда, шта ли.
— Е, шта ће сад ово бити? — гласно упита зачуђен старац, али њезино царско и краљевско апостолско величанство и даље је постојано ћутало.
пред наредника, он зачуђено подиже обрве, очекивао је, ваљда, много старијег дјечака, а онда се намршти и строго упита: — Име и презиме? — Бранко Ћопић. — Аха? — гракну он као да је чуо богзна какву страхоту. — Година рођења?
показивао такво искрено огорчење да Милош више не издржа, него удари у смијех, постави се постранце према интенданту и упита, тобож озбиљно: — Ма какав лисац? Ево, имам ли ја реп? — Немаш, друже команданте. — А четири ноге?
Стиже тако и за свој шанк, али га и ту стиже и затвори тишина. Нико му не приђе, не упита нешто, не показа се радознао. — Шта је ово, људи?
Нико му не приђе, не упита нешто, не показа се радознао. — Шта је ово, људи? Упита се тако упразно, глуво, јер чак ни у машти не нађе правог саговорника.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Димитрија уђе и стаде пред Тодом. — Шта ћеш, Димитријо? — упита га она кроз плач. Он диже главу, па кад је виде онако уплакану и врелу, поглед му се смрачи и засврбе га нешто око
Остале жене узеше га грдити. — Говори, што си зинуо соме? Он једнако ћути. Тода му приступи ближе и упита га благо. — Кажи, Димитријо, кажи ти твојој Тоди! — ’Ће идеш? — рече он с Муком и погледа упитно по осталима.
— Што ме гледаш тако? — упита ме ти зачуђено. — Тако! — А пламен ми обузе бледе и суве образе. Пружих руку, обвих је око твог пâса, ти се угну и
А кад дође дан за полазак, твоја мати дође да ми пожели срећна пута, тебе не беше. — А Стана?... — упита зачуђено моја мајка. Мајка ти се збуни, поцрвене.
— Стано! — Викнух. Ти се трже и ослушну. — Зове ме неко? — упита се ти и брзо руком дохвати кошуљу на грудима. — Ја те зовем — рекох јаче и изиђох из грања. — Дођи овамо.
— Тета ли ме зове? — И хтеде да прођеш. — Ја те зовем, ја. Стани, куда ћеш? Ти стаде. — А што ти? — упита зачуђено. Покајах се. Дође ми тешко и неугодно. Хтедох да се удаљим, али нисам могао. Ти спази ту забуну.
Испратих те. На прелазу у вашу башту ти заста, окрену се и, борећи се, упита ме: — Нећеш да се љутиш? — Не. Шта? — Још колико имаш да учиш? Да знам.
Ја мало окусих. Нисам могао да једем. Ти ми беше једнако у памети и због тога још више се једих. — Што не једеш? — упита ме. — Не једе ми се. Мати ме погледа. Из тог њеног погледа видех да она све зна. — Кад ћеш у школу?
— упита ме. — Не једе ми се. Мати ме погледа. Из тог њеног погледа видех да она све зна. — Кад ћеш у школу? — упита ме кратко. — Има времена. Рано је. — Па друге године и пре овога времена си иш’о? Ваљда имаш сада мало да учиш.
— ’Бро јутро, ’аџике! Радите ли? И пошто њој пољуби руку, приђе к мени. — А како си ми ти? — упита ме рукујући се. И затим, идући натрашке, седе, клекну уз зид по свом обичају и узе да запиткује матер за неко платно
! ... — И опет је загуши плач. Ја сам само дрхтао и стрепио. — А јавља ли се који? — упита је мати. — Јавља се. Сваки дан. Ево баш јутрос опет онај Никола послао наводаџику.
— Ја, ја! А ти? — Ето, хвала Господу! Мати се врати из кујне где беше затворила врата за тобом. — Где је? — упита ме. Па кад те виде уз зид, оборене главе, скупљену, згрчену над дететом у крилу, брзо узе дете од тебе.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Царев син кад их опази, приступи к њима и упита их, би ли се удале и за кога би која најрадија. једна одговори да би за млинара, јер он има доста круха; друга за
— Шта? — упита је царев син, а она му одговори: — Два сина златнијех руку и шћер са златном звијездом на челу од прве уједно.
И тако крене. Путујући нађе близу некака језера усред планине једнога старца, ђе сједи вас сијед као овца, који га упита ђе иде, а он му све каже. Тада му старац рече: — Ја ћу ти казати ђе ћеш све ово наћи.
Онда цар пошаље другог свог човека, те овог јуношу нађе и пред цара доведе. Сад га упита цар, шта је уснио, а овај му одговори: — Нећу да ти кажем.
Идући даље нађе другог чоека, који укочен на путу стајаше и на све се стране обазираше. Упита га царски зет шта он овдје ради н шта ишчекује, а овај му одговори, да се је опкладио са тицом да она лети а он да
Идући још даље опази трећега чоека, који у небо гледаше, и упита га што у небо гледа и шта од туда изгледа, а овај му каже да је бацио џилит у небо, „и ево — рече, — три сахата га
угледа свјетлост, те баци сва три камена један за другијем на ону страну гдје је видио свјетлост, па онда сиђе доље и упита браћу: — На коју је страну пало камење? Они му покажу. Браћа пођоше на ону страну.
Пођоше мало даље и дођоше до једних великих кућа. Уљегоше унутра, ал' у њима нико не бијаше него једна жена, па их упита: — А знате ли гдје сте дошли? Грбо одговори: — Знамо. Онда им она каже да су дошли у ђаволскога краља.
Грбо одговори: — Знамо. Онда им она каже да су дошли у ђаволскога краља. Потоме их упита: — Јесте ли гладни? Она два старија одговорише да нијесу, а Грбо рече: — Јесмо.
Одмах она оде њима, па им рече: — Хајдете са мном, зове вас краљ. Они одмах пођоше и уљегоше пред краља. Краљ их упита што су дошли.
Онда му Грбо рече: — Ми ћемо радит што год хоћеш, али прво треба да се погодимо. Потом га краљ упита шта ишту годишње сви. Грбо одговори: — Даћеш нам све тројици триста дуката.
Браћа послушаше Грбу, па одоше с њим пред краља. Краљ их упита што су дошли. Грбо одговори: — Дошли смо да нам платиш ову прошлу годину, а за нову да се погодимо.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
— Ну, что случилос? — упита Григорије Васиљевич, седећи на свом кревету прекрштених ногу. Гребали смо се за чај из његовог електричног самовара.
Гребали смо се за чај из његовог електричног самовара. — Wхат хаппенед латер? — упита Џорџ ударајући непрестано у тамбуру, док је своје ноге, дугачке најмање два и по километра, држао сасвим горе, на
Тако бар пише у свим књигама које сам у своје време читала на ту тему. — Збрисала си од куће? — упита момак. На часну реч, све му је било јасно из цуга. — Откуд знате?
