Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Обе руке до лаката побо је у пшеницу. Аћим је бездушник и зверка, а ја сам ни у шта утраћио живот, шапутао је и уривао песнице у пшеницу, гласно удишући њен мирис и мирис лука.
Даћу ти колико хоћеш, све, колико имам, колико можеш да понесеш.“ Очима јој је гњечио дојке, уривао се у бедра, у бутине, дрхтећи. „Хајде, нисам чича, спаси ме, роди ми сина, убићу те, стој!
„Моли ме, моли ме, кажи...“ Он је није чуо, пијан од сласти пред меким размицањем, гола колена уривао је у суву земљу, па се залетао у дуго падање. „Чекај, еј, шта је то? Па шта си ти?“ шкргут је испунио главу.
“ Хтео је да викне да сви чују, а камени зид у који је уривао леђа, и цигла на поду што је усркивала његову језу, и храстове талпе на таваници, која се није срушила на његову главу