Употреба речи уста у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Французи и Немци поштују играчицу, и хиљаду уста говори о умилно лакоме покрету те и те, ове ил’ оне играчице која се ових дана у Бечу ил’ у Паризу показивала... А ми?

Какви сам качамак кувао у њему! Баш би га и господин прото могао кусати. Једанпут сам опекао уста, ха, ха! Што и прото не окуси, а не би више придиковао како се покојна Магдалена посветила, а његова кћи да је поштена

А кад јој пружих руку, она је притиште на уста и пољуби је — сирота! Ја узмем једну троногу столичицу, на којој су обично пандури седели пред вратима

сам остала у соби и облачила сам моју малу лутку у разне шарене крпице; после сам јој мазала обрве, правила јој нос и уста. Кад је све то било готово, а ја је положим поред мачке да мало спава...

Никад је не могу заборавити. Чича Марко држи ми оца преко среде, у њега бледа глава клонула на груди, из носа и уста тече му крв, те грозно шара белу кошуљу, а до његових ногу лежи моја тетка, рекао би мртва...

Нико се не миче, нико не говори речи, ни они што су најгладнији не смедоше отворити уста да заишту хране; сви су бојажљиво упрли очи у једнога човека, гледају у њега и чекају шта ли ће он рећи...

После ми љубљаше уста, трепавице, чело... То ме све трже из укочености у коју ме је неисказана жалост бацила, и ја, савладана тугом, падох

Он се нагнуо над мојим креветом, па ме љуби... То беху последњи пољупци. Он беше рањен... Крв му је лопила из уста и из рана. То беху крвави пољупци... Ја сам сва претрнула. „Крв!“ Вриснух. „Алекса! Та зар не видиш да си сав крвав?

Набој је био слаб, и куршум је одскочио од његових груди; а то што му је на уста појурила крв, то беше више од узбуђености, од душевног и телесног напрезања.

Нос јој је мало прчаст, широк, па су момци и њега хвалили; уста јој беху румена, напућена. Једно је на њој било што се мени допадало, то беше бело као снег лице, које су густи

и већ хтеде зграбити наш швајцарски сир, али мој другар беше хитрији, укол’ко беше и гладнији, те са сиром па у уста.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Ми смо таки у овој нашој кожи да и сами себи не ваља сасвим да верујемо. „Не веруј, куме, пасја су уста” и „лакоме су очи при погачи”; ово ми сви, хвала богу, знамо, нити је потреба да ја топрв кажем.

„Е, кад је тако, а ти остај збогом! С таковим мени пријашељство није угодно из којега уста и вруће и хладно излази.”| Наравоученије „Муж двоједушан и двојезичан неисправљен во всјех путех својих”.

Ко другима отима реч из уста, — један ф. и 30 к. Ко рече: „Јошт ово послушајте”, па кад то сврши, опета друго почиње, нек положи у кутију два

пуну главу такових крепких доказателства што су му преко ноћ на ум пала, против којих уздаше се да неће моћи други ни уста отворити. Нема онога!

Давно је речено: ко ће свету уста запушити? Ово није могуће. А да сами себе исправимо и да будемо добри ако желимо за добре почитовани бити, ово можемо,

У светом евангелију стоји чисто и јасно написано: да што год у уста уходи, сиреч што је коме пријатно и што он може јести, то га никад довека неће осквернити, него зле речи кад из уста

у уста уходи, сиреч што је коме пријатно и што он може јести, то га никад довека неће осквернити, него зле речи кад из уста излазе, оне скверне и погане човека.

Кад се вуна стуже, ето ти калуђера! Кад масло и сир пастири, и од својих уста штедећи, за зиму сабирају, ето ти њих! Кад се виногради беру и маслине купе, навале са све четири стране!

А како се моје вилице почну мицаши, нама' ти скочиш, као да ти сто шиљака под кожу уљезу. Бројиш залогаје што ја у уста улажем, као да ме ти храниш! Несита утробо, да можеш, џигерицу би ми из тела изео!

почне гордити, главу више дизати него што ваља да је подигнута, на једне као с куле гледати, а на дру|ге уста и образ искривљивати, тај час ето ти нам ове Лесингове басне Гуска.

а како ти буде о ком празнику, те се обуче у злато-галонирате хаљине, накити се и напудра, онда све му сапрлотирања из уста лете, ти му говориш а он звижди, гледа свој везен прослук, и каже да ће му други нове моде скоро из Беча доћи, —

На пример, да ти дам уста и очи једовите, и како задахнеш или погледаш на кога, да га отрујеш.” — „Ух! Не говори то, Јупитеру!

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

с мутним капима зноја у маховини под пазухом нежном мишицом заклонивши лице прекрштајући ногу божанску босу жена из уста вади укоснице и забада их у подигнуту косу!

брезо и шљиво, јесени пуна плотуна, вама, хлебе и вино, вама, мудра искуства, и теби, домовино великих плодних уста, теби, суморно братство мрака и свеће од лоја, теби, земно богатство, и теби, љубави моја, висећи на брези

како зија, како зева, пећ, пећина, провалија, ала, која би вас надушак прогутала, мрачни облаци, зинули на сва уста! Задижем пртену сукњу изнад главе: ево овом те алом терам, ало!

горе; да те од секире сабља ослободи, да те из поплаве извлаче чакље и куке, да те у мутној И леденој води из уста кечиге отимају штуке; да се, кад сјаши, дизгини и узде одузму од сукненог хајдука зато да их, узјахавши, узме

Не само блато, макадам и снег: те велелепне чизме газе све! Газе прсте, газе зубе, газе уста! На ђоновима разносе брашно и крв! Зар се никада ниси запитао зашто су ти обули те чизме?