Некако непристојно, ако баш желите да знате шта сам осећала у том тренутку. — Хоћеш ли о Самари? — упита он. — О чему? — То је једина прича коју знам напамет ... — рече Мишелино. Што јес, јес, био је веома деликатан.
“ — Сјајна прича за лаку ноћ, нема шта! — Колико ти је година? — упита Мишелино. — Осамнаест, само не знам шта се то догађа са мном?
Хоћу да кажем, био је солидно нафатиран чистом целулозом са потписом гувернера банке. — Колико кошта овај пејзаж? — упита пословно. Мишелино зажмури и одвали цену: — Сто хиљада! Ноге ми се лепо одсекоше.
— А овај акт? — упита без збуњивања тип. Мишелино, који је у међувремену осетио да је претерао са ценом, спусти заставу на пола копља и
Како би авангарда могла да прође без ње? — Откуд ти овде, Ана? — упита ме са интонацијом којом бисте поздравили своју кућну помоћницу да којим чудом сретнете код свог педикера.
И петак и салвете. Чак и одело мистер Џија који је дофурао да ме упита допада ли ми се њихов клопијановић? — Мени допада! — казала сам мистер Џију и још сам казала.
— Колико имате година? — упита. — Осамнаест. — Да да ... промрмља нешто себи у браду, записујући. А као стојите са сексом? — С чим? — Са сексом!
Доле кожни дивани! Уа, либидо! Уа, фрустарације! Читајте чика Фројда само као стрип! Када вас неко упита да ли знате шта о њему, кажите да је он, у ствари, норвешки научник и да се зове Фјорд, а да је познат по томе што је
Гледајући непрестано ону ташну у зубима пса, матори упита госпођу да ли њен кер можда иде у школу? — Иде, иде ... — прихвати дама штос, и не сањајући шта се иза брда ваља.
Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА
ЈЕЛИЦА: У чему? АЛЕКСА: Питала ме најпре ко сам, откуда сам и какве фамилије, па кад се извјестила, упита ме дркћућим гласом: да ли би хотео њену руку примити. Ја одговорим накратко да моја воља није женити се.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
“ А Жућа нато: „То ветар њише зелено перје и — ништа више.“ О цару глупом казује Тоша, па тек што причу сврши, упита Жућу: „Чујеш ли, друже, кукуруз неко крши?“ „Какав кукуруз, ћути будало, то цврчку пуче танко гудало!
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
Београд 28-И-1931. И — Острво Веће или Мање, — упита огарављени човек, насмешен само за тренутак. — Има ли рибарских насеобина на оба?
— Можемо оставити чамац овде и вратити се заједно. Кад смо били на путу, он изненада напусти свој мирни говор и упита као у усхићењу: — Мислите ли да то води чему: живети? — О, кад размислим, не! Не верујем.
Прича је можда била и сувише позната, или просто није одговарала стварности. Кад смо се растајали, он упита, гледајући пажљиво како постављају, у кафани, тек купљену машину за кување кафе: — Можда ћете још једанпут доћи у
вечерас или боље сутра. — Како не! Обрадоваће се. — Кад хоћете можемо вас одвести. — Шта то кажете? — упита старац, збуњено што је прекинут. — Господин хоће да види Пипа, тата. — Пипа?
Поздравите је. — Ивона, шта си учинила са својом косом? Путоваћеш! — Куда? — упита девојка поред мене и диже руку да врати прамен који се одвојио. То је први пут да је проговорила.
— Ое, Херера! — Ево, ево! — одговори девојка и онда осташе све неколико тренутака ћутећи. Затим Херера упита другарице: — Хоћемо ли све да сиђемо? Штета је што су тако досадни. — Тако је добро овде, али сиђимо.
Дајем вам реч да нећу ништа зло покушати. — Кад бих и хтела нисам сигурна да бих могла доћи. Ако ико упита: где идеш, ја не бих могла доћи. И нашто! — Ви ћете доћи ако вас нико ништа не упита, нико не види кад прођете.
Ако ико упита: где идеш, ја не бих могла доћи. И нашто! — Ви ћете доћи ако вас нико ништа не упита, нико не види кад прођете. Ја ћу вас чекати и цео сат, и после ћу сићи с друге стране на језеро.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Она одшкрину мало врата и застрашеним гласом запита шта хоћемо. Капетан је упита да ли зна пут до првога села и замолисмо је да нам га покаже. — Куда ћу ја слабомоћна женска са толико људи ноћас?!
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Изиђите сад мало напоље, рече Веља деци, па се упути к својим гостима. — Како... Зар ви већ радите са словима ? упита га Љубица зачуђено. Веља се смешка неприметно, и сам прави зачуђено лице, као бајаги чуди се питању.
А тек смо почели, од јуче... — Дакле ви сте задовољни данашњим одговорима ? упита она бојажљиво, као да га не увреди питањем. — — Ха-ха-ха... те још како! Питајте Гојка како он мисли.
— Виде ли, братићу ? Они се нешто поџевељаше... Море, ова наша хеј... пара вреди. — Откуд ти знаш ? упита, зачуђен, Гојко. — Ија, знаш, стојао нодекана, на џаму, па ти после дође... Оте му се баш из руку!
Веља седи крај стола, држећи умочено перо над хартијом, а Гојко хода преко школе и застане, кад га Веља што упита. — Ето ти, брате... шта ћеш више!... Речено је све. Ако они горе имају најмање образа и љубави према школи...
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
Осврне се и виде једног старца беле браде. Старац је махао главом и добродушно се смејао. — Ко си ти? — упита га Агатон — и зашто се смејеш?
Сутрадан позове старца. — Но, пријатељу, јеси ли се предомислио? — упита га он блаже. — Не, царе! — одговори старац кратко и одлучно. — Па зашто? Кажи ми, не мучи ме више!
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Онај што је дошао прошапута нешто с њим, ваљда му реферисао шта се све догодило. Шеф се намршти и опоро ме упита: — Одакле си, говори!
— рекох изненађен овом неочекиваном високом посетом. — Ви сте први пут сада у нашој земљи, господине? — упита ме. — Први пут. — Ви сте странац? — Странац. — Дошли сте нам као поручени, верујте!
— Збиља, волите ли пастрмке? — упита ме после извесног ћутања. — Нисам их никад јео. — Штета, то је врло фина риба. Управо специјалитет.
— И ви сте дошли да тражите службу? — упита ме он. — Не, ја сам странац, путник. Рад сам да говорим с министром. — Зато ви тако гласно велите да ћу као школован
— Па како вам се допада овде код нас, господине? — упита ме министар смешећи се хладно, преко срца. Ја се изразим најласкавије о земљи и народу, и додам: — А нарочито могу
— Жели ли ко да говори? — упита. Јави се један из првог реда седишта и рече да је ред да се са збора поздрави влада и велики мудри државник, који ће
— Засад немамо ниједан! Ја се запрепастих од чуда. Он то примети, па и њему би то чудно. — Шта вам је то чудно? — упита ме. — Слушам да сте донели закон о...
