Црњански, Милош - Лирика Итаке
вишњама, тамну и дугу маглу, што се, свуда, шири, у животу пред нама, где се страст, полако, у умирању смири, и чула упокоје. И, тако, без реда, младост увијам миром, снегова и леда. И, тако, без пута, моје миловање, по умирању лута.
У Теби све васкрсне, и заигра, па се врти, и понавља, као дан и детињи плач. А кад ми се глас, и очи, и дах, упокоје, Ти ћеш ме, знам, узети на крило своје.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
и дугу маглу, / што се, / свуда, / шири, / у живот пред нама, / где се страст, / полако, / у умирању смири, / и чула упокоје”. Очигледно је да се тамо као и овде - у прози једнако као и у стиху - примењује истородан поступак рашчлањавања.