Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— Па не само људи, него и толике жене у месту знале су писати, тако да су поред усмене књижевности коју тако дивно и тако обилато негује та лепша и говорљивија половина човечанства — у овом месту неговали
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
ПОСЛОВИЦЕ, ИЗРЕКЕ И УЗРЕЧИЦЕ Пословице и изреке убрајају се у тзв. ситне форме народне књижевности. Ове кратке усмене творевине, стваране и уобличаване вековима, крајње су избрушеног, једноставног и савршено лепог, поетског облика, те
Народна књижевност представља неку врсту усмене хронике најзанчајнијих догађаја и личности националне историје, која се усменим путем преноси с генерације на
У том смислу може се рећи да преносиоци усмене књижевности имају улогу еквивалентну средствима масовне комуникације у модерном друштву.
Казивачи усмене књижевности имали су изузетан углед у патријархалном друштву. Слушаоци са изузетном пажњом, напетошћу, узбуђењем и
⁵² Посебна вредност усмене књижевности као средства социјализације и формирања личности јесте у томе што ове приче, бајке, песме и предања нису
даје изванредну основу детету за развој богатог, правилног и лепог говора. Дете, слушајући творевине усмене књижевности, лако усваја лексику и синтаксу матерњег језика; учи се на најбољем узору чистом, јасном и сажетом,
У социјализацији деце помоћу усмене књижевности води се рачуна о узрасту детета, о ступњу његовог интелектуалног, социјалног и емоционалног развоја,
судбином, те да се васпитањем тешко може изменити (Није коме је речено, већ коме је суђено; Што мора бити, бит ће). Усмене творевине откривају и једну танану, сложену идеју развоја детета и важности раног развоја која посТоји у народу (Из
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Што даље од слаткоречивости, то ближе истини! Одсуство „лепог” стила може се узети и као потврда утицаја усмене књижевности на дечју. Говор је старији од писања; не ваља се превише удаљавати од њега.
Остаје чиста радост игре, игре незавршене и незавршиве, игре што је довољна сама себи. Наше баке, велике усмене књижевнице, знале су то што Поповић примењује у својој повести: да машти ваља сасвим пустити на вољу, па ће све остало
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
»Наређује се учитељици првог разреда школе орловичке, поред усмене наредбе, да сутра«... и тако даље — стајаше написано на тој хартији. Доле потпис: »Управитељ школе орловичке «...
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
оком мотрио да се предупреди сваки несрећан случај који би се могао десити нашом несмотреношћу, већ је уз његове усмене шамаре дошла одмах и написмена, паметна лектира за младеж.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Већ и због порекла и природе усмене књижевности, вредност народне лирике, заједно са њеном изворношћу, непосредно зависи од сачуваних старих и најстаријих
Постоји још једна често занемаривана и важна чињеница. Вуков књижевни језик потиче из традиционалне усмене и руралне културе, а преузео је основну комуникациону улогу у новој, модерној култури која се тек формирала и која се,
Али на дветри важније промене можемо указати. Језик непосредно преузет из усмене културе оставио нам је у наслеђе тешко савлађивање вештине писања.
Много мање недоумица има у поезији. Она је у време Караџићеве реформе једноставно узела стиховне облике из усмене поезије и језик којим су ти облици испуњавани.
Премда су је помињали, на њу су се освртали и неки од најбољих наших познавалаца усмене лирике. Она, уосталом, није обична, него је једна од најбољих лирских песама на српскоме језику, са складном
примера показао у есеју „Народна реч и геније хришћанства“25 како се зачиње и како протиче појава коју проучаваоци усмене лирике обично називају христијанизацијом митолошких ликова и слика.
Попина поезија је незамислива без српског језика с његовом богатом фразеолошком залихом, без нашег фолклорног наслеђа, усмене а и старе књижевности, па најзад – ако хоћете – и без модерне српске поезије.
Такође је мало проучена поетика усмене књижевности, мада се о самој тој књижевности иначе много писало. Човек се мора изненадити кад види да је и данас мало
Још једна разлика је посебно важна. То је прелазак из типично усмене у писмену културу. Из прве културе са језиком је дошла и усмена књижевност, која је своју фолклорну поетику поставила
Вук узео као основицу књижевног језика: да ли заиста само „простонародни говор“ или је то био и језик народне или усмене књижевности.
