Употреба речи упитах у књижевним делима


Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

— Добро ће бог дати! Страховита и безутешна мисао сену ми кроз главу. Та ово је слепац! — А? — упитах ја очима Јоцу. Он ми руком показа таблу више главе болесникове.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

— Шта би, море, са твојом Назом? — упитах га. — Која Наза? — поче он натмурено да мумла и да се скупља онако гô под оном својом поњавом и кошуљом.

Африка

Ја сам се спремао да пишем, али, да бих се расположио, упитах Меја: — Ки етр сармант мус кан ну зетр тон мезон, Ме? (Ме, ко је била она дивна девојка или жена што нас је

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Јуче је био уторак; знам то по сарми. Станика је шугава ако у уторак не скува сарму. Мамин ред на мене је сутра. Упитах се да ли се већ вратила из банке и је ли већ успела да чује.

Изгледао је помало као свети Ђорђе на аждаји. Упитах Рашиду у шта су се опкладили. - У свашта нешто! - рече. - Више ништа није хтела да каже, али сам од Атамана, касније,

Нисам успео да чујем крај. Рашида је жвакала бучније од мамута и ја је упитах шта ће јој њени рећи када се врати кући. Она само слеже раменима. Мислила је како неће ни приметити да је нема.

Једно које није знало да хода девојчица је држала у наручју. Упитах је да ли још живи у кући крај рампе. - А где бих? Матори је железничар!

- Сада знам! - промрмља. - То није ништа нарочито. Упитах шта није ништа нарочито, а она рече да се пре два дана опкладила с Весном и још једном другарицом да ће се пољубити

- У реду! У реду! Не вришти! Ако мораш да верујеш, веруј бар у нешто што постоји! Упитах га шта је то што постоји, а он рече да нема времена за празне приче: њему је јасно који је мене ђаво одвео да слушам

органима гмизаваца, птица и сисара, а у орману испред зборнице стајао је костур човека у получучећем положају. Упитах се шта је могао бити тај човек пре него што је постао ово чудо у орману.

схватићете да се од човека увек очекује нешто сасвим различито од онога што би он хтео, или могао да уради. Упитах Неду шта мисли да постане кад заврши ово чудо од гимназије, а она сањиво одмахну главом.

- Рођени су да живе слободни и нека живе! - рекла је, а једна јој се бора уцртала између обрва. Упитах је шта је са јежом, али се она намршти још јаче. - Ниси га ваљда пустила, ако Бога знаш? - раширио сам руке.

Нећеш стићи пре једанаест! - додала је, а глас јој је звучао брижно. Упитах је мисли ли да је то њен отац нас тражио на насипу. Рече да не зна.

- Држи! - сагнула се и пружила ми нешто. Било је то мало, издужено, хладно јаје неке барске птице. Упитах је шта ће бити ако унутра, кад почнем да га гутам, нађем неизлежено младо, а она рече да ћу у том случају јести

Корњача у завежљају била је тешка као сам ђаво. - Да ниси ставила и комад олова поред ње, Рашида? упитах је. Рече да није. - Само камен. Грета посебно воли тај камен. - Грета? - Корњача. Личи на Грету Гарбо.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

ЂАВОЉИ КУРШУМ – А стари Митар? — упитах. — Како је он? – Како? Ђавоље! — рече старац. — Погинуо прошле недеље... – Од чега? – Од куршума — рече старац.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

И оца му није било. Он као увек, чинећи се томе невешт, ваљда је легао, тобож да спава. Кад уђох, упитах чудећи се: — Шта? Зар сте изишли? — Ето, синко, — једва дочека и поче да се тужи мати му. — Говорим ја: назепшће.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Мислим, налазио се у сасвим еуфоричном стању ... Је л' преводиш? — упитах преводиоца, неког младог лингвисту са бубуљицама и обавезним осећањем мање вредности. — Само ти фурај, Анчи!

Некако, као да га то од силног познавања позоришта није ни интересовало. Тако некако. Али шта је с нама? — упитах тог финог господина. Како шта је с нама?

На асфалту, у Београду! Тачно ја тако казао. И тачно ту, на том месту, где се спомиње израз на асфалту, ја га упитах а одакле је родом, на шта он одговори да то није важно одакле је он, а на шта ја рекох да је веома важно, јер немам ни

А шта је то тридесетак речи, питам ја вас? Па то се заборави док кажеш — бритва! — Јел ова куца у питању? — упитах, мања од маковог зрна, поучена искуством претходног дана.

Овде сам ти само у пролазу, да покупим кирију од куће ... — А чиме се бавите тамо напољу? — упитах, ван себе од страха да поново не улетим у неко срање. шпански квекер или ирски псетер — Петљам ти нешто око културе .

Када сте уопште видели макар и једну једину Милоску Венеру са рукама? — упитах, сумануто се церекајући. — Зашто онда и муве не би изгледале много лепше без крила и ногу, а?

— Колико после остајемо у Сибиру? — упитах онако, без везе, Кутузова. — Прекосутра имам заказану једну Журку, па не знам оћу ли стићи да се вратим?

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Човек је ћутао и мислио шта би још рекао; ја сам ћутао такође један тренутак, па упитах: — Имате ли жижица? Хтео бих да видим колико је сати. — Не, ја не пушим, па и не носим.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Помислих да их је Траило приликом намештања шатора негде склонио, те га узгред упитах где ми је оставио шињел и чутурицу. Он се уозбиљи, а затим ме зачуђено запита: — А где си их оставио?

