Ћипико, Иво - Приповетке
Огледа се уоколо. —Шта сте ту стали? — јави се осорно. —Је ли ми? — успрене жена. — Тако !...Да се одморимо. —Па ту? —Да куда ћемо, кад никога не познајемо? —Богме сте погодили! —А што ћу?
У зору поочим нагло отвори врата и мало те се о њу не спотаче; дијете успрене и исправи се. „Студено је”, рече тресући се.
Оно је официр, прекиде говор и показа руком на њ. — Шета се. Девојка успрене кад је официр прошао поред њих и љубопитно је погледао. — Смијешан ти је! — вели јој он, кад је официр мимоишао.
Тако је у заклоници затече насами. — Ти увијек дангубиш! — јави јој се осорљиво. Она успрене, јер га није спазила но кад му је глас чула, па како је дојила дијете, инстинктивно скупи се да заклони дојке.
Унеке успрене и опет сам собом говори: — Ево звијезде трепере, ено брод стоји усред мора као закован, нема ћуха од вјетра, тишина је