Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Стаде скакати по сали — и с ноге на ногу, и у ковитлац, и у пропац. Запљеска радосно рукама и стаде узвикивати? — Ура, ура! Сва занимања у рукама власти! Дивно! Ура! А ко би се надао? Одмах да наредимо изборе! Изборе!... изборе!... Ура!
Запљеска радосно рукама и стаде узвикивати? — Ура, ура! Сва занимања у рукама власти! Дивно! Ура! А ко би се надао? Одмах да наредимо изборе! Изборе!... изборе!... Ура!
Запљеска радосно рукама и стаде узвикивати? — Ура, ура! Сва занимања у рукама власти! Дивно! Ура! А ко би се надао? Одмах да наредимо изборе! Изборе!... изборе!... Ура! Сигурна већина! Сигурна већина! Већина! већина!
Сва занимања у рукама власти! Дивно! Ура! А ко би се надао? Одмах да наредимо изборе! Изборе!... изборе!... Ура! Сигурна већина! Сигурна већина! Већина! већина! већи... На један мах: буп! Трже се...
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
— Стоко! — Држ' полуцилиндер! — Првог ми рок менице! — Пази, на радњу, пази на радњу! Збогом! — Ура! Ура! Урааа! — Пфиу, пфиу, пфиуууу...
— Стоко! — Држ' полуцилиндер! — Првог ми рок менице! — Пази, на радњу, пази на радњу! Збогом! — Ура! Ура! Урааа! — Пфиу, пфиу, пфиуууу...
у лепезу и та сјајна бљештава лепеза од бајонета полети напред као ала; онда се, урнебесно проламајући ваздух са „ура,” изгуби негде у своме летењу да се убрзо опет појави на самој ивици села Б.
Црњански, Милош - Сеобе 2
на црном коњу, његову сабљу, која се витла и сева, а иза њега лудачку масу коња, и људи који урличу и витлају сабљама. Ура! Ура! Чинило се да земља тутњи и да се тресе, под копитама коња.
Ура! Ура! Чинило се да земља тутњи и да се тресе, под копитама коња. Та страшна гомила јурила је право на њега, на трибину, као
За њим је гацало, ритмично, урличући, триста војника, као у неком лудилу. Ура! Ура! Улазили су, као неки зид, који све пробада, у неку шумицу. Трифун никад није био чистији, сребрнији, накићенији.
За њим је гацало, ритмично, урличући, триста војника, као у неком лудилу. Ура! Ура! Улазили су, као неки зид, који све пробада, у неку шумицу. Трифун никад није био чистији, сребрнији, накићенији.
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
Ехе, онда и ја обећавам да више нећу красти твоју сланину, али зато идем поново пити. — Ура! Имаш право, брате наш! — повикаше она два магарца изнад врата крчме.
“ Треба, значи, од мачака бјежати — рече бијели миш. — Ура, тако је! — повикаше мишеви. — То је заиста мудар савјет. Да није јуначких ногу, нико од нас не би остао жив.
Матавуљ, Симо - УСКОК
— Виђи ђавола ђетињег! Све зна! — Које је доба ноћи, Јанко? — запита поп. Јанко погледа на часовник: — Ура до поноћи! — Хајде, жено, дома! — викну поп. На то Гојача прва устаде, па све за њом.
Запита: — А, Јанко! Колико је урâ? Јанко погледну на часовник и одговори: — Ура до подне. — А како си спавао, Јанко? — Врло добро! — И види ти се!
Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ
ЗЕЛЕНИЋКА: Зашто свака не осећа што је национални понос. 5. ЛЕПРШИЋ, ПРЕЂАШЊИ ЛЕПРШИЋ (пева): Ура, ето плода, Дошо нам је војвода!
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
С мене јутра трипут свићу и освану у небићу. Изван света, изван ура, тече, тече моја Мура. КУПИНОВО То је оно — није ово. Далеко је Купиново. Није девет него осам.
