Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
САРКА: Цела, дабоме! ГИНА (Проки): А, ми, зар, који смо најпречи? ПРОКА: Па ја мислим, Гино, и ми да се уселимо. ГИНА: Да се уселимо, Проко, дабоме, да се уселимо. Биће ми некако туга и, што кажу, једнако ћу се сећати покојника...
ГИНА (Проки): А, ми, зар, који смо најпречи? ПРОКА: Па ја мислим, Гино, и ми да се уселимо. ГИНА: Да се уселимо, Проко, дабоме, да се уселимо. Биће ми некако туга и, што кажу, једнако ћу се сећати покојника... (Заплаче.
ПРОКА: Па ја мислим, Гино, и ми да се уселимо. ГИНА: Да се уселимо, Проко, дабоме, да се уселимо. Биће ми некако туга и, што кажу, једнако ћу се сећати покојника... (Заплаче.
ГИНА: Он оде у општину да потражи правнога референта да га припита: имамо ли ми права даа се уселимо овде у кућу? АГАТОН: Шта има то да пита? МИЋА: То се само по себи разуме.
ГИНА: Дочекала нас је као да смо непријатељи, а не фамилија. Није нам хтела дозволити да се уселимо у кућу; вели: њој је поверена кућа па она има и да је чува.
МИЋА: Ја мислим да ми као фамилија имамо право да се уселимо? АГАТОН: Па, како да вам кажем; у том погледу је закон врло растегљив; може да буде овако, а може да буде и онако.