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

у сребро окићени арапски хатови и возио сам се у својим неокованим таљигама; војводе ишчекивали су заповести из моји’ уста и опет судба ме доводила да пред онима што су били моји пандури на ноге устајем.

” Кажем ја да не знам. „Послао га”, вели, „Хаџи-Муста-паша, да ми из уста каже, да је везир рекао: да ако он кнеза Ранка не покаје, онда, вели, Алекса нека иде куда хоће себи селамет тражити.

После тако дугог стајања наједанпут окрете се везир, пусти дим из уста, пак рече: „Е кнезови, зашто не говорите што сте дошли?

Они су били тако оковани, да нису својим рукама ни ̓леба до уста донети могли, него су и̓ други за̓рањивали. Чујемо ми у Бранковини тај несрећни глас.

не верујете, питајте базрђанбашу Петра Ичкоглију или Јанка Зазића из Скеле или Еладију из Забрежја, они ће вам из уста све казати. — — —” О том писму које су Турци у̓ватили, на другом месту казаћу пространије.

” Ђипа Катић између седећи̓ Турака и Немаца, рекао би се помами, ватра му из уста сева. Сирома командирендер нађе се у чуду, једно се боји да Јанко њи̓ кога не додирне, те би морали сви у контроманац

” Уста и Црни Ђорђе и рече командиру Ћенеју: „Господине, опростите на вашем труду и доласку, ал̓ од мира ништа нема, и одсад ћ

Ђорђе угостио, и на његово, тј. Божино, питање о востанију, и да му је Карађорђе казивао овако, вели Божа: „Из уста јего слишах начало востанија Сербов.

Но (онда) бојећи се село глобе, сви су устали (устану)”. — Ово је ̓вако записао Божа Грујевић да му је Карађорђе из уста казивао, кад смо на Карановац пошли, у Тополи на вечери.

хата (што је Гушанцу дао сто дуката, али је добар био), те се вас дан тукосмо и прегонисмо, док хату удари крв на уста и на нос; ја га у логор доведем, пак мањка.

Рекосмо, да га је ударило тане у уста, јербо кад трчи врло је отварао уста и зијао. Петров пост настаде [27. маја 1806.

Рекосмо, да га је ударило тане у уста, јербо кад трчи врло је отварао уста и зијао. Петров пост настаде [27. маја 1806.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

— Хм, хм! Кит — ја!... То је, богме, страшна зверка! — Знате ли ви — уплете се учитељ — да су у кита уста као ова механа, па само хукне у се — а човек улети!... Така је то конкуренција!...

Приђе му господин омален, буљавих очију, с постриженом брадом и кратким чибучићем у зубима, па га упита кривећи уста на једну страну: — А шта ти је то, брале? — Које?

Лепо га, кажу, понесе у облак као перце, а у жиљу му заплетен човек, црн као угарак, а закачене му на уста, па кроз образ и леви и десни, две куке кантарске, и око врата му уплетен кантар читав онако са синџиром и јајетом...

— упита Видак и уз то намигну на Голуба те овај уста и нестаде га некуд из механе. — Што не бих? — одговори Среја. — Ако је добра кућа, најмио бих се још ово лето.

над носом, очи мале и удубљене — нису најживље, бркови мали а ретки, нос му прилично заковрчен навише и шиљаст, уста велика — скоро до ушију. Ако му буде 29 година, више нема. — Него чекајте да вас нешто упитам!

— Аџијазмом, Ћебо! — викну Пурко. Ћебо у оној хитњи не погоди да га залије баш у уста, него га поли по лицу. У тај мах излете вампиру из уста прамичак некаке маглице — сушти лептир и одлете некуд.

Ћебо у оној хитњи не погоди да га залије баш у уста, него га поли по лицу. У тај мах излете вампиру из уста прамичак некаке маглице — сушти лептир и одлете некуд. — Их, утече лептирак! — повикаше многи.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Мрзило га потрчати и укаљати се. Да му је откуд да падне с неба у уста. Па је избегавао послове и мувао се око суднице и хана. Ни у чему није уживао колико у дочеку и испратњи Турака.

која се не да ничим исплатити... Нити је шта јео ни пио. У само вече затражи воде те испра уста, која му беху, од силног дувана, огорчала... 3. ЈАРАНИ Алекса Алексић и Иван Миражџић били су суседи.

Станко приђе. Месечина обасја лице његово, а хајдук се загледа у њ. — Добро — рече. Па се окрете, намести руке на уста и залаја као пас. Лавеж се одазва. Није много прошло, а двојица оружаних луди појавише се иза грма...

разлога нагонили су је да и то изусти, али ту беше и онај стид што га је с мајчиним млеком посисала, и он јој запуши уста... „Па и нана сад ћути!... Што ме бар не запита штогод? Што јој то малопре не рекох? Сад би ми бар било лакше.

Па га гледе оне лепе очи, па се смешкају она румена уста... „Јело!... Зар си ти?!” — рече он. — А она климну главом.

— упита Ногић Деву. — Ех, како!... Ја морам знати!... Чуо сам!... Све на белом свету, све што ова моја уста кажу, ја или чујем или видим!...

— Сад пуштај!... — рече он. Пустише. Маринко се копрцну два-трипут, очи му искочише, а језик испаде из уста. Станко погледа Крушку. — Јеси видео, Турчине? Али Крушка ни да би речи. — Е, сад је на тебе ред.

Свака реченица из уста њихових била је пуна духа. Нека ми опрости историја и сви славни Немањићи, али ово доба, доба од 1804.