збиља: ваза, окно, стручак смиља, иза неба детелина, грах у цвету, чуда ина, и чунови од биљура у брујању тешких ура? ИИИ Спадне књига на три ретка. У четвртку пола петка. Жубор креча међу снима: стара кућа крај Будима.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
“ „Пшеница! Ура!“ Пијетао скочи — радосним сјајем бљеснуше очи, па увис ђипну, весели бата, главачке јурну право на врата.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Као да се нешто решавају, осматрају. Наједном, пробише се кроз врзину и уз громки усклик: „Ура, ура!“ полетеше ка непријатељским рововима. — Прекини паљбу — викну командир.
Као да се нешто решавају, осматрају. Наједном, пробише се кроз врзину и уз громки усклик: „Ура, ура!“ полетеше ка непријатељским рововима. — Прекини паљбу — викну командир.
— Удрите шрапнелом! — викну неко. У котлини се зачу поклик: „Ура, ура, ура...!“ Они са ливаде се придигоше, разређујући се, па кретоше погнути, пређоше ораницу, већ су близу обале,
— Удрите шрапнелом! — викну неко. У котлини се зачу поклик: „Ура, ура, ура...!“ Они са ливаде се придигоше, разређујући се, па кретоше погнути, пређоше ораницу, већ су близу обале, онда
— Удрите шрапнелом! — викну неко. У котлини се зачу поклик: „Ура, ура, ура...!“ Они са ливаде се придигоше, разређујући се, па кретоше погнути, пређоше ораницу, већ су близу обале, онда
ливаде се придигоше, разређујући се, па кретоше погнути, пређоше ораницу, већ су близу обале, онда потрчаше вичући: „Ура“... Неки заостају, сигурно су рањени, један паде... покушава да се дигне, опет паде на леђа и оста непомичан.
— Прекините паљбу, побисте наше! — излете из кукуруза један пешак. — Ура, ура! — разлежу се повици наших пешака из даљине, и батерије замукоше. Не чује се више ни пушчана паљба.
— Прекините паљбу, побисте наше! — излете из кукуруза један пешак. — Ура, ура! — разлежу се повици наших пешака из даљине, и батерије замукоше. Не чује се више ни пушчана паљба.
Војници скочише, питајући буновни: шта је. Одјекну још један плотун и из хиљаде грла се проломи: „Ура, ура, ура!“ Онда учесташе појединачни пуцњи... Чује се нека ларма, као јауци, запомагање. И опет: „Ура, ура!“...
Војници скочише, питајући буновни: шта је. Одјекну још један плотун и из хиљаде грла се проломи: „Ура, ура, ура!“ Онда учесташе појединачни пуцњи... Чује се нека ларма, као јауци, запомагање. И опет: „Ура, ура!“...
Војници скочише, питајући буновни: шта је. Одјекну још један плотун и из хиљаде грла се проломи: „Ура, ура, ура!“ Онда учесташе појединачни пуцњи... Чује се нека ларма, као јауци, запомагање. И опет: „Ура, ура!“...
“ Онда учесташе појединачни пуцњи... Чује се нека ларма, као јауци, запомагање. И опет: „Ура, ура!“... Нешто кркља, ври, ломи се.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Тако је и било. У XXИ ВЕКУ »Туш... ура може — не може родила мајка јунака... гаудеамуѕ... ситну Малену.« и још триста чуда брујаше ми у ушима, а у глави беше
— Хеј, вина овамо! — Калуђеру, кољи јагањце! — Свирајте, цигани! — Здраво, дружино! — Ура!!... И одједном груну оркестар, захори се песма, узвици, врисак... — Вина!... Камо вина, калуђеру !
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Сјутрадан глас кроз народ: „умръо краљ! кога ћемо за краља?” Те тамо те амо, те више те ниже, те ура те фура, богме брата му, њега те њега.
не ће остати, него да ће умријети, зазове мужа цара, и сузе ронећи, на четири ока рече му: „Ево се приближила пошљедња ура моје чаше, и ја ћу умријети приђе но трећи кокоти запоју, и ја знам да се ти не можеш проћи да се не жениш, и била ти
Кад буде пред ноћ, пошље цар к њему свога министра да види, ко је и што је, и да му рече, да ће сјутра на девет ура ујутру цар доћи на његов брод. Министар пође, гдје ће виђети чуда?
