Матавуљ, Симо - УСКОК
На то јасан, снажан младићки глас запјева: „Све у славу бога великога, А у здравље нашег бана Драга!...“ — Пунте! Урте! Појте! — викало се у дворишту наизмјенце, између пуцњаве и пјеванке. Гост, оставши у кући, стојаше као укипљен.
Најпослије захори се смијех и учесташе узвици: „А, удри, Лабуде, погани! Удри, мрцињашу! Удри! Удри! Урте! Хај соколе! Хај жабо!“... Грјешни Лабуд бјеше сав црвен као рак и крупне капи зноја избише му по лицу.
Она се сјети да је оцу тако долазило послије погибије Милунове. Он сједе и стаде викати: — Ха, удри, за крст часни! Урте! — Тата! Тата! — викну га она. — А, урте, соколови!... Ха, Милуне! Ха, Крцуне!... Удри Мушовића! — Куку мени!
Он сједе и стаде викати: — Ха, удри, за крст часни! Урте! — Тата! Тата! — викну га она. — А, урте, соколови!... Ха, Милуне! Ха, Крцуне!... Удри Мушовића! — Куку мени! — врисну дјевојка. — Куку мени! — понови отац...
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
„Тата, тата!“ „А, урте соколови!“ гракну он што је икад боље могао, а знамо већ како је могао да виче. Рањеник јаукну. „Тата мој, нека!