Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— На! Ево и тебе! У том њеном раздраганом усклику беше толико пркоса и љубави, да ми душа полете. Потрчах за њом. Она бежаше испред мене, смејући ми се и нављаш
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Понова га пољуби у руку. | — Хвала, тато! И сиђе доле. За собом чу како сви, и отац и мати, као одахнуше у општем усклику: — Нека је са срећом! И почеше се између себе љубити.
да од тога њенога признања — и то не да она каже, потврди него да он то само осети у њеном гласу, забуни, у каквом усклику — зависи све.