Док сјутрадан, девет ура зазвони, ево цара са својим министрима на брод, почне се разговарати, ко је и оклен је, и шетајући се с прове на крму
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— Нисам још, оче — одговори Грго зловољно. — Ма враг те однија, јесам ли ти рекâ да манастирска ура изостаје! Јево већ подне! И Тетка љутито изађе.
Бија сам у папиној земљи, и тукâ се с Францезима. Дреждâ сам напољу по ноћи, киснуја, одија пишице по десет ура на дан, па никада ни да сам се наладија. А он... што ти кажеш... бриљузак, дође на свит без дуа!
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Пошли сте у рат, поносити, скромни, Без много “ура!”, ал' храбри и прости; Дошли сте кући ломни, много ломни, Носећи земље и сломљене кости.
Ћипико, Иво - Приповетке
Над врелом на путу, тик градских врата, стоје поредани војници: увијек су ту на бијљези када је ура да дјевојке дођу по живу воду. Слуша задијевање и смијех: сами кихот живота и страсти! — Ала вечерас слијепе младости!
Краков, Станислав - КРИЛА
Други су били танки и румени. — Брже, брже... тако... тако шију митраљези... Дланови су клепетали као луди. — Ура, ура... Кроз дланове је прошла језа будућих јуриша.
Други су били танки и румени. — Брже, брже... тако... тако шију митраљези... Дланови су клепетали као луди. — Ура, ура... Кроз дланове је прошла језа будућих јуриша.
Запаљене бомбе описују сјајне пруге у лету кроз таму. Звижди челик и комађе гвожђа. Тупи удари и јаук. Ура—а—а. — Гласови су побеснели. Талас избија, и прелива се преко косе. Светлуцају шлемови и врхови дугих бајонета.
Одједном на слободном делу косе запишта као махнита једна труба, стотине се плавих сенки усправи и загрме: — Ура—а—а — па се баци напред. Кроз дрвеће на падинама бежале су очајне сенке. Бацале оружје.
Сруши се као пресечено дебло и груну те лом у мрежу од жица. — Ура—а—а, — ори се ту пред њиме и крај њега. Отворио је своје у мраку широке, уплашене очи и видео само како неке црне сен
Оловна тежина и страшни бол у нози. — Рањен сам, — сети се. — Ура—а—а, већ се измиче и слаби, али бомбе праште као паклени ватромет у ноћи. — Лакше, лакше, превалићете ме...
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
не прође ни десет минута, па се тек одједаред врло близу до нас просу јака пушчана ватра, и ми зачусмо где наши вичу: ура! ура! То пуца батаљон кнегиње Наталије — али на кога? Ура! ура! пр.. пр.. пр.. пр...
ни десет минута, па се тек одједаред врло близу до нас просу јака пушчана ватра, и ми зачусмо где наши вичу: ура! ура! То пуца батаљон кнегиње Наталије — али на кога? Ура! ура! пр.. пр.. пр.. пр...
ура! То пуца батаљон кнегиње Наталије — али на кога? Ура! ура! пр.. пр.. пр.. пр... Комаров посла једнога коњаника да види шта је.
ура! То пуца батаљон кнегиње Наталије — али на кога? Ура! ура! пр.. пр.. пр.. пр... Комаров посла једнога коњаника да види шта је.
смо се отуда враћали друмом, наиђемо на наше добровољце, батаљон кнегиње Наталије, они помисле да смо Турци, повичу ура и оборе ватру на нас.
« и непријатељ се повлачи у шумицу и јаругу, из које је испао. Наш се шанац заори громовитим ура а мене ово yпа чисто као да пробуди из неког тешког сна. »Ура«... први је јуриш срећно одбијен.
Наш се шанац заори громовитим ура а мене ово yпа чисто као да пробуди из неког тешког сна. »Ура«... први је јуриш срећно одбијен. Ово је било у три часа по подне.
Помислим: ако је за вајду доста је наћеретано — па ућутим. — Ура, живео ђенерал, ура, ура... беше одговор војника на моју причу.
Помислим: ако је за вајду доста је наћеретано — па ућутим. — Ура, живео ђенерал, ура, ура... беше одговор војника на моју причу.