— Пукоше луди од смеја. Кад изиђе из затвора, па прође улицом, тек онда настане смеј. „Нађе ли устав?”, упита га неко, а цела улица у смеј. — Море, што је било шале с њим, то нема. Некипут да се испреврћемо од смеја.
— Нисам. — Е па? — Ја и не тврдим да је добро, али кажем: можда је добро!... А јеси ли, опет, ти читао? — Ја?! — упита први љутито, као увређен тим питањем. — Ти! — Ја? — опет понови онај питање још љутитије.
Тиме се забављаше друштво неколико дана, слатко се смејући, па онда пуче нова брука. — Знаш ли шта је ново? — упита један. — Имамо научника! — одговори други. — Море, то је старо, него добио научник критичара! — Таман посла!
То постаде душевна храна друштва. — Чуо сам да си се одао на науку? — упита у шали пријатељ пријатеља. — Може, — вели жена упитанога — само нек се чува да се ија не одам на критику.
Вратио сам се натраг у хотел. — Јеси ли видео ко смо ми? — упита поносно механџија. — Видео сам — одговорим механично, а осећам како ме снага издала и глава бучи од чудних утисака.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— Љубиша, је л' те стра'? — упита неко. — Мене, вала, све'дно, — одговори он полако. Сви ућуташе. Звезде побледеле.
Док ја дођох к себи од изненађења, онај кицош притрча дами и поче јој нешто саопштавати. Она ме погледа зачуђено и упита: — Ја бих вас молила, господине, за ваше часно име и за циљ ваше посете.
разгледаше по соби и капетаница нађе да кревети нису намештени где треба и да ће их сутра преместити у другу собу. Упита затим Милоша шапућући: ко су ове женске; он јој објасни у две речи ко је ч’а Глиша, а капетаница ни пет ни девет, но
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
ЈЕВРЕМ: Ама, није то, него човек ме упита: како, како, газда-Јевреме? ПАВКА: Па то је То што ти ја кажем. Чим се приближе избори, он тебе пита: како,
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
), довијао се. У јесен 1954. сретох, на улици, Оскара Давича, кога сам и одраније помало знао. Упита ме, јесам ли почео писати песме. (При првом сусрету, на исто питање сам му одговорио одречно).
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
— Снашке, звала си ме? — упита је Тоне мећући бројанице у појас и клекнувши понизно испред ње, уза стуб куће. — Седи, седи поче га нудити она дајући
— Дођосте ли? — упита је Софка кратко, узимајући од матере пешкир у коме су биле пре, кад су пошле од куће, увијене свеће, босиљак и цвеће
И од целог поздрава само што га упита: — Дође ли? — Дођох! — чисто мрко и неугодно одговори јој. И не погледавши у њу, узе шећер и воду, коју испи на
— чисто мрко и неугодно одговори јој. И не погледавши у њу, узе шећер и воду, коју испи на искап. — Да намештам? — упита га жена стојећи пред њим мирно и некако учмало. Из ње је била толика простота и убијена мирноћа.
Магда испаде из кујне и чисто устукну испред Софке. Али Софка је, показујући горе на очеву собу, само упита: — Има ли кога? — Сам је. Софка се попе. Испред врата виде само његове поређане ципеле и већ поче да дрхти.
чак и отворено, истина мало замагљених очију и набраних обрва, али јасно гледајући, ипак се уплашено диже испред ње, упита је, као умиравајући је: — Хоћеш, Софке, да вечераш? — Нећу. Јела сам код куће!
— толико да увија. Зато, да све то спречи, кратко упита Софку: — Где је Томча? Имам нешто са њиме! — и не чекајући од Софке одговора, упути се право к њему.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ прекиде га срдити ђенерал. „Но, кажите ми, рашта се стекао јутрос овлики народ овдје?“ упита једног млађег властелина, ошишане главе и одјевена по новом, француском начину.
„Па ћемо те оженити, је ли де Милуне?“ упита Марко, провлачећи прсте кроз косице дјетету. „Оцу зенити се, боме!“ одговори дијете. Сви се насмијаше.
Онај предњи и запјева путнички, лијепим, снажним гласом: „На путу нам добра срећа била...!“ „Кога познајеш од њих?“ упита лагано Марко Спасоја. Овај одговори: „Сва три она на коњима позна бих са вр’ планине.
Тишина се поремети. Људи и жене из сусједства, дигоше се једно за другијем и одоше. „Шта мислиш?“ упита сердар видара кад остадоше сами. „Богами, доста рђаво. Рана се почела затварати а изнемогао је јако...
Стана се препаде. „Жедни ли ти се?“ упита га, то толико да му нешто рече. Он трену трепавицама. Дјевојка брзо усу мало медовине у ожицу, подухвати му и одиже
Пошто се и он ижљуби са свакијем, и за здравље упита, сједе. Петар ка да очима питаше сестру, тако је гледао, па најзад рече њему: „Јеси ли данас из Црмнице?
Младеж се такођер разиђе. „Камо Цуца?“ упита Јока домаћина видећи е онога нема са званијема. „Отишао је да сô сије!“ одговори Ђеклић, весео, превесео.
“ примјети бојажљиво Адолфов слуга. Опет за неколико настаде тишина. „Па што ти говори, тај поочим?“ упита сердар. „Он свјетује и нуди, да се покорим!“ „А да сестра, што ти она пише?
Многи се питаше и шаљаху с њом, јер им је била позната. „Која те срећа доноси, Ђуко? Јеси ли знала да смо овде?“ упита Милић. „Знала, богме! Казивали ми јутрос наки наши људи. Ха!
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Његови кратки духовити и двосмислени одговори на постављена питања заједљиви су и имају отровну жаоку (Кад га ага упита: — Како с љетином? — Раја одговара: — Слабо ага: да се могу издуванити, лако бих се изљебио.
— Одговори се ономе који пита: где си или како си? Ето, не могу даље од капе! — Одговори онај који се упита: расте ли? И гладан би га јео. — Одговори се у шали, кад ко за какво јело упита: како је. Из дома.
— Одговори онај који се упита: расте ли? И гладан би га јео. — Одговори се у шали, кад ко за какво јело упита: како је. Из дома. — Одговори се у шали на питање: Одакле си? Кад спава круха не иште.
у доста случајева може приуподобити, а особито кад ко има какав дугачки посао свршити, пак теке што га почне да га ко упита: у које си доба?, а он одговори оно. Помоз’ бог, зла жено!
“ Шатра патра, — вилајетска затра. — Узјахао Турчин јарца, па пошо у народ да глоби. Дошав у прво село, упита: „На што јашем?“ — „На јарца“ — одговорише му. — „Какав јарац, кад је ово хат? Хиљаду гроша плаћа глобу то село“.
7 Видио Приморац рају ђе бос по снијегу гази, па га упита: — Зашто не навучеш какве старе опанке на ноге? — Рекао ми је ага, кад ове раздерем, да ће ми он нове купити.
Народу се то додија, па оду светом Димитрију, који је у њега служио, и замоле га да упита Тројана чега се он боји. „Само се бојим сунца, — одговори Тројан, — и никога више под небом“.