чини ми се, управо, Вама обећао да ћу оно што сам у том кратком есеју тек назначио проширити у праву анализу косовске усмене лирике, коју Вук Караџић није имао прилике да забележи.
Тегобан прелаз са фолклорне, усмене, на модерну културу, односно на модеран, урбани књижевни језик, предмет је скорашњег рада „Језик, књижевност, култура“
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
Најзад, народни језик је без сумње био изражајни медиј усмене књижевности, за коју имамо доказа да је у средњем веку цветала иако не располажемо записаним текстовима.
Овим системом књижевних жанрова нису се могла изразити индивидуална људска осећања и световне теме, те су жанрови усмене поезије, епске и лирске, и усмене нарације, приповетке и предања, допуњавали систем писаних жанрова.
нису се могла изразити индивидуална људска осећања и световне теме, те су жанрови усмене поезије, епске и лирске, и усмене нарације, приповетке и предања, допуњавали систем писаних жанрова.
у латинском преводу проширена причом о љубави заробљеног Владимира и племените царске кћери Косаре, несумњиво узета из усмене поезије. Тип кнеза мученика искоришћен је да би се изградио лик кнеза победника.
За српску историјску стварност Стефан је створио нову типологију религиозне фантастике, уносећи у њу ратничке приче из усмене, а можда и писане дворске литературе.
Његово дело садржи све елементе косовске теме потоњих списа и косовског мита усмене поезије. Косовска тема јесте први сачуван и потпуно јасан пример симбиотичке повезаности писаног и усменог поетског
Читави зборници записа показују велику метричку и тематску разуђеност усмене поезије, као и разноврсност прозних облика.
Изванредан познавалац усмене грађе, с осећајем за њен облик и њену функцију, Вук Караџић је, исказавши описном терминологијом суштину ових
Вук народну прозу, као и остале усмене творевине, посматра као израз народног духа, али му је исто толико стало до језика којим се тај дух исказује а
Његов животни циљ да постави народни језик у основицу књижевног умногоме је диктирао и његове ставове према врстама усмене књижевности. Већ у Рјечнику 1818.
тог великог покрета из народа био је Вук Стефановић Караџић (1787-1864), реформатор књижевног језика, кодификатор усмене књижевности, историчар, етнолог. Рођен у селу Тршићу код Лознице у породици која се у првој половини 18. в.
наше филолошке и књижевне критике, као што је у текстовима о народним умотворинама дао основе за теорију и историју усмене књижевности.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
Поповићеве бројне књиге за децу комбинују дела усмене и уметничке књижевности, оригинална дела и преводе. Њихов значај је велики пошто нуде пресек књижевне лектире за децу
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Не пишем ништа, и сигурно нећу ништа ни писати. Нека врста усмене моје литературе постоји, и, да видиш, почео сам да ценим добру и поштену усмену литературу људи.
— Ето ти, Павле, парче усмене критике из овог нашег ситног градића! ... И ја тако, колико могу, у предавања своја уплећем мало свога дневника, мало
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Али упоредо с тим тенденцијама увек иду и тенденције самих народних маса, и оне су најпретежнији, најважнији део усмене књижевности (укључујући ту и епику).
се у старим књижевностима, а нарочито у грчкој, може пратити процес настајања и затим обнављања писане књижевности из усмене (не само лирске с њеним различним облицима него и епске и драмске поезије), иако чак и у новим европским књижевностима
иако и највећи писци нових европских књижевности (Данте, Сервантес, Шекспир, Гете, Толстој) не могу без помоћи усмене књижевности, иако се к њој једним делом окрећу и модерни правци, све то за свестраније проучавање односа усмених и
Други закључак је да је српскохрватска писана књижевност веома дуго била у сенци усмене књижевности и да је због тога највећим делом својим заостајала не само за високим остварењима европских писаца него и
највећим делом својим заостајала не само за високим остварењима европских писаца него и за највишим остварењима саме усмене књижевности.