Помислим: ако је за вајду доста је наћеретано — па ућутим. — Ура, живео ђенерал, ура, ура... беше одговор војника на моју причу.
— Ура, живео ђенерал, ура, ура... беше одговор војника на моју причу. На ово »ура« Турци одговоре са неколико плотуна, и, излазећи из шанца, ја још видех како се беле кошуље мојих јадних крагујевчана
рекао бих туђим гласовима, рапавим и страшним, као оно што је глас човека кад дрекне тргнув це преплашен из сна, »ура, ура« и скоро један преко другога потрчасмо напред. Трчим, а срце бије да искочи.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
За мном! — Још није време! — Назад, назад! — Трубач, свирај јуриш! — викну неко. „Трећа чета за мном... Ура! Ура!“ — Ура! Ура! Ура! — грмну сложно и четници полетеше. Бугари истрчаше из рова и нагоше да беже.
За мном! — Још није време! — Назад, назад! — Трубач, свирај јуриш! — викну неко. „Трећа чета за мном... Ура! Ура!“ — Ура! Ура! Ура! — грмну сложно и четници полетеше. Бугари истрчаше из рова и нагоше да беже.
— Још није време! — Назад, назад! — Трубач, свирај јуриш! — викну неко. „Трећа чета за мном... Ура! Ура!“ — Ура! Ура! Ура! — грмну сложно и четници полетеше. Бугари истрчаше из рова и нагоше да беже.
— Још није време! — Назад, назад! — Трубач, свирај јуриш! — викну неко. „Трећа чета за мном... Ура! Ура!“ — Ура! Ура! Ура! — грмну сложно и четници полетеше. Бугари истрчаше из рова и нагоше да беже.
— Назад, назад! — Трубач, свирај јуриш! — викну неко. „Трећа чета за мном... Ура! Ура!“ — Ура! Ура! Ура! — грмну сложно и четници полетеше. Бугари истрчаше из рова и нагоше да беже.
„Санитет!“ — јаучу рањеници. На свима странама одјече прасак пушака. „Напред, напред!“... „Ура! Ура!“... „Јаој, браћо!“ „Не остављајте ме!“... На ужас наш, видик пред нама поче да се губи.
„Санитет!“ — јаучу рањеници. На свима странама одјече прасак пушака. „Напред, напред!“... „Ура! Ура!“... „Јаој, браћо!“ „Не остављајте ме!“... На ужас наш, видик пред нама поче да се губи.
“ — допире крик. Опет ровови, камење. Отуда сунуше на нас бајонети... Ми прилегосмо с ове стране. „Предајте се!“... Ура! Ура! Уре! — Вичу и наши и Бугари. Мој добровољац кресну бомбу, и само је пребаци преко насипа. Грр-у! Полете камење.
Опет ровови, камење. Отуда сунуше на нас бајонети... Ми прилегосмо с ове стране. „Предајте се!“... Ура! Ура! Уре! — Вичу и наши и Бугари. Мој добровољац кресну бомбу, и само је пребаци преко насипа. Грр-у! Полете камење.
Добровољац га ухвати за руку, а други му забоде бајонет у слабину. „Трећа чета за мном... Ура! Ура!“ Устали смо и ми. Моја нога запе за каиш пушке мртвог Бугарина.
Добровољац га ухвати за руку, а други му забоде бајонет у слабину. „Трећа чета за мном... Ура! Ура!“ Устали смо и ми. Моја нога запе за каиш пушке мртвог Бугарина.
— Другови, зашли смо у нашу земљу! — допирао је нечији глас. Ја л’ рече!... Маса полете, и као да ме понесе. „Ура! Ура! Ура!“ Војници се сколише око мене. — Је ли ово наша земља? — Јесте! Они падоше на колена. Неки су се. крстили.
Ћипико, Иво - Пауци
—Оставите! — мумља још стари Анте. —Јадан нима зуб'! — пецну га Цирило. —Чекај, чекај, доћ' ће и твоја ура! — одговори мирно старац. — Да радимо! А видите што пијемо, — и накрене букарицом— сама брсата!
Гледао је неко вријеме за њима, док не замакоше у облаку прашине и у блиједом сунчевом пламену. Засве што је шеста ура, сунце никако да се спусти, к'о да неће нигда заћи. А њих двоје иду запрашеном цестом и ћуте.
