Матавуљ, Симо - УСКОК
— Још три уре до поноћи — рече он. — Бого мој — шапну Кићун — има сâт као Саво Марков, сав од сухога злата. — А има два.
Трећи дан стигосмо близу града Корчуле, под њеки манастир, гдје је био француски шанац. Ту, након уре и по жестока боја, провалисмо у шанац, а Французи побјегоше у град.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
106. Он се свога злата сећа, Како красно са њом беше, Како веља беше срећа — Једва груди што поднеше; Ао, уре најмилије, Све му јаче срце бије! 107. „Ал' сада те нема више! Де ли си ми, де ли сада? Де си, злато?
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Нико од његове дружине у близини нема уре. — Ма зна ли ико жив колико је сад сати, закон га убио? — Како ће знати, де? — уразумљује га Бориша.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
МОРОВИЋ Четврт уре прх и лепет. Трипут тројком гађам девет. Моровићем, у освиће, једначе се смрт и биће. С нечим петим нешто треће
Ја гледам у свет очима била: и видим сенку - И видим крила, и слушам како кроз мрачна ткива жуборе уре и туку била.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Бјеху ли им лијепа јестива? ВОЈВОДА ДРАШКО Ту не бјеше јела изван леба, но донеси некакве преслачке, по три уре лижи докле ручај. Два дијела ту бијаше пука јоште млади, а обезубили, све лижући оне посластице.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
и ње бабицу, што су им Турци заробили, али ни он од велике радости није се могао увјерити, већ позове капетана двије уре послијед подне, да пође у његов | двор да га искуша, јели истинито што му срце каже. По том се поздрави с њим и отиде.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Бакоња све своје знање истресе пред стрицем у мање од по уре. Онда се вра таче душе, па му ста казивати главније ствари.
— Ма, ди вам је Букар? — запита Бујас. — Ја га залуду тражим очима. — Јено га тамо у запећку. Он је заспâ има и дви уре. А-ну, прикините говор, па ћете чути као рче! — вели Шкељо. Ућуташе.
кад, рецимо, не вечерам, па ми је сутрадан боље, ја ондак узмем дви тешке катриге (столице) и носам и’, ако ћеш, по уре, а не ћутим да се тежина одзива у зглобовима! Даклен, видиш да је ствар неразумљива!
— Зато што би могла учинити штагод од себека. Немојте се смијати. И јуче је долазила на воз и сидила више од уре, каже ми Дундак. И потавнила је, каже, у лицу кâ земља. Могла би се утопити, а онда би се и ја утопија.
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Слутила моју болест на далеко. Ти си у моме оку док још гасне Видела прва новог смеха клицу. А кад се вратим дому уре касне Знала сву причу само по мом лицу. Седим за столом и не знам свог лика.
Ћипико, Иво - Приповетке
Стога се цурица лако обикла на новом дому, па све ређе долажаше с господарем у село. А село је далеко двије уре хода од мора, иза високога брда, испод кршева, у заклоници од сјевера, откуд се с противне стране преко поља тек
Па још ако дође брусач са колицима, онај што цио дан ради и пије, увијек црвен и мамуран, пратиће десним оком уре и уре коло у вртњи и оне искрице што се одбију свакога часа од оштрице испод бруса и живо врцају. . .
Па још ако дође брусач са колицима, онај што цио дан ради и пије, увијек црвен и мамуран, пратиће десним оком уре и уре коло у вртњи и оне искрице што се одбију свакога часа од оштрице испод бруса и живо врцају. . .
једва су се чули откуцаји сата на староме торњу што вјерницима навијештаху свршетак једне и почетак друге „блажене уре”. ...
У побожним мислима и одрицању спуштао се у његову душу жељени покој. А кад зачу откуцаје сата, „блажене уре” , чији звук једва се издвајаше из хуке у луци, клече на голи камен и скрушено мољаше пригодну молитвицу.
Иза подне довуче се уморан и слаб у хлад да опочине, а кад га, око две уре, Лазо хтеде да пробуди, пренерази се видевши га где лежи блед, затворених очију, а капци му модре се.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Из даљине као да допире неки жагор, док у једноме моменту не зачусмо јасно нечије: „Уре, уре!“ Застали смо. Кроз ноћ се разлеже команда: „Нож на пушку!“ Одвезао сам бомбу и откопчао револвер. Зи-у! Зи-у!
Из даљине као да допире неки жагор, док у једноме моменту не зачусмо јасно нечије: „Уре, уре!“ Застали смо. Кроз ноћ се разлеже команда: „Нож на пушку!“ Одвезао сам бомбу и откопчао револвер. Зи-у! Зи-у!
Не одговарај!... Пренеси даље! — наређивао сам полако. Мускули су били набрекли. Пушке напете. „Уре, уре, уре!“ — проламало се из бугарских ровова. Али се отуда није нико појављивао.
Не одговарај!... Пренеси даље! — наређивао сам полако. Мускули су били набрекли. Пушке напете. „Уре, уре, уре!“ — проламало се из бугарских ровова. Али се отуда није нико појављивао.
Не одговарај!... Пренеси даље! — наређивао сам полако. Мускули су били набрекли. Пушке напете. „Уре, уре, уре!“ — проламало се из бугарских ровова. Али се отуда није нико појављивао. Са наше стране није планула ниједна пушка.
Ваљда и неће. Опет груну плотун из њихових ровова, и сада алаукнуше још страшније: „Уре, уре, уре!“ Били смо на граници стрпљења. Узео сам дах да командујем. Али неки унутрашњи напон издиже ме.