Тога дана прође св. Сава поред гувна и упита попа зашто на празник врше. Не знајући ко је, поп љутито одговори да му се у посао не меша.
А она јој одговори: — Просо, да просе и мене и тебе и ту што гледа про тебе. Потом упита ону што има грабову гранчицу: шта јој је у њедрима, а она јој одговори: — Граб, да грабе и мене и тебе и ту што гледа
(Други весељак одмах овога упита): — Из којега си села ти? — Ја из доњега, а ти из најдоњега (сви у смијех), а што ме питаш?
4 ДВИЈЕ МЕГДАНЏИЈЕ — Јеси ли ти из Дрине? — упита момак момка на сијелу. — Јесам, а што ме питаш? — Хоћах те питат’ је ли вам још жив кнез што га је мој дјед посјекао
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Онда он упита домаћина: „Шта ти је оно за пећком, брате?” А он му одговори: „Оно је, брате, мој отац и мати, као да су се оковали на
Идући тако дође на једну воду, па почне викати: „О водо! о водо! пренеси ме!” А вода га упита: „Куда идеш?” А он јој каже куда иде.
| Идући тако за дуго, најпосле дође у једну шуму, и онде нађе једнога пустиника, па га упита не би ли му могао казати што за Усуда.
” У тој мисли идући срете једну бабу и упита је има ли ђе такијех ђевојака, а она му одговори да има напријед у оној гори једна кућа без врата а само један прозор
” Он узме крух и крене даље и до мало срете опет другу бабу. Она га упита куда ће, а он јој каже да иде просити ђевојку ту и ту, а баба га стане одвраћати говорећи му исто што и она прва, а он
” Он узевши љешник пође даље, кад опет до мало нађе трећу бабу ђе сједи украј пута, и она га упита куд иде, а он јој каже да иде просити ђевојку ту и ту.
Ондар му баба да један орах говорећи му: „Узми ови орах, чувај га до потребе.” Он се зачуди овијем даровима, пак упита ову трећу бабу што ће рећи да му је она најпрва дала мало круха, потоња љешник а она орах.
за њима трчи, они се препадоше, а баба већ да их стигне, али у муци паде на ум цареву сину они љешник, пак га извади и упита: „Ах за Бога! шта ћемо сад?” А љешник му одговори: „Отвори ме.
Тек што којега такну, мртви оживље а коњи се у људе провргоше; па их упита: „Који сте и што сте ви? Један по један исповједите ми се на тајно или пред свијема, ако могох да вам помогнем.
” — „А вама шта је?” упита калуђер она три сина. „Ми родитеља својијех нијесмо шћели слушати, него противу њихове воље све друкчије радили, а не
” „Какијех хаљина имаш?” упита га она, а он јој одговори: „Имам гаће од мрамора, кошуљу од росе, фацулет у коме су жице жраке сунчане а потка
Дође једном сиромах к цару да му штогођ удијели; цар га упита окле је и ко га је научио мудро говорити. Ови му одговори окле је и како га је шћер научила.
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
Ако ли ко упита њега, такође да одговори, ако је могуће, кратко и сажетим речима. Уколико неко омета или се узнемирава, ко смућује или
те заостане дуже на молитви, и у том случају да потпадне под исту осуду као онај ко је закаснио на обед; да се и он упита нема ли оправдан разлог. Ако ли неко због уздржавања од јела не оде на вечеру, невин је.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Кад изиђемо из трапезе, пођемо свак своме старцу. Ја нађем мога игумна сама гди хода по ћелији. Упита ме јесам ли изучио псалтир; кажем да јесам. Да ми један псалтирић да види како читам. Био је задовољан мојим читањем.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Не само због мраза што пред сутон окива пртину. Жели да га нико од селака не препозна, заустави или нешто упита. Узалудно покушава да савлада радозналост очију упорним гледањем у кочијашева уска и повијена леђа.
Моја је То крв... Европа ми упропасти дете... Несрећник. Аћим засузи. — Имаш ли још нешто да кажеш? — оштро упита. Тражиће имање. Свађа је само изговор. Бездушник. Одавно си ти појео свој део. Ја сам ово зарадио. Ништа ти не дам!
Ђорђе дуго стоји уз врата, не гледа је, па се накашља. Она се трже и збуњено упита: — Он дошао да подели имање? — Да подели — хукну и седе на кревет. — А зар нас мало кошта његова школа?
— Спремне су. Само ми ти прво потпиши оно што сам ти синоћ рекао. — Не знам шта — мало касније искрено упита Вукашин. — Па признаницу да сам ти исплатио твој део очевине... Ја ћу сам да потврдим у суду.
Кад је ушао у Паланку, коњи су по навици ишли полако, он се упита: Шта ћу ја овде? Зашто сам дошао? Бранио се од једне сасвим јасне и непријатне мисли, па ипак је без размишљања
— Будало блесава! Лудаче! — виче. Сваљен међу греде, гледао је одоздо, кротко као мало теле. — Иду ли? — упита. — Иду. А деца? Четири сина имаш, лудаче!
— Иду ли? — упита тихо. — Нек иду! — ошину га Аћим презриво и сажаљиво у исти мах, па седе поред здепасте касе коју је прошле године
— Не лај! Наредићу паљбу — официр лако скочи с коња, стаде пред Аћима, упери пиштољ и јетко упита: — Ти си Аћим Катић? — Ја сам. — Зашто си скупио народ? — Да бранимо своја уставна права и слободу.
Капетан лако поцрвене, постиђен пред пандуром, па овоме махну руком да изиђе. — Што си ме звао? — осорно упита Аћим. — Прво седи, чича-Аћиме. Ево ти столица — устаде и принесе му столицу. — Нисам ја за тебе чича.
Хоће да ме превари да је не истерам из куће. Данас, одмах ће је истерати. Само што прескочи праг кухиње, упита је: — Је ли истина оно што си ми рекла? Симка љушти кромпир и не подиже главу. У ћутању, њена суза исече се на ножу.
— Има ли што? — упита. — Још ништа. Чим багрем овако мирише, биће кише. — Па шта Роза каже? — Милунка каже: ништа се не зна.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
»Где ли је ишчезао?« — упита се и истог трена чу другарев плачни глас како запомаже: — Помози ми да се извучем, ово је страшно!
Баш којешта! — Имам ли и ја црну пругу на леђима? — упита изненада. — Наравно да је имаш. Прелепа је, је ли и моја таква?
»Можда су рибе мудрије?« —помисли мајка и, ухвативши прву, упита је шта да ради. — Поштедећу ти живот ако ме посаветујеш! — свечано обећа галебица, али ни риба није знала лека невољи.
Младић се загледа у лепотицу и зачуди: досад је није видео у околини. — Одакле долазиш? — упита је, али лепотица се само осмехну и не рече ни речи.
Али нико ништа да каже. Необављена посла врати се чета војника у двор. Помодре од љутње цар Жуто Ухо, а царица се упита: како ће им сада пријати торте и рачићи! Решено би да за свирачима крену најлукавије уходе царства.
