Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
он вам онда све бира и намешта речи да му разговор буде финији и по књишки; обично се тад снебива, слеже раменима и упија уснама, градећи без трага скромну мину.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Од ње нешто блешти, и гора се раставља и гиба, и све мирише; и она се гиба и све се више упија у мене. Тада ја познам њу, познам Ђорђеву ћерку, и крепко, и дуго и значајно јој стегнем руку.
Африка
17 „ Дакар. Једно вече пуно узбуђења. Пред њим дан врео који упија сву плаву боју неба и мора. Све је у белим испарењима. Јасно се виде тела риба, које лете испред брода.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Био је то тих И врућ почетак лета, тако тих и тако врућ да вам се чинило да небо попут неког невидљивог сунђера упија све звуке у себе. То је постепено почињало да ме избацује из коже. Рашида је, Боже драги, па она је морала да стигне!
Милићевић, Вук - Беспуће
капље које се распрскавају о стврднуту, испечену и испуцалу земљу, јаче и бујније ударају млазови, земља жељно упија воду, а он са скинутом капом пушта нека га бије киша по лицу и по коси, нека му се циједи низ врат и низ прси, он
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Одмиче пропаст с јабуком - тихо. (Држи се лана, плаветна слико!) Душевно млеко, с кљуком у паду, упија нагон фотосинтезе. Гужва, и смуди, неправди браду трубачки септет с Огњене језгре.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
бела коса светлост, испресецана црним ивицама околних зидова, поче да испуњава кућу и саму светлост са огњишта да упија у себе, Софки се, не поче да чини, него је већ као у истини осећала како све то није оно, у ствари.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
И с бојама које упија лепота Ноћи, овај свет се с другим светом слива У меку слику задовољства жива, У живот једног сна и сан живота.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Осињача и Бакоња плакаху. Немилостиви Ркалина настави: — То си ти све знâ, али ти нама не вирујеш, него си се упија у твога Кушмеља. — Ја нисам знâ то! — Јеси, јеси! Јесенас смо ти казали све потанко.
— Нисам пушија, него сам синоћке, сидија код фра-Думе, па је он пушија, а мени се упија дим у одићу... Ако заповидате, вода је ту! — Тако! — рече Брне сједајући с натегом.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
увек јасно осећао како струји, како се провлачи, како кроз земљу, кроз траву, кроз тамњан, продире до мене, па се упија и нада мном влада, она снажна, тајанствена и неодољива мисао његовог мртвог мозга.
Ћипико, Иво - Приповетке
А вино је јако, јевтино, а кад се проспе, прелива се у сунцу, земља њиме мирише и жељно га у се упија. Марко навикао да своју цуру милује, обгрли је, диже се, повуче је за собом и бесно заигра.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Што га пак чини сабласним, то је што месечина не само да испуњава кућу него, тамо, и „упија у себе” светлост са огњишта: „И када, дубоко у ноћ, изиђе и месец и његова бела коса светлост, испресецана црним
бела коса светлост, испресецана црним ивицама околних зидова, поче да испуњава кућу и саму светлост са огњишта да упија у себе, Софки се, не поче да чини, него је већ као у истини осећала како све то није оно, у ствари”.
главе - заузда коња због лошег знамења на путу (тада га је код куће жена варала с рођеним му братом), у истоме трену „упија” својим „очима влажно небо што се било наоблачило”.
Петровић, Растко - АФРИКА
17 „ Дакар. Једно вече пуно узбуђења. Пред њим дан врео који упија сву плаву боју неба и мора. Све је у белим испарењима. Јасно се виде тела риба, које лете испред брода.
Ћипико, Иво - Пауци
Мисли му се лијено повлаче, он им се отима, па својим осјетљивим чулима у се упија и сакупља и жар боја што се разасуле с морског продора, и топлину и свјетло дана и мирис билина.
Марија заувијек одлази!... Пред очима му се нижу њихови тихи и стидљиви састанци; сугестивно упија у се чисти дах мора и мирис ваздуха, у чијем простору осјећа Маријину душу.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Кад осећам да ми се нешто фатално мора догодити, добијам неку празнину у стомаку, трбух ми се сваки час упија ка кичми, и нужно ми је да дубље дишем; при том су лучења јача, а сексуална надражења савршено ишчезавају.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
и сјајна афирмација најплеменитијих побуда: да човек утиче на живот и после своје смрти, да га гони напред, да га упија мртвим очима и да га напаја мртвим дојкама.