— А што ме питаш?!... Зар не знаш?!... — Па... знам, али сам жељан твога разговора!... Жељан сам чути то из твојих уста!... Знаш откад то нисам чуо!... Шест година ти си била мој сан... Ја сам у памети замишљао само тебе... па јако...

Шест година ти си била мој сан... Ја сам у памети замишљао само тебе... па јако... хоћу да то чујем из твојих уста!... Јеси ме пожелела? — Јесам!... — Много?... — Као травка росе! — рече она, а румен јој облева лице...

— Али стегни срце, запечати те сузе. Јер ме суза прати кроз цео век!... Ја сам жељан насмејаних уста и милоште, а не суза!... Она убриса очи и насмеши се. — Тако, срећо моја! — рече Станко, па је загрли.

Тада ћемо учинити један јуриш. Молер ће ударити с бока... Алал им мајци ако се одрже!... Лако је текла реч са уста Чупићевих. Он говораше тако убедљиво да се свима учиш да друкчије бити не може. И све их некако открави.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

И кад у то вече што све већма мрачи, Приближисмо уста што ледено ћуте, Вај, ми осетисмо, с ужасом, да значи И тај сваки пољуб смрт једне минуте.

Путем пуним зова, Ја јој љубљах цело ово вече јасно Очи пуне звезда и уста стихова. Све је шумно, сјајно; и лије из грања Светлост, кô падање неке беле кише; Маслинова шума у даљини сања...

А лаж са уста која пољубим (Отров у златној чаши причести, Убијца с мачем својим стогубим) Мрачи све путе моје ничести.

А веру моју црква убила, А моју сумњу страх заледио, Уста ме лажи само љубила, Издајник само за мном следио. Мој се дух божјег вина напије, Срце се светој речи отвори, А

Тад су пред тајном што је морила, Сва уста ствари проговорила. Творче, кроз олуј и кроз ћутање, Слушам све твоје сјајне гласове; А чекам кад све минеш

духа свога, Као вест пророчку, кроз ноћ, с брега пуста; И ја чујем благе речи вечитога Како ми пролазе кроз срце и уста.

И тако две наше љубави очајне, Огрнуте лажју вечитом и ниском, Стоје немих уста у дну наше тајне — Два црна пауна на зиду старинском.

ЗА ЗВЕЗДАМА Убрисаћу с уста мучну кап горчине — И као краљевић из старинске бајке, Поћи ћу за гласом што зове из тмине, Као гласи давно

Плод мојих самоћа, беше пуна сете; Плод мржњâ, уста ти беху отрована; И плод мојих сумња, ти си прешла, страна, Сав пут с плачем као изгубљено дете.

Њен је плашт сунчани можда ткиво лажи; Лаж с тих уста каза реч најдубљу њене Страшне мистерије; но док удар тражи, Све цвета под њеном ногом куда крене.

ВАРДАР И уста пророкâ и мишца јунакâ, Напише се снагом твоје свете капи. Сад кроз наша срца иду крупни слапи Твојих светлих

Ниједан ме није осетио за собом, јер је ноћ била шумна и зато што су били уморни. Бела пара из њихових уста и са тела дизала се у једном заједничком прамену магле. Кола су напорно одмицала напред.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Помоћник је пребацио ногу преко ноге, цупкао, гледао у таван и наместио уста као да ће да звижди. Мени је нешто играло пред очима, те ми се чинило као да се Ђорђе с неким рве.

се да мама не опази на мени каку промену, па чим сам је опазио да долази у моју собу, ја сам одмах трпао моју цигару у уста и тражио жигице, док ми она напослетку не изброја седам кутија које су ми стајале под носом на моме писаћем столу.

Знам, једанпут држи он на крилу мог малог братића. Дао му сахат да се игра, а мој Ђокица окупио па гура оцу сахат у уста и дерња се из петних жила што он неће да отвори уста.

Дао му сахат да се игра, а мој Ђокица окупио па гура оцу сахат у уста и дерња се из петних жила што он неће да отвори уста.

Ја и сестра да умремо од смеха, а то се и оцу даде нешто на смех па неколико пута развуче мало леву страну од уста, и око левога ока набра му се кожа.

” И онда, а не знам зашто: „Боже, убиј онога Зеленбаћа!” Дуго смо се тако молили. После моја мати уста, попе се на столицу па целива светог Ђорђа.

Ја се окретох али она не рече ништа, само тури прст на уста; онда ме одведе до врата од куће, па ме пусти. Она се врати натраг у собу, а ја стајах на вратима.

За њом се диже и сестра. Као каки дуси! Мати брзо али пажљиво уста и пође вратима за њом приста и сеша. — Остани код деце! — прошапута мајка, па изиђе напоље.

нос, осредње смеђе очи, рехаве обрве, округао обријан подбрадак и чисти, масно-жути, али не мршави образи, мала уста с поверљивим контурама, велике руке, аљкава униформа, а као снег бела кошуља и као млеко чиста сабља — све то издаваше

Знам ја, ако ћеш, и „земља јеси, у земљу отидеши”! Али дај ти, брате, штогод у жива уста! Видите: то је чисто... како да кажем?... то је страшно погледати! довде одсечено, — а човек хоће хлеба!

немој што да се љутиш! Ђеда сасвим издиже главу, срдито отури од себе саћурицу с грахом и на безуба уста љутито истресе: — Знам ја то све! А какав си ти, море, човек? Зар си се ти нашао с оном... оном... Малко ућута.