Моћ им .је само у новцу! — Како до пега долазе? — упита старца, а овај промрмља: — Неки се рађају с новцем. Други га, одлазећи у свет, зарађују. Трећи отимају.
»Можда би требало одустати од пловидбе?« — помисли, али кад син упита полазе ли, он потврдно климну главом. Кад су испловили, море је блистало као разливена кап уља.
— Жалиш ли за дворцем? — упита је. — За хаљинама у дворцу? Жена одречно одмахну главом. — За сином жалим! — рече. Следеће ноћу принц се крадом
Ретко је ко у ну и залазио. Али кад након дугог боловања умре дечаков отац, сеоски старешина дође да их упита од чега ће сада живети. Мајка занеме. Затим објасни да и она помало резбари. Неће пасти селу на терет.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Можда би, загледан у Кнежев лик од бронзе, могао да га упита да ли је тај уклесани лик владара кога је његово доба промашило један од правих, један од оних које би и Михаило био
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
„Над чим уздишеш?“ - упита ме она. -Над својом срећом, и твојом врлином!“ В. Илић Млађи ЦЛИИИ ЗВОНИ Журећи стазом из кобнога села, Кроз тужна
С. Пандуровић ЦЛXИИИ УНУТРАШЊИ ДИАЛОГ Када од мојих безбројних ја она Вечите скепсе злурадо упита, Мучећи душу к'о погребно звоно: - „Ти, чиј дух поврх провалија скита, „Реци шта тражиш с вечним смешним жаром На
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Ту седох на лађу која ме довезе овамо“. „Колико си дана тако пешачио?“, упита га Питагора. „Десет дана“. „Е па лепо!“, рече Питагора својим ученицима.
Ученици почеше да се смеше, а Сатирос се збуни. „Је ли тако или није?“, упита га Питагора. „Тако је“, рече Сатирос тихим гласом. „А ти си малочас заложио своју главу да је наш мањи број непаран!
Оба сенатора се погледаше, блажено се осмејкујући. „Хоћемо ли кренути даље?“, упита Хипократес. „Таман посла!“, одговори му номофилакс. „Сада долази на ред најважније: јагње!
„Којем срећном случају или провиђењу имам да захвалим за твоју посету?“, упита Демокритос Хипократа. „Ти знаш, драги мој, да ја већ по свом лекарском позиву много путујем.
За кратко време од соли се не виде ништа више. „Где је нестала со?“, упита он Хипократа. „Растворила се у води“. „Да, тако се то вели.
Демокритос га слушаше пажљиво, па га упита: „А како и чиме мислиш објаснити испољавање и дејство душе?“ „Није ми то сасвим јасно.
„Да ли су то били смртни људи који ово створише и животом надахнуше?“, упита се наш младић, а онда погледа на онај део храма који се видео испод тога забата.
“ При овим речима Никијиним Аристотелес пребледе као крпа. „То стоји онде написано?“, упита он застрашеним гласом. Никија се насмеја.
„Па шта је истинска стварност?“, упита плашљиво Аристотелес. „Права стварност је нематеријална“. „Нематеријална? - А ја читах у списима Демокритовим, до
Они му се примакоше и сложише своје главе у гомилу као што то чине заплашене овце. „Разумете ли ви ово?“, упита их он полугласно. „Шта?“, запита га Калимахос, док му Теокритос одговори само упитним гестом. „Па све ово!
„Да ли се, пречасни, не храните можда исувише обилно?“, упита га после овог лекарског прегледа. Пречасни оклеваше са одговором, па онда промуца: „Не бих могао то да кажем.
„Да ли су“, упита га трећи, „непријатељски метци уздрмали наше зидине?““ Герике одлучи да говори. „Оштећења која су нанешена нашим
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
“ „Да“, одговори ми она, „то ми је потребно.“ „Е па лепо, пре тога ја вас молим за ваше име.“ „Моје име?“ упита ме она с чуђењем. „Али ви ме свакако морате познавати. Ја сам Мис Тебе.
— Политички. Онда други неки глас упита: — Одакле? — Старе Пазове. Па ове речи пропрати широк и звучан ударац шаком и нешто се, уз пригушен ропац,
И жена која данима није могла подићи главу налакти се, па се загледа у њега очекујући. Он као љутито и мучно упита: — Баш све да испричам? — Све, све. — Онда сте стали усред оне велике траве.
Откако му је погинуо син, не изађе никад међу људе, а мудар је и поштен старац. И обраћајући се њему упита га: — А би ли нам стари приповедао своју несрећу, после које, тако затворен, чамиш у својој кући и мрзиш на овај
Понављам будите сасвим без бриге. Унапред могу вам рећи: парница је добијена. Дижући се он ме упита: — Хоћете ли да вам сад платим? Кол’ко?
Кола с треском пређоше преко неке јаруге, а доктор се окрете к мени, па ме упита: — Збиља, да ли превијалиште може да западне под ватру?
— Окончано је. Знам. — Аспузијан? — упита Икета. — У архиви, у архиви, свршено. — Е па све је у реду — задовољава се Икета.
У таквом положају ја сам само стрепео да се она не окрене или да ме шта не упита, јер одговорити ништа не бих могао, и јер би јој мој глас, и ако бих могао говорити, морао одати моју велику слабост
— А зашто — упита ме она — зашто мени хвала? — Тако! Ја сам хтео рећи: „тако, не знам, хвала Вам“, али сам рекао само: „тако“.
И тако смо ћутећи јурили све док се она није пренула да ме упита докле смо стигли и колико ће још трајати наше путовање.
А са својим добрим изразом Господ га упита благо: — Но? А сад шта хоће? — Опет да ратују! — С ким, побогу? И зашто сад? — С Бугарима.
— промуца св. Петар као да се он стиди уместо Срба. — А с ким, да од Мене нађеш? — не кријући своје узбуђење упита Господ. — С ким сад? Зашто сад? — Сад са Швабом. Оће, веле, да их прогута!
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
(Наравно, то није ишло без претходног дугог скањивања: једва се осмјелила да упита дједа за дозволу.) Тад се домаћице у мјесту стану натјецати у таквим позивима.
Старац промрси само: — Хм! Па упита сасвим тихо, с неком безазленом љубопитношћу: — А има ли вас још много таквих по свијету?
Устадох. Устаде и старац. — Хоћеш ли на мајчин гроб? — упита вадећи из дубоког фратарског џепа сноп кључа да ми отвори враташца која из тријема воде на гробље.
А кад би и то завршило кад би му зубар најзад завукао кљешта у уста, прекидао га је неочекивано заплашен да сузно упита хоће ли га много бољети. И тад би настао урнебес.
Наравно, то би била малограђанштина! Ситнобуржујске трице! Да он — борац за радничка права, градитељ новог свијета! — упита за допуштење неког старкељу, буржуја, који болује од некакве тамо буржујске болести која се зацијело добија од
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Ђурицу још више зачуди ово надлагивање сеоско, и таман да заусти одговор, а Станка упита: — Је л’ ти тешко тако, болан? — Тхе... шта ми вали? Само ми је једно тешко — што не могу често да се виђам са вама.
