Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Село га је волило и штимало. Само поп и кнез нијесу га никако могли гледати. — 'Ришћанине, не уплећи се у моје ствари, јер ће нас, иконе ми, свукуд бити! Неком неће ваљати!...
Помогô би' му, Бог зна и моја напаћена душа, и друкчије кад би могô и знао... — Ја ти кажем, ришћанине, не уплећи се у моје ствари, јер ћемо, 'ванђеља ми и часне трапезе, излетити пред владику, па ћемо питати коме је додата
Тако, дјецо, Бог вам сваку срећу дао!... — Мијо, не уплећи се у моју дужност! Јеси ли ти 'вође господин пријестолник или сам ја?! — питô би га намргођено кнез.
Давид: Како рече? Писарчић: Зар си удовицу оженио, питам те? Давид: Тако ти младости, дијете, не уплећи се у разговор кад ништа не знаш. „Зар си удовицу оженио?...“ Судац: Вас се двојица не разумијете.