— Добро, идем!... Збогом, срце моје, ако умрем... Петрија јој метну руку на уста. Анока скиде руку и сави је себи око врата: — Ако умрем, немој ме по злу помињати! А сад иди, молим те!

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

ономе што прича госпоја попадија Ћириница (а то је присна пријатељица госпоје Спиринице), а што је из њених рођених уста чуо и забележио сам писац, веле да је добио тај надимак отуда што се одавно, још прве године, као млад попа,

мог’о би још да послужи. — Та, ман’те га дођавола, — вели госпоја Перса зевајући и заклањајући уста, — а шта већ нисмо пробали, и куд га нисмо шиљали, па ништа. — Непоправим је! — вели поп Ћира.

Прави Нојев ковчег! Било гусака угојених тако да, кад их поп Спира види онако у перју још, а њему пође вода на уста; па луцкастих ћурака и међу њима глупи и уображени ћýрак, зодовољство комшијске деце.

ни приметили, а и сама Јула као да није све ни дочула; она се предала јелу и сркала, и сваки час брисала наизменце уста салветом или лице кецељом. — Извол’те паприкаша, ако вам се допада; извадите још једаред, — нуди га поп Спира.

на столу, и удовице са брошом незаборављенога покојника; неке групе са лицима као порцуланске »супшисле«, без носа и уста, а са очима мастилом поправљеним, и напослетку као последња у албуму слика чувеног лопова Рожа Шандора, бавећег се на

’Ајд’ спаси бог! — вели поп Ћира поп-Спири па се куцају и пију. — Ал’ баш сте ми из уста извадили! ’Ајд’ спаси бог! Па, да се то иде, — вели задовољно поп Спира устајући. — Знам ја њу добро!

њега зинули па слушају; понеки још четврт сата остао са ражјапљеним устима од чуда, све док му нису казали да заклопи уста и да иде спавати.

да ме је бегенисала; јербо, кад год прођем поред ње, а она се увек ондак сети па намешта мараму и зулове, па намешћа уста и пòглêда ме, а кад већ прођем, а она се увек ондак искашље мало, па ме пита: »Како ти је, Нићо, брез жене?

— Па шта су ти се завезала уста кад их имаш, фала богу, па да им кажеш да ваљда још неко седи у овом сокаку? — А да шта сам него то урадила!

— Не брини се ти! Запушићу му уста, да ће памтити док је жив кад се са мном дишпут’о. — А можеш му и то рећи: да се доцкан сетио.

— Господин’ Ћиро, — викну императивно поп Спира, — ћер да сте ми оставили на миру! Не испирајте уста с њом! Њу ми оставите на миру.

Стала је као окамењена, па није знала ни речи да каже. Било јој је то чудно, неочекивано, што је чула из уста Јулиних; није веровала својим рођеним ушима, па се зато и замислила.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Лице јој ситно, старо и пуно неких белих, великих маља. Уста јој и вилице све обрасле у тим маљама као у некој бради. Само јој очи крупне, беле.

— силом почеше сви да га уверавају те он испи. Али одмах скочи и гадећи се поче да се тресе, рукама брише уста... Но ови га силом опет посадише и почеше још више да га дирају, пецкају за женске. — А, јеси ли, а?...

— А, јеси ли, а?... Јеси ли се волео с којом? Он је једнако брисао уста, окретао се од њих али, већ угрејан ракијом, и муцао је. — Па... имао сам... Али даље ништа није хтео више.

Они су морали сами да нагађају, описују му, а он је само или одрицао, или тврдио једнако бришући уста и гадећи се од ракије и отимајући се да иде. — А каква је та била коју си волео?... — продужавали су они да нагађају.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

— Како вам се сад допада моја Савка? — Изгледа као богиња! — Неће ни мираз фалити. — Канда сте ми из уста извукли! Баш сам вас хтео о томе упитати. Кажите ми право шта ће дати господин тата поред фрајле Савке?

— Дакле, коло. — Видите да знате! Сад поче она коло свирати, али тако збуњено, пребрзо и шепртљаво да Љуба уста криви, не допада му се. Она то примећује, па хотимице све горе и горе свира, а сама у себи смех загушује.

Ту намешта уста. Сад их мало јаче скупи, сад опет попусти, па се мало смеши, а очима изврће да поглед угоди. Напослетку се сасвим

— Заповедајте! — рече тако слабим гласом као кад се жмуре игра, само да не поремети уста. Чекмеџијићу се нешто мрак чини у соби.

Сад неће да зна за њега, но одмах поквари уста и скине хаљину, ланац и бразлетне. Мати јави чикаГаври да девојка не пристаје.

Памети је оштре, језика углађена, кад говори, мислиш мед јој из уста тече; али, у срцу јој лежи сама пакост и сујета. Неко је казао да је човеку језик дат да њиме мисли сакрије своје.

Где су се сусрели, ту је нека качара, одушка велика, а грдна каца у дубљини уста баш пред одушком разјапила. Берберин, на старом фраку ружом закићен, рад би Марка мимоићи, но не да му Марко.

Седну. Мица штрика, па заподене разговор. Алка седи на дивану и гледа у очи, у уста Мици, шта мисли, шта ће прословити. — Ала је тај Свилокосић чудан човек!

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

фантастичних вести и свакојаких комбинација, циркулисало је пуном паром, па је све то примано за готово и летило из уста у уста, као насушна потреба првог реда на каквој пијаци препуној и купаца и продаваца, којима је стварно и

вести и свакојаких комбинација, циркулисало је пуном паром, па је све то примано за готово и летило из уста у уста, као насушна потреба првог реда на каквој пијаци препуној и купаца и продаваца, којима је стварно и најозбиљније стало

најволиш, молим да ме оне утеше, али и оне плачу са мном, јер их ни овога јутра нису гризла твоја мушка, рујна и топла уста. Дођи, ох дођи, они те чекају, твоји дивни црвени цветићи.