— С киме то, са нама? — Са свима, брате, па... и с тобом највише. — Ене сад. А што ћу ти ја ? — упита она и поглед а га право и као зачуђено у очи.
»А овај ништа не упита шта је било код Чолића. Јамачно је Коста стигао и испричао, или је можда Вујо мислио насигурно да ћу ја право к њему?..
— Камо ти Симо? — упита га још на ходу. — Отишао је кући — одговори Ђурица, прилазећи му. — А-а... а ја рекох да није и он остао као
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Кад је све раскопала, иде опет богу питати шта ће сад радити. Она дође горе, а солдат је опет устави, па је упита куда ће. Она рече да иде питати шта ће сад, а солдат јој каже: — Ја идем, — па отиде, а бог га пита: — Што си дошао?
него утече унутра, а он остане вани. Кад смрт уђе унутра и бог је види каква је, препане се, па ју упита: — Јеси ли све поморила како сам ја рекао? Она рече: — Шта, господе, поморила?
А кад те он упита хоћеш ли још бити код њега, ти реци да нећеш, него нека ти плати, па да идеш даље. Он ће ти давати новаца, али ти
Када мали пође, а змија, царска кћи, пође за њим. — Куда ћеш ти? — упита отац. — Како куда? Идем са побратимом главом по свијету, када га ти не хтједе даривати онако како је заслужио.
Царски га ашчибаша спази, помисли да је гладан, те га упита: — Шта ти ту чекаш? — Немам посла, па бих рад да ме примите у ту ашчиницу макар и за храну, а могао бих ви, ако
Увечер када оде спавати, зовну она робињу што улази у ашчиницу, па је упита: — Ти улазиш у ашчиницу, знаш ли има ли какав јабанџија тамо?
Он то једва дочека, те устави џелате, а цар га упита ко је и оклен је. Он цару све исприча по реду ко је и оклен је и шта је доживио — овако као ја вама па му најпослије
“ па узме маштраву, и да му пуну воде, те овај попије. Онда га царев син упита: — Како се ти зовеш, бога ти, по имену? Овај одговори: — Ја се зовем Баш-Челик.
Једно вече избије однеклен див па право у млин. Назове бога и упита старца може ли код њега преноћити. Старац га прими на преноћиште, но див је мислио да убије старца и отме млинове.
Див се насмија и упита старца шта му би; а он одговори како је преко ашламе угледао у грму зеца, па прескочио ашламу и ухватио зеца за вечеру.
— Добар дан, побратиме! — Бог дај, сестро! — А куда ћеш ти, побратиме? — упита га милостивно и слатко тета. Он јој све поредом и по истини каже. На то ће лија: — Ја знам гдје је твој трс.
стојећи он са женом својом на прозору, угледа, недалеко од куће некаку велику гору ђе сва у великом пламену пламти, па упита жену шта је оно а она му одговори: — Не питај ме, господару!
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Изгледало је као да се погледима питају: “Какву нам то јерес прича овај дрски деран?” А онда ме отац строго погледа и упита да ли сам ја заборавио оно што ми је често говорио да грмљавина настаје услед тандркања кола светог Илије када се вози
Један од њих се зауставио и, посматрајући како једем са апетитом, упита ме да ли би ми пријао италијански сир уз хлеб.
Када сам Луканићу казао како се зовем, он ме упита за име мог оца, а кад му рекох да се звао Коста и да је живео у Идвору, у Банату, његове очи засјаше од радости.
најјаче познате силе које одржавају компоненте хемијских структура не може, ако има машту једног истраживача да се не упита: ”Шта је материја?
Тако је апаратура, слична Херцовој, била добро позната. Природно је да се човек упита шта је онда ново у Херцовом раду?
Ћипико, Иво - Приповетке
Приближе се некој женској. Један се од њих уозбиљи: —Хоћеш доћи у мене на радњу? упита је, гледајући је безочно равно у очи. Она се збуни, па ће измичући: —Што не бих?... А треба ли ти још ко?
—Да ко ће?! — изговори тихо цурица и погледа на брата. Уто се и он приближи. —Што би? — упита сестру. —Овај ми вели хоћу ли у њега на радњу. —Можемо, вала, обоје! —Не треба нико него она...
—Пусти! — одговори први. Њих двоје замукоше, па чекају. —Зашто зараније нисте нашли спало? — упита опет први. —Ето, нисмо! А погинућемо! —Приђите, приђите! — умекша се напослетку и одмакне се да униђу.
И оно двоје придошлица ознојише се. — Еј ти, хоћеш ракије? — упита Загорку старешина. Жена се придигне. Момче се прене, протаре очи и загледа се некуда неодређено. —Хвала!
Чуде се њеној невезеној и шареној прегачи и белој као снег марами што је овијена око коврљка. —Одакле си? — упита је неко од њих. —Из далека, чак из Загоре. —Па си овде дошла? —Ето, од невоље. —Јеси ли удата? — упаде друга у реч.
Марко је једва изговарао и мало се поплашио. Није био вичан тим пословима. Пре него ће изићи Цвета упита: —Што ћу му предати за ручак? —Разуми се, јухе и добра црна вина... —Е, да га је! — опази жупан. .
—Ето, не прикупих ни за превоз! —Па како ћеш? упита је преко воље неки из друштва. —Та пустиће ме, неће гледати на мало! —А—ја, види се да си невјешта.
Лепо приђе с њим преко даске, хтеде згодно да закрене међу свет, али је наједном угледа онај морнар и упита за биљет. Она се часом збуни, али одмах се смисли и као да није њен посао, крене напред. —Биљет амо!
Ломе и једу свој крух мирно, полако, не осврћући се на свет који пролази поред њих. —Хоћемо ли махом кући? — упита Марко. —Без пара смо, сине, — одговори Цвета. Ако нађемо рада, да останемо овдје који дан... Дигоше се.
—А куд је Перо? — напокон брижно упита и загледа се у чељад. Сви замукоше, нико не мрдну. Она претрну, наслути нешто тешко.
Она претрну, наслути нешто тешко. Застрављена, дршћући прихвати старијег синчића за главу и упита га нагло: —Што би с оцем? — и упре у њ плашљиво очима. —Умро је, — одговори мирно дете и загледа се у ватру.
Али у Спасоју поджегла се младићка крв: не може да издржи а да не упита брата Османова рашта их срамоти, а при њиховој муци.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Гледô сам те често, Женског рода дико; Ти једном упита: „Што ме гледаш, чико?“ На то ти се песма Истом сад одзива: То ти нисам рекô, Док си била жива. »Јавор« 1892.
Петровић, Растко - АФРИКА
На прагу је још стајала животиња; решавала се лагано да ли да пође. — Шта је било? — упита Н., који се пробудио. — Мислим да је нека животиња ушла за време док сам писао.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Ја не одговорих ништа, само погледах оца проту. — А како ви мислите о томе? — упита ме он с осмејком и стаде трљати руке. Ја му опет ништа не одговорих.
