Лалић, Иван В. - ПИСМО
у нама Ко мед у саће; даљине се тање Као фолија: иза ње је тама И врв од звезда незнаних, постање Несагледаног, црно усијање — А с ове стране стањене фолије Позно пролеће. И магнолије. 6 У дисање си моје упевана Ко молитва у обред.
распадање тек сведочи умор Непревладаног, што зовемо свето — Говорим, не на пречац; неки шумор Анђелских крила усијање хлади Тишине што би да буја у тумор, У бртву слова, у безнадни надир Исказа; морам да грезнем у речи, Јер говор, то