Ох, дај ми твоја уста! Боже смилуј ми се! Вијем се као црв, превијам, штипам, онесвестим се, а тај занос, та грозница, та страст...

шириле и кривиле некако свирепо, потајнички и огорчено; нос мрдао, жиле набрекле, чело мрштило, а полуотворена влажна уста блесаво зјапила, горња усна грчила и подрхтавала, зној цурио са образа и цело лице преображавало у неку ружну маску

— Пуцај! Пуцај! и безумна, горда звер забаци ону лепу главу Медузе која окамењава. Блед, укочен, зинулих уста, са осећајем неке вртоглавице и потмулом грмљавином у ушима, Христић наједанпут испусти револвер из оне укочене руке.

коме је брадица дрхтала, и чија је мајка, прљавом и мокром џепном марамицом, брисала своје образе и она запењена дечја уста на која су се купиле муве. Само је проналазач фитиља спавао с брадом на грудима и патентом међу коленима.

ми своје пиће То је случај да сам њу срео могао сам срести другу И пред том другом, онако исто, отворити своја жедна уста да приме њезин напитак.

Запамтите: кроз неколико година ова земља биће рај. Шта на то кажате? А Јуришић пренеражен, зинулих уста, широко отворених очију, радостан као у сред неког чаробног открића, слуша ово из своје собе, задржава дах, не дише.

Африка

католичке са латинским речима, енглеске ратне и црначке, све су биле подједнако чаробне и узбудљиве из њихових уста. Вуије је био приморан да призна да је то дивно, и да је то Африка. Седамо у чамац и прелазимо у град.

Између дрва дижем неки непознати плод, налик на презрео краставац. Жедан, притискам га на усне па ми се зачас уста испунише свежим соком укуса ананаса и лимуна.

Једино кад говори црнкиња, кад се види влажно црвенило унутрашњости њених уста, што човек јасно бива свестан њене нагости. Головрати орао–ловац кружи над нама.

Показивали су ми маске њамуа под чијим отвором за уста постоји као нека врста кларинета од избушенога метеорита. Метеорит је уопште камен необично цењен од урођеника и служи

Убијена жртва привезана је за будућега фетишера, груди уз груди, руке уз руке, уста уз уста. Тако спојени спуштени су заједно у дубоку јаму која је покривена грањем и лишћем.

Убијена жртва привезана је за будућега фетишера, груди уз груди, руке уз руке, уста уз уста. Тако спојени спуштени су заједно у дубоку јаму која је покривена грањем и лишћем.

Лица скоро сублимног од трагичности. Очи огромне, светле, раширене од страха, уста од увета до увета. То цело држање, та непрестана забринутост и страх, та ограниченост, сасвим су животињски.

могао на њу ставити своја уста. Црнац је имао крваве ожиљке од зуба. Очистио сам их алкохолом и јодом, у чему ми је сам Н. помагао.

Два дана већ ја нисам пио ништа што би било свежије од врелих сунчевих зракова; и, овако у ноћи, моја су уста била сасвим испуцала од жеђи.

Док корачају, оне, забављајући се, успевају да језиком сасвим увуку овај штапић у уста и да га поново прометну кроз усну. Њихове су лубање сасвим избријане: оне су плашљиве, збуњене и дивље.

уска у куковима, затим снажни, али мирних линија, удови и глава купастог темена, Дугих очију и равних истурених уста, изненаде све оне који су икада воле ли египатске уметности.

сам напустио обалу Океана, а кад бих могао представити шта значи у Африци лед за очи које су сагореле од сунца, за уста која једва говоре од жеђи и испуцалости, разумело би се зашто ми је живот одмах изгледао невероватан.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

То је сад нобл. Зато гледај да су ти увек такви образи, а не паорски: црвени. Уста увек тако држи као да би се смејати хотела, премда је код ноблеса регула ретко, али из гласа смејати се.

ЈУЦА: (Проклета девојчура!) добро. Ако ти није млого наједанпут, не браним. Де, да видимо најпре ход и уста. КАТИЦА (продуцира се). ЈУЦА: Добро, као генералица! Сад стани. КАТИЦА (стане). Гледај ми право у очи.

ДИМА: Ден ине! ЈАЊА: О куга ди си, да прођиш кроз моју уву и изиђиш кроз његова уста! десет хиљада форинта, бре! ДИМА (маја руком): Епајсун. Знаиш што, кир Јања? Да ти речим на српско једну слово.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Затим је почео, сам, без ичије помоћи, да се облачи и чешља. Ни тада не вадећи камиш из уста. Гарсули, јетко, само се накашља и шмркну мало бурмута, из бурмутице коју је држао као да је флаута.

Вели, он је желео, засада, само да их види. Желео је да чује, из њихових уста, да ли је то, заиста, тачно да су се они, својеручно, уписали на тај списак Шевичев, или их је неко други – можда

Трифун је стајао погурен, са неком кривом, турском сабљом у руци, велике главе, бркат, а из уста су му мало вирили дуги, коњски, зуби.

Пошто је морао да нешто каже Гарсулију, који се стално вртео око њега, Енгелсхофен је извадио свој швапски камиш из уста и довикнуо му: „Можете да поручите, од мене, грофу Хараху, да је матори магарац.