Возар га заустави и сасвим га озбиљно упита: — А бога ти, оче попо, да ли би помогло овој левчи да јој очиташ једну велику молитву?
После ми казаше да се ствар десила овако: идући у Шуматовац ђенерал види где војници везују неке добровољце. Упита их шта је, војници одговоре да су ови добровољци бежали из борбе.
Седнем и сам поред Комарова. Владан ме упита: — Шта је? како изгледа? — Свакојако — одговорим му ја. Владан поћута мало, а после рече доста жалосно, и ако се
— Је л' те да сам добро учинио, што сам рекао војницима да убијају свиње? Нека једу људи, а? — упита ме Комаров. — Не знам, ваше високоблагородије, ја це бојим да ће та ваша дозвола изазвати свађу и мржњу међу
Док сам це ја устезао да му га дам, изађе ђенерал и упита шта је. Кажем му да се мајор Велимировић убио и да је ово писмо од његовога брата капетана Велимировића, управљено
Турака — Комаров показа на бујимирски вис — ми сад отуда долазимо; пели смо се до на врх — а за тим окрете се мени и упита као у потврду: — Је л' те, Т...
— Растурите се у ланац, па не пропуштајте никога; терајте све напред. — Зар цео батаљон у ланац? — упита неко. — У ланац — продерах се ја (хи, хи! Још мало па ја, богами, командант и пô. Хи, хи!) и потерам коња дуж редова.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Наједном сам се нашао међу неким војницима поред ватре. Даха нисам имао. Гледали су ме зачуђено. Неко упита: — Остадосте ли живи? — Са вама беше још један. Освестио сам се мало, и онда се окретох да видим где је Груја.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
На челу ти спомен стоји, ал’ јој ти објави Да ћеш њојзи верне љубве сведок бити прави. Дигде л’ руку да т’ упита шта желиш од груди Њених, кажи: Верност коју чесни хране људи.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
КРОЗ МЕЋАВУ Већ се поче и смрачивати, а они не могоше краве продати. Нико их честито и не погледа, а камоли да их упита за цијену. Нико ни да се нашали!
— питају га људи. — У Беч, управ у Беч!... Ишô би' и на другу страну, али се нема куд. — А трошак? — упита неко. — Ја млим, људи, требало би да се село пореже, па да му скуца штогођ трошка? Севап је! — реко' ја.
Одмах до пинте сједи Симеун Ђак. — Знаш ти збиља, Петрићу, какав је зулум Симеун починио у Бронзаном Мајдану? — упита ме котлар Мићан и сагну се да сјарне ватру. — Још мало, па ће прокапати! — Зар не знаш збиља? — Не знам. Какав зулум?
ИСТИНИТИ ЗУЛУМ СИМЕУНА БАКА —Ја млим, људи, требало би претргнути; шта би ви рекли? — упита котлар, па спусти справу у пинту и поче „градијерати“. — Зар ти то мореш, Мићане, брез свијеће? Не видиш, болан!
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
И одједном, напречац, као саму себе гонећи, упита га: — А је ли био пријатељ Марко? — Био! — мирно, поуздано одговори. — Па?
Али он то није хтео. Стајао и чекао. Она диже главу. — Зашто? — упита га, а очи јој, њене црне очи, поцрвенеле од плача, трепавице дошле још црње, влажне, мокре, а уста јој, подбрадак,
— Знаш Арибегову воденицу, чивлук? Она се трже и чисто уплашено упита: — Знам, па? — Наш је! Она посрну. Папуча јој одлете с ногу.
Чисто клизи низ прагове. Стаде преда њ и уплашено поче да стоји. Младен бележећи упита га: — Шта је, ч̓а Марко? Он, још уплашеније, поче: — Ништа, синко. Него дошла... Младен застаде и диже главу.
И чисто да прикрије а да као испита да ли он, они, сви, у томе што га је звала, виде нешто, нагађају, упита га: — Што ме је звала? Да није имала нешто у аманет да остави.
Она, пошто остави свећу испред њега која га осветли, постоја и, кад он никако се не осврте ка њој, упита га: — Треба ли ти још штогод? — Не, — одговори — него кад дође онај (брат), кажи да га зовем.
Ћипико, Иво - Пауци
— Код вас снијега? — упита газда, и гони од себе сељаке што га долазе молити да им благо поврати. — Ено вам Васе, па што он учини!
Ђаво би знао, такови су с малим сви. За најмању, ископали би ти кућу. Неће него на своју! — Па упита: А што је с вашом благајном? Веле да би овај калуђер засновао је, брате, као ништа. Што не би? Али се боји ...
Испод сеоских кућа причека га Илија. Позна празна парипа, па ишчекује. Не зна што би од њега. А кад стиже, упита га гдје му сијено. — Послаћу сјутра сина по њ, — вели муцајући, а једва се на ногама држи.
—А који су били свједоци? — упита газда. —Веле, Крило и онај чанколиз Ждрале. —Свједоци нису сигурни, — опази газда. — Него чуј!
” . —Дакле, што си одлучио дати им? — упита писар. —Колико питате? — обрати се Петар к њима. —Колико је право! — одговорише сви троје у један глас.
Жена испи заостало надушак. —Фала ти, Раде, као да си ме и вином напојио! —Што ћеш овдје? — упита је Раде, само да нешто рекне. — Сада сам, болан, стопањица; умрла ми свекрва! Ћуте, а види се, жена би разговарала.
— Увео сам те да знаш гдје ћеш доћи:. ти си овдје моја домаћица, иноча, друга жена!... —А куд ти је човјек? — упита је. —Пошао је у варош. —Мора да је будала. —Није, већ гледа свога посла. —Изиђимо, нешто ћу те питати!
— Ма'ни ти то, стриче, — вели Раде мирно, већ нека она рече коме воли. И упита сестру: — Цвијето, коме волиш? Волиш ли Радивоју? Цурин поплашен поглед паде на Радивоја. —Хоћеш ли поћи с њиме?
не бих, па ето... —А што то свијет вели? — упита Павле, оно одуго момче дугих коса што хтједе Цвијету цурске недјеље Радивоју отети, учинивши се невјешт.
— и оде. Родитељи остадоше замишљени, као да о нечему премшпљају. Стара наједном изнебуха упита Илију: —Што мислиш, кад ће се повратити? —Тек је пошао, — одврати мирно Илија.
—Што ћу с њоме? — упита Раде. —Знаш за црикву „швете Марије” — одговори. свештеник у хитњи, и тога часа некамо одмагли.
—Момче, би ли се оженио? — упита га храпавим гласом. —Танак јој глас као у свраке! — помисли Раде, не осврћући се већ на њу.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Био је наг, опаљен сунцем. Ћутао је неко време, дубоко дишући, отирао браду и равнао бркове. Тад упита за манстир Вратимље. Кад рекох да сам отуд, он се прво обрадова а затим збуни.