Ваљда и неће. Опет груну плотун из њихових ровова, и сада алаукнуше још страшније: „Уре, уре, уре!“ Били смо на граници стрпљења. Узео сам дах да командујем. Али неки унутрашњи напон издиже ме.
Ваљда и неће. Опет груну плотун из њихових ровова, и сада алаукнуше још страшније: „Уре, уре, уре!“ Били смо на граници стрпљења. Узео сам дах да командујем. Али неки унутрашњи напон издиже ме.
Решили су да изврше пробу. Испалили су један плотун и викали: „уре“. Затим други... Каже, командир је пришао и строго му се обратио: „Ја вам говорим да су ровови празни, а ви мене не
Опет ровови, камење. Отуда сунуше на нас бајонети... Ми прилегосмо с ове стране. „Предајте се!“... Ура! Ура! Уре! — Вичу и наши и Бугари. Мој добровољац кресну бомбу, и само је пребаци преко насипа. Грр-у! Полете камење.
Ваздух као да се проломи. У непријатељским рововима настаде нека ларма. Онда повикаше: „Уре! Уре!“ — бесомучно као да алаучу и појавише се на бедему. Војници се придигоше. Били смо на граници живота.
Ваздух као да се проломи. У непријатељским рововима настаде нека ларма. Онда повикаше: „Уре! Уре!“ — бесомучно као да алаучу и појавише се на бедему. Војници се придигоше. Били смо на граници живота.
Ћипико, Иво - Пауци
По слуги поручује му да је чека у огради иза цркве: доћи ће на урочено мјесто око двије—три уре ноћи. Поп Вране згури се до зида, чучи... ишчекује... а комшијски кланци особитим договорним звиждуком разговарају.
А кад год чује чији бат путем, или нешто што бакти, дршће од узбуђења... А мјесец излази и три уре већ минуше... Сјутрадан поп Вране, љутит, неће да одговори Маши кад му у путу назове „фаљен Исус”, а нарочито тога
И стоји тако, док чаршиски сат не откуца двије уре по поноћи. Газда се одмакне са прозора, отвори собна врата и, онако како се нашао, шуљајући се, пође ходником.
Заустави се, сустављајући у се дах. — Да ми је знат' куд се је до ове уре скита! — говораше отац. — Пусти га биднога, и вечерас си га смутио! чу се мајчин глас. — Ти увик: пусти и пусти!
Око пете уре изиђе пред дућан. По путовима, уз сву жегу, чуо се смијех и хихот млађарије. Дјеца се играху на буче и на плохе.
Све што је у селу жива узрадовало се на ту вијест. Истога поподнева, око пете уре, са западне стране стадоше се подизати тамни облаци и застријеше посвема сунце.
У ушима му брујали откуцаји сата на звонику и чисто устрну кад унутри нешто, падајући, заружи. Уре удараху одмјерено, подмукло; из натуштена неба поче да сипи, а он пожури кући, да не покисне ...
Сутрадан шетамо и застајкујемо пред судом. Чекали смо, ако ћете, и три уре, док се свит почео купити. Посли, пред вратима од суднице чекали смо да нас зовну.
Сва тројица примичу се селу, ћуте и — зноје се. Иво погледа на сат. — Већ је близу три уре! — рече зловољно. Пред селом прама њима тече на мазгама други гоњачи. Све онако у трку, веселе се и кликују.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Вратио сам се поново. Сретох тада Ђурашина и видех како на леђима вуче неки џак пун чизама. Опоменух га. — 3а кварт уре! — одговори он и замаче у један ходник.
Опоменух га. — 3а кварт уре! — одговори он и замаче у један ходник. — Друже, овде кварт уре значи два сата, а некад и пола дана — добаци ми један пешачки поручник. Већ видим и сам да не могу добити шта тражим.
4. август Непријатељ је осетио наше присуство. Рано зором запраштале су пушке и Бугари, уз узвике: уре! уре! — налетели су на наше предстражарске линије. Иако смо огрезли у рату, сви осећамо лако узбуђење.
4. август Непријатељ је осетио наше присуство. Рано зором запраштале су пушке и Бугари, уз узвике: уре! уре! — налетели су на наше предстражарске линије. Иако смо огрезли у рату, сви осећамо лако узбуђење.
Наша малобројна пешадија још се држи у рововима и одбија налете све нових и нових јуришних таласа. Бугарско „Уре!“ и наше „Ура!“ измешаше се. Наша артиљерија прекиде паљбу да не побије и своје. Њихова такође. Умуче и пешачка паљба.
„Уре! Уре!“ — проламају се доле на друму, позади нас, језиви узвици непријатељске коњице и цела батерија као да се згужва у
„Уре! Уре!“ — проламају се доле на друму, позади нас, језиви узвици непријатељске коњице и цела батерија као да се згужва у гомил
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
ПОНОЋНЕ ДЕЛИЈЕ Кроз чарну гору они јаше, Кроз чарну гору они зуре, Са неба капљу пусте уре, Поноћне делије кроз ноћ јаше.
И љубав наша чак их скрије Од нас. Ни топот више није Доказ да беху ноћне уре, Минуше мрачно коб-делије. Јарки пастири наше паше, И толка чежња, жал и туга Над земљом тамном куд пројаше Сводом
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
И сврх села звони удар кобне уре. 1913. ДОДАТАК ОСТАЈТЕ ОВДЈЕ... Остајте овдје!... Сунце туђег неба Неће вас гријат КО што ово грије; Грки су