Били су остали отворених уста. Већина тих људи разумела је немачки језик, којим је рескрипт био написан, али као што су паписте, међу њима, разумели

Слутили су да је, најзад, дошло оно најгоре, и остали су убезекнути, јер је, најзад, ето, дошло. Стајали су отворених уста. Брада им је била спала.

Али се „нећемо да будемо павори“ сад већ орило, као урнебес. Енгелсхофен је био извадио камиш из уста, али није био устао. Био се само нагао, над балустраду, и намргодио. Гарсули је, међутим, био устао и пребледео.

загледан у ту гомилу, која се, испод павиљона, сад, гурала као пијана, у којој се видело како неке везују и како им у уста шубаре гурају.

У ваздух. Од страха. Видев око себе то море избезумљених лица, разјапљених уста, закрвављених очију, и, кад удахну први мирис пиштоља, Гарсули, хитро, притрча својим колима, опкољен официрима,

“ Његов брат, сав у плавој чохи, сребру, сребрној кићанки, одговарао му је, заваљене главе, не вадећи камиш из уста, као да му неку милост чини: „Није ти Павле крив, дебели! Крив ти је Гарсули!

Неуки, неписмени, али бистри, осветољубиви, Махалчани су се ноћу, на рогљу, сашаптавали и преносили вести од уста до уста, као што се преноси жеравица од куће до куће. Знали су они шта хоће темишварска господа.

Неуки, неписмени, али бистри, осветољубиви, Махалчани су се ноћу, на рогљу, сашаптавали и преносили вести од уста до уста, као што се преноси жеравица од куће до куће. Знали су они шта хоће темишварска господа.

Теодосије - ЖИТИЈА

Знам, Господе, да је теби све могуће што год хоћеш, и да иза речи иде дело које се дахом уста твојих свршава. Услиши ме слугу твојега и не презри мољења мојега, за што се теби, Богу своме, приљежно молим!

Чуђаше се старији брат сладости језика и сили речи благодати Божје, која излази из уста млађега, и рече у себи: — Откуда је овоме дана премудрост да овако говори?

да запрети онима који се на ме подижу, да види непријатељ мој срамоту своју и да се постиди, и руку своју да положи на уста своја, да се ужасне и убоји, и од страха уши његове да оглухну.

Јер чујмо и онога који говори: „Који од недостојнога у достојно изводе, као уста моја биће“. А свети, сећајући се многога говора у власти, покоја и опуштеног живота, и недостатка да се молитвама

и благородни н сав народ сабрали, свети архиепископ седе са самодршцем братом, и отворивши богоречита света своја уста ка свима, рече: — Браћо и другови, и чеда у Богу, саслушајте реч моју с пажњом достојном ваше љубави, на вашу корист!

Милост твоја, Господе, поможе ми, милости твоје, Господе, на веке успојаћу и уста моја објавиће хвалу твоју по сав дан спасење твоје“.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Нек бјежи као што ради миш, па ће се спасти. Зашто ми сам скаче у уста? Ни ја не скачем у уста ономе зликовцу и буволовцу Жући, па ми је кожа све до данас здрава и читава. Али сад!

Нек бјежи као што ради миш, па ће се спасти. Зашто ми сам скаче у уста? Ни ја не скачем у уста ономе зликовцу и буволовцу Жући, па ми је кожа све до данас здрава и читава. Али сад! Куд ли ме ово вози мој чича?

Тошо, луђи си од сваког миша, глуп си као сам Жућо, шашав си као сланина која сама улијеће у твоја уста! Док сам тако сам себе грдио, ето ти опет некога. Била су то два зеца. Познао сам их по гласу.

Збркаше се и пореметише све реченице које је Шаров смислио за свој ратни план, па му из уста излетјеше само неке неповезане реченице: — Лав... мачак... бјежи... крушка... мјесец ... — Шта то бунцаш?

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

ми само на памет Мисли моје образ да ти изгребу Изиђи само преда ме Очи да ми залају на тебе Само отвори уста Ћутање моје да ти вилице разбије Сети ме само на себе Сећање моје да ти земљу под стопалима раскопа Дотле је мећу

смиља доста слатких трица Ништа нећу да чујем ништа да знам Доста доста свега Рећи ћу последње доста Напунићу уста земљом Стиснућу зубе да пресечем испилобањо Да пресечем једном за свагда Стаћу онакав какав сам Без корена без гране

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

Ако би новине то објавиле, оне би ми отеле капитал који ја већ имам у руци или, боље рећи, отеле би ми залогај из уста. Да их претечем, не остаје ми ништа друго до да још ноћас испишем брошуру и сутра по подне да је пустим у продају.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

- Није потребно да говориш код куће о томе, знаш. - Знам. Тата ће те убити кад дође! - Скупила је уста, а очи су јој постале мало црвене при крајевима, док ме је гледала као да ме гледа последњи пут. - Неће.

У загрљају, затим, била је гипка и свежа као млада врбова грана, а и уста су јој била таква: детињски хладна и свежа мирисала су на биље. Осетих како ми колена дршћу. То је то.

Није се десило ништа, бар је она, Рашида, убеђена да није. - Још су ти уста влажна, знаш! - Знам. Ујела си ме. - Ујела?

Онда у следећој години не бих морао да учим и пишем све оне реферате? Осећао сам како ми горчају уста. Још једну годину слушати сав овај давеж било је горе него осудити себе на робију.

Оне су се смејале, заклањајући шаком уста да им се не виде социјални зуби које је пијани зубар правио увек пола сантиметра дуже, тако да с његовим зубима нико

зуби које је пијани зубар правио увек пола сантиметра дуже, тако да с његовим зубима нико није могао да затвори уста, док не би отишао у његову приватну ординацију.