Заклонише се међу вазда зелене чесмине. — Гледајмо се мало, а нимамо пуно вримена! Која је ура? Иво извади сат и рече: — Близу је десет! — Дакле још три. Вапор одлази на једну уру. — Па како ћеш у град?
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
његове младе Станојле више вредела реч него узречица, али гос-Тоши се тако понекад дешавало да промаши мету, а виче ура]...
— Ево, сине, мени је сад куцнуо најлепши час, и сат мени више не треба. — Ура, ура! Другови се куцају, испијају до дна, певају. — Госпа Лепосава, мајка Бранкова, пева с ђацима; господин Тома плаче.
— Ево, сине, мени је сад куцнуо најлепши час, и сат мени више не треба. — Ура, ура! Другови се куцају, испијају до дна, певају. — Госпа Лепосава, мајка Бранкова, пева с ђацима; господин Тома плаче.
У топлом ћутању среће и вере шетали су још читав сат. Будућност сигурна, савез за будућност склопљен, ура! У соби Бранкова оца, старомодни зидни сат удара као да је у грозници, откуцава већ по други пут пет сата после подне.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— Чекајте... Кад батерија полети, послужиоци који седе на топовима, нека вичу: ура! Пошто је пут узан, возари су прво испрегли коње. Потом су послужиоци рукама окретали возове.
Кроз пусту ноћ се разлеже тресак топова и удар коњских копита, и кроз заглушну хуку допиру крици, као из пакла: „Ура, ура, ура!...“ Ево смо... порта... Силуета цркве... Неки људи... — Ура, ура, ура! — Заустави! Коњ се пропе.
Кроз пусту ноћ се разлеже тресак топова и удар коњских копита, и кроз заглушну хуку допиру крици, као из пакла: „Ура, ура, ура!...“ Ево смо... порта... Силуета цркве... Неки људи... — Ура, ура, ура! — Заустави! Коњ се пропе.
пусту ноћ се разлеже тресак топова и удар коњских копита, и кроз заглушну хуку допиру крици, као из пакла: „Ура, ура, ура!...“ Ево смо... порта... Силуета цркве... Неки људи... — Ура, ура, ура! — Заустави! Коњ се пропе. Бичеви зафијукаше.
“ Ево смо... порта... Силуета цркве... Неки људи... — Ура, ура, ура! — Заустави! Коњ се пропе. Бичеви зафијукаше. Топ пролете... Они у порти трче... Згазиће ме!...
“ Ево смо... порта... Силуета цркве... Неки људи... — Ура, ура, ура! — Заустави! Коњ се пропе. Бичеви зафијукаше. Топ пролете... Они у порти трче... Згазиће ме!...
“ Ево смо... порта... Силуета цркве... Неки људи... — Ура, ура, ура! — Заустави! Коњ се пропе. Бичеви зафијукаше. Топ пролете... Они у порти трче... Згазиће ме!... Осетих бол у рамену.
Али се батерија вуче као црево... Чини ми се чух да неко дрекну из порте: „Серб“... Свитну пламен... „Ура, ура!“... Коњ се у месту окрете... Сударих се са командиром... Неки коњаници... Они беже, беже!
Али се батерија вуче као црево... Чини ми се чух да неко дрекну из порте: „Серб“... Свитну пламен... „Ура, ура!“... Коњ се у месту окрете... Сударих се са командиром... Неки коњаници... Они беже, беже! Пролете и последња кара...
Пешадија је подилазила. У тачан минут прекинуо сам паљбу. Тада се проломи: „Ура, ура, ура!...“ Изненађени навалом, Бугари поскакаше. Застадоше, као да не верују.
Пешадија је подилазила. У тачан минут прекинуо сам паљбу. Тада се проломи: „Ура, ура, ура!...“ Изненађени навалом, Бугари поскакаше. Застадоше, као да не верују.
Пешадија је подилазила. У тачан минут прекинуо сам паљбу. Тада се проломи: „Ура, ура, ура!...“ Изненађени навалом, Бугари поскакаше. Застадоше, као да не верују.