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Неко му је покрао намештај, код куће. Ни постеље, вели, немам! А кад га упитах како је путовао, он ми рече: „Преко Јапана и Енглеске, где су ме ухапсили.“ „Па шта мислиш сад?“ – питао сам га.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Ово сад с вама што сам уграбио да проведем у пријатном разговору! — Долазе послом? — упитах. — Имао сам, ево видите, баш ту на нози грдно велики жуљ, па сам га пре четири дана оперисао, и операција је, богу

покретања једног патриотског листа, а већ у тој земљи, да се не чудите, сваки дан се покреће по неколико листова, те упитах и њега: — Куда жури оволики свет? — а стрепим да ли ћу и с овим познатим патриотом још горе проћи него са осталима.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Кад се врати с левог крила, зауставих га да иде мало уза ме. — Бога ти, докле ћемо ми 'вако? — упитах га. — Вала сад ти ни ја не знам. Прођосмо капетаново урочиште... — А где је оно? — Остало нам је у лево!

Али би онда он требао да ми се престави, а међутим његово понашање показује, да је он овде на свом месту. Приђох му и упитах га учтиво: — Смем ли знати за ваше име? — Перса Митровић, одговори он и погледа ме зачуђено.

Најзад је упитах: — Молим вас, госпо, који је ово век? — Двадесет први. — А година? — 2095-та. — Ко сте ви и шта сте овде?

Кола беху поређана у две правилне врсте, с малим одстојањем. -— То вам је без сумње зоолошка збирка? упитах је. — А, не; ово су станови за професоре и њихове породице. — Шта ви говорите?!... — Да.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

И гле! мој чувар скиде капу с главе! Куд га то мисли далеко односе? „Шта слушаш, брате? упитах, пун страве. А он ми рече: „Звони... Сад је носе...“ Не питах више!

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

„А како дођосте, драги мој, у овај хришћански манастир?“ упитах га поверљивим гласом. Он оклеваше да ми одговори, али га мој пријатељски поглед охрабри.

„Могу ли тај списак понети са собом?“ упитах Мардохаја. „Богме тешко! Имам само тај једини примерак, набављен за готове паре“. Положих пет златних форинти на сто.

Зато предузех да опитом испитам може ли постојати празан простор“. „Да ли сте знали“, упитах га, „за опите флорентинца Торичелија, учињене у том истом правцу?

Ту ми изиђе у сусрет један подебели служитељ доброћудна изгледа. „Могу ли говорити са господином бароном Кивијеом?“, упитах га. „О мој господине, сажаљевам неизмерно, господин барон није, на жалост, у стању да вас прими.

„Без сумње“. „Па како да нађемо то што је непромениљиво?“, упитах га. „Опитима“. „Дакле индуктивно“. „Да, само тим путем можемо одгонетнути тајне природе.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

После смо се смирили. Он је ћутао и пушио дубоко озбиљан, благ и леп. А кад га, потом, упитах о снајки, он брзо одговори: — Она је, каже, добро... нередовно добија новац, оскудева, пише са пуно прекора.

Лажемо се, сплеткаримо, свађамо се и пијемо. То ти је све. Па попи наискап. — За кума знаш? — упитах. Он ме не чу. — Чуо си за кума? — А, јест, знам. Умро је у ропству. Ћораво, налетело, па заробљено.

Ја скочих и упитах ко је, али у исти мах онај неко паде на моје груди. „Слободна сам, слободна сам, твоја сам, спашћу те“, говорио је и

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Оглашава се само једном, и само у следећим двема речницама (подвукли смо све што је он у приповеци казао): - „Па? - упитах мога пријатеља који ми ово причаше. // - Па? . . . - рече он клонуло и тужно. - Па ето!

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

сељачки покрет, рабност за посластицу жељна простака, но човека који то свакога дана ради и који је тако навикао. Упитах га каквим је добром утрудио своје старе кости. — Ће даде Господ добро, господине...

Очевидно беше се обрадовао посети, те се стараше да буде и весео и гостољубив. — С ким си овде, прото? – упитах га полако, зачуђен што никога од чељади не видим. Он се насмеја: — Па зар ниси чуо да сам сасвим оставио брда?

Петровић, Растко - АФРИКА

Ја сам се спремао да пишем, али, да бих се расположио, упитах Меја: — Ки етр сармант мус кан ну зетр тон мезон, Ме? (Ме, ко је била она дивна девојка или жена што нас је

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Ја сам утврдо мислио да Турци ову косу држе још поседнуту, и наједанпут ми би криво зашто да овако глупо изгинемо, те упитах Комарова прилично осорно: шта ово радимо? какав циљ има ово наше тумарање пред турском бојном линијом?

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Помела и' је мећава кад су се враћали из чаршије, на 'вој планини. — Нађосте ли пара при њему? — упитах ја Дулу. — Нашли смо двадесет и пет воринти.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Али игуман је на самрти, рекох. Ако је на самрти, нико му не може помоћи, па ни твој Доротеј, одвратише. Зашто мој, упитах. Твој, јер га зовеш, јер му прашташ. Ја му не праштам, рекох, него сам помислио да би једино он могао помоћи игуману.

Не сећам се шта сам све рекао Никанору. Најпре га, отприлике, упитах како то да се јагње није препало пламтећег мача него је мирно лежало у анђеловом наручју.

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

То ме је определило да се заљубим у девојче са осећајима. Плаво девојче звало се црномањастим именом Марица и ја га упитах: — Зашто плачеш, Марице?

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Али, на моје чудо, за њима се сјурише официри и вратише их натраг. Зашто ово? — упитах се, у недоумици. Али, кад видех како их официри брзо сврсташе и како сви као један у густим масама полетеше ка нашима,

Copyright 2024 Igra Recima Политика приватности