У млаком, златном ваздуху, мирисном као мед, њена су уста била полуотворена и руменкасто свежа као прве трешње. Сигурно би била и тако хладна да сам их додирнуо, али ја их

Овако сам само стајао и зурио у њу као да први пут видим ту косу окупану светлошћу заласка и те очи као у дечкића. Уста су ми била сасвим сува. Она ме је гледала право у лице, онда се истргла и викнула: - Ти си гад, ти си један шашави гад!

Отац није рекао ништа. Упитао сам га где је Весна, али ни једно од њих двоје није отворило уста. Седели су и жвакали гледајући се као да су једини на свету, а онда је отац рекао да је Станикина бела кафа нешто

То ју је охрабрило. - Мислите да су навикле? - Сасвим сигурно. - Како знате? - шапнула је и ставила прст на уста као да се боји да неко не чује. Тај неко, међутим, није постојао. Најближи пецач био је удаљен сто метара.

Онда сам је видео како отвара и затвара уста. Певала је опет песме о бродићу, а мени су струкови поигравали на води. Риба је као луда налетала на мамац.

иза капије мало требало да се насмејем на сав глас, а можда сам се и насмејао па ми је Рашида ставила руку преко уста, сада се већ не сећам.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Око педесет година стар, средњег стаса, сув, лице округло, нос „на небо вопијушчи“, уста увек на смеј готова, очи ситне, зелене, лице увек на иронију или шалу готово. Духом претежнији од господара Софре.

— Дед, Ленка, попевај! Знаш оне моје. Ленка је већ знала шта отац жели, намести мало уста, па започне. „У мјесту пријатном, тихој пустињи”...

Сад још донесу једну боцу „ауспруха”, те часте армицијаша. Кад је језиком овлажио уста, чашу нагне, па се прекрсти, па тако испије. — То је токајско вино, то морам пити. Богзна кад ћу још до њега доћи.

— Зар се о том сумњате? — Боже сачувај, та ја знам да су ваша уста затворена кутија, — насмеши се. Очи лепе, као жижак светле. Какво неописано смешење, каква светлост очију!

Шамика је донео леп букет, па јој на прси задева. Јуца гледа доле на букет. Ох, какав је то поглед! Лепа још уста смеше се, а очи запаљене, канда јој душу горе. Јуца уздахну, пружа Шамики руку. — Ја сам био код матере. — Знам.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Лежећи сатима на његовим грудима, она му је, шапућући нешто неразумно и неразумљиво, љубила ребра, грло, очи, уста, уши. Кривоног и тежак, он је тих последњих дана опремао своје људе, јашући цео дан. Псовао је њене загрљаје и пољупце.

за косу, својим везовима на клобуку, који се заплитаху и у њено одело, једнако је, љубећи је сад, за растанак, у уста, понављао слатке речи, на које је била навикла у првој години брака.

Везаних руку и ногу, запушених уста, дахћући, очекивао је да га понесу и трзао се с времена на време, као и ови овнови који су ту, пре клања, лежали.

Кад му одрешише ноге и одвезаше уста, и кад га усправише, зајаука, предосећајући како га шибају већ, али то му ништа не поможе, у истом тренутку био је већ

се то свршило за неколико тренутака и фелчер га је онако онесвеслог прао и везивао, не могавши да му нађе ни нос, ни уста, ни очи, ни уши. Ни рођена мајка, да га је узела на крило, не би га била више познала.

Мада јој није било до песме, и мада беше уплакана, пила је и певала. Скривала се са мужем и љубила му врат, груди, уста, уши. Аранђел Исакович, сасушен и жут, проживео је то неколико недеља као у паклу.

У ноздрвама само имала је румени и таме, а уста јој беху мања и друкчија но пре, блеђа и сасвим тиха, под једним, непрестаним, чудноватим осмехом, који се није губио

Кад се опет појави, у светлости над водом, међу коњима побеснелим од страха, није могао да виче, јер су му гркљан и уста били пуни песка и воде.

Са прстима и ноктима пуним коњске длаке, којом му се напунише и уста, он се дохвати трске, затим пања, на који га извукоше, свег улепљеног блатом што му је цурило са очију, из ушију, из

Тресла је рукама, бледа у лицу као креч, разрогачених очију и разјапљених уста, из којих ипак нису могле да излете речи.

И тако јој се, кроз плач, чинио Вук Исакович и његова кожа и његове очи, уста, као неко биље и сазвежђе које није могла да заборави све док јој се, у мислима, не појави онакав какав је сад:

Вриснувши најпосле пригушено, она пред завесом спази и трбух, огроман трбух свога мужа, његова уста и очи и нос, цео његов лик на белом чаршаву, крвав, са прекланим гркљаном, и црни клобук, што је лебдео над том главом.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

распорниче, разболниче да ми омајеш драгог, да га распориш и убодеш у срце, у џигерице, за мене, у очи, у уста, руке, ноге, за мене. Са душом се раставио, са мном се саставио.

³⁸ У Херцеговини верују да ће, ако трудница дâ нероткињи „кроз плот три пута залогај меса из уста у уста“, онда и ова затруднети.

³⁸ У Херцеговини верују да ће, ако трудница дâ нероткињи „кроз плот три пута залогај меса из уста у уста“, онда и ова затруднети.

У околини Алексинца, бележи Ђорђевић, „кад се дете роди ваља породиља онолико прстију још неокупаног детета да метне у уста за колико година жели да не рађа“⁶⁸.