Рече да се упутио онамо по заповести епископа моравичког Евсавија. Упита ме и за нашег игумана Макарија. Одговорих да је игуман тешко болестан.
Лауш га погледа прекорно, па ипак далеко попустљивије него што га је малочас гледао и упита га кад ће поново доћи. Сваког дана, одговори, све док не смири рану. После ће дати упутства за дале лечење.
После ће дати упутства за дале лечење. Значи ли то да сам до сада био погрешно лечен − упита Лауш. Тако је, одговори монах: погрешно. Рана не трпи неуку руку.
Димитрије, узех хараксал, замочих перо у размућену чађ, и ево ме како стиснутих зуба исписујем даље: „Кад Пилат чу, упита је ли тај човек Галилејац.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
“ „Како Ви то мислите?“ упита га један са краја гомиле. „Каріѕіме аміце, и у науци има господских радња и ћепенака. Тамо горе, одакле долазимо,
Напослетку видесмо како су обе кугле стигле заједно на земљу.“ - „Па шта рекоше перипатетичари?“ упита један из гомиле. — „Шта рекоше?
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
— узвикнух ја ове речи које сам неколико дана раније чуо на позоришној представи. — Како то може да буде? — упита она радознало. — Отроваћемо се, ако пристајеш. — А како ћемо се отровати?
— Нарочито волем батак. — Како батак? — упита плаво девојче изненађено. — Па тако, кад мајка испече гуску на пиринџу, ја увек тражим батак.
— Е, зар друкче, то нисам знала! Па како се другаче зове? — упита она смешећи се више очима но уснама. Ја се за један тренутак домишљах, најзад преломих и одважих се: — Тај осећај се
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— Где ћете, побогу, људи?... Ево их Немци на раскрсници села — говорио је један наш сељак, старац. — Где, где? — упита запрепашћено командир. — Прођоше малопре. Један ескадрон. Застали су на раскрсници. У порти црквеној ложе ватру.
— Тако, богами. Онда се склоним код ађутанта да ме ко не би видео да прислушкујем. Заћутасмо... — Шта ћемо сад? — упита ветеринар. — Што „ми“?... Душан је то удесио — правда се благајник. Је л’?... А сад, браћо!...
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Грана, сигурно, зна неки паметнији пут! Седефна ружа наклони се коралној грани, решена да је упита за савет и од ње затражи помоћ.
Траве су стари пријатељи. Али траве нису знале тајну окретања за сунцем: нису му могле помоћи! Тада малишан упита поток шта да ради. Али, хитри брбљивац и не покуша да му одговори. Журио је ка мору.
Журио је ка мору. Море све зна: највеће је на свету, али га ветар, ипак, покреће. Упита мали сунцокрет ветар шта да чини. — Ти, који свуда завирујеш морао би знати како да порастем!
Али, уздах све чујнији. Поче да га захвата нелагодност. Ко уздише? — Ко си? — упита дечак. Затим хтеде да се ослони леђима о липу али му се стабло иза леђа измаче. — Гле! — рече дечак.
ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ТРАЖИО СВОЈЕ ЛИЦЕ Сишао Дрвосеча у град, стајао на тргу, продавао, али нико ни да упита за његов нарамак дрва.
— Нисам ја поп! — одсече Дрвосеча. Али, кад га војник упита шта је, он саже главу. Заиста, шта је? Чије је лице у мраку, у брзини навукао?
Узалуд је ишао од села до села, од града до града, док га један старац не упита: — Шта ће ти Незнанац у црном огртачу с црном капуљачом на глави? Шта то од њега хоћеш? — Да ми врати моје лиде!
— Хвала ти, кћери! — рече бакица и упита је чиме би јој се могла одужити. Али, Лепотица слеже раменима: све она има! И породицу и дом, шта би још могла да
Као стаклено звоно тишина је поклапала Царство. Већ је и Цар некако мутно осетио да нешто није у реду, па за доручком упита свог Првог Доглавника: — Шта је овим људима, за име света? Доглавник само рече: — Микики-Мики-Но!
Заглухнут слатком звоњавом њихова гласа Цар заборави шта је то што је хтео да упита, па мало замишљен продужи обилажење Царства.
Цар Царева се само насмеши. — Шта каже Светли брат? — упита доглавнике. — Микики-Мики-Но! — одговорише му углас. — Ово сигурно значи да ће ускоро запевати!
— Младић је стајао усправнији од јаблана, а онда се наглас насмеја. — Да се ниси од сопствене жеље уплашила? — упита, а Златокоса постаде беља у лицу од брезе на коју се наслањала. — Зашто не умеш да ћутиш? 3ашто невољу из гласа зовеш?
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Ма шта ти то гунђаш? — упита га Јованче, његов друг из клупе. — Ништа. Наш се учитељ зове „господин Паприка“Јави даље.
— Може ли какав комад лима? — упита Стриц. — Та није твој шешир црква па да га лимом крпимо. Боље би било да извучемо какву саргију из магарчева самара.
— Је ли тако, Луњо? — упита Јованче. — За ким си дошла? — За Стрицем. Он се никад не обзире, само пружа кораке. Читава дружина прасну у смијех и
Тако се њему бар чинило. — Па дедер, шта ћемо сад с Луњом? — упита Јованче. Дјечаци су ћутали оборених глава. Луња и сама обори поглед и рече сасвим тихо: — Пустите ме близу вас...
— Шта ли је ово сад? — с језом се упита Јованче, па диже лампу мало више и баци сноп свјетлости лијево-десно од себе.
Шта се може почети без њих двојице? — Да нијесу стигли прије нас па некуд отишли? — упита Ник Ћулибрк. — Тешко да јесу — посумња Стриц.
— Лијепо. Нек само нешто наиђе, ја га одмах боцнем па да видиш! — куражно се напући цурица. — А дрекавац? — упита Мачак. — И дрекавца! — одврати Луња и не трепнувши. — Боц, боц, па ће одмах крепати!
— упита кнез. — Дјечаке, дјечаке, дјечаке! — узе да се присјећа чувар поља. — Не, не! Видио сам доста коња, говеда, двоје-трој
Чак се и мали Николица забрину и пријекорно упита своју кују: —А ти, Жуја, још ништа не осјећаш? Камо твоје уши, камо твој нос?
— Шта, зар ти љествама млатиш свог унука? — упита кнез и погледа старца с великим дивљењем. — Не, него ће он сигурно побјећи на прво дрво, па ја морам имати при руци
Ко ли је то писао, ко ли се то шуљао по њихову логору? — Шта да радимо, откривени смо? — потиштено упита Стриц обраћајући се Јованчету.
— Шта је, Жуја? — узнемирено упита Стриц. — Неког је опазила! — објасни Николица уплашено трепћући. — То је сигурно онај проклети ухода, опет је дошао
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
да сам покуша још један, и то последњи, корак, да се, то јест, сам он састане са Зоном, да је заустави, ослови, да је упита он сам последњи пут...