У Шумадији, када дођу повојничарке, породиља загризе погачу од прве повојничарке, а онда тај залогај извади из уста и остави га. Када жели да затрудни, она га узме и поједе.

комшика трудној жени и неприметно јој метне мало соли на главу и пази за шта ће се пре трудна жена ухватити, да ли за уста или за нос. Ако се прво ухвати за уста, родиће женско, ако се прво ухвати за нос, родиће мушко.

Ако се прво ухвати за уста, родиће женско, ако се прво ухвати за нос, родиће мушко.“³⁶ У крушевачком крају муж метне својој трудној жени мало

Тако су мушки симболи на пример: оружје, нож, нос итд., а женски су: маказе, уста и слично. МАГИЈА ЗА ДОБИЈАЊЕ ЗДРАВОГ ПОРОДА Пошто се дете већ зачне, сва магијска пажња и брига се посвећује томе

поједе рибу, верује се да јој дете дуго неће проговорити, а ако поједе кокошији желудац, дете ће имати велика и модра уста.

„испече три зрна пасуља, па их стуче и с млеком из својих недара помеша у ложници (кашици), и онда сипа детету у уста те га задоји, а у исто време и сито му држи на глави да би било сито“.

Када жена први пут подоји дете, ваља да му метне у уста памука, да би било мирне и крепке ћуди.²¹ Све оно што је речено о особинама које би требало да има „задојиљка“

С десне стране одвоји јадан прамен косе и метне га у уста. Детету се веже око врата црвен кончић који оно носи до истека четрдесет дана, каже Милосављевић.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

белосветски типови — Фон Браухич, Нуволари и Карачола; како примају букете и како их даме са пелцовима љубе у уста.

Погледала га је. Сада је време да се пољубе. Пољубили су се. Сада је време да му стави прст на уста и да каже: »Ћути, не говори...« Казала је.

Наставише да играју и Бел Ами више није могао да затвори уста. Препричавао јој је хиљаду ситних анегдота које је читао у новинама, хвалио се својим познанствима са славним

а никако није хтела да умре. Пошто није могла да пали сама цигарете, стављали би јој у уста већ запаљене. Пушила је и гледала нас некако већ с оне стране. Желела је да што више попуши пре него што оде.

Син јој то рече. — Је ли добила макар саму себе? — упита старица једва чујно, не испуштајући цигарету из уста. Син поново погледа новине па затим њу, а онда рече да је »добила саму себе«. —Дај да видим! — нареди старица.

покрај лименог шпорета, а свима у кухињи ће бити јасно да се жртвовала, да је престарела за удају, да је одвајала од уста, да је волела децу и да је остала покрај ова два гроба, а када свима постане то сасвим јасно, сестра ће се заплакати и

Видеће свог оца и мајку, повећане и ретуширане, мајци су обојили уста црвено, а оцу розете одликовања, између њих стоје он, ошишан до главе, сестра са јабуком у руци, и три брата којих се

Живи у једним јединим фармеркама »левис« и у једној јефтиној индијској блузи. Уста су му горка, од чежње и цигарета. – Хеј, имаш ли нешто слатко? – Хоћеш ли жваку? Девојка га учи да направи балон.

– Хоћеш ли жваку? Девојка га учи да направи балон. Када му балон прсне, смешан је са гуменим падобраном преко уста. Средовечни мушкарац враћа се кући са својом лепом тајном. После слатког ћутања и кратких.

Укућани их љубе у уста и износе пред кућу тежак славски сто. Однекуд из грмља, као да ничу из земље, искрсавају комшије, а чопор деце са

је мрзела тај удобни ресторан и сва места »на којима се добро једе«, то гастрономско легло — излетиште, пуно умножених уста што су озбиљно жвакала храну као да обављају неки важан посао, те солидне маловарошке очеве породица, њихове уважене

—Што га не питаш? — замумла девојчица пуним устима. —Не говори док једеш! — пресече је мајка. Затворила јој је уста новим навиљком салате.

Матавуљ, Симо - УСКОК

Он је дуго посматрао Црногорце, па наелак уста и пође њима. Сви Црногорци поустајаше, кад Приморац скиде капу и назва бога.

Смеђи брчићи дијељаху мала округласта уста од права носа; образи му бјеху такође округласти, а чело пространо и равно; очи плаве, велике; на десној страни

Кнез драго, веома изненађен, уста и рече: — Шта је, браћо, за име божје!? Што стојите гологлави преда мном, као пред владиком!? Кад је још то било!?

Послије су ме излијечили и осудили на робију у војсци. Сви се убезекнуше. Кнез од чуђења извади чибук из уста, диже обрве и запита га: — Ма, дакле, ти нијеси ћесаровац?

Све четворо видјеше сличицу, попрсје женско. Бјеше плава, бујне косе, великих очију, малијех уста, у ружичастој хаљини. — То ми је сестра — рече ускок. — Види се господски сој — рече Крцун. — Аох, дивна ли је!

— Метанише, синко, и богу се моли по сву ноћ! Данас је једноничио! Ништа у своја уста узео није, нâко у мрак здјелицу чаја. — А што је то чај, стрико?

глас крви брата твојега виче са земље к мени. И зато да си проклет на земљи, која је отворила уста своја да прими крв брата твога из руке твоје! Кад земљу узрадиш, неће ти више давати блага својега.

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

он проноси: две; која има три, они вичу: пет; довијају се како могу; само смо се ми стисли па не смемо да отворимо уста. ОТАЦ: Ти знаш, одкад се поквари оно што нисам пре венчања положио новце, одбише се људи.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Описујући старачка уста, песник ствара упечатљив епиграм: Бунар када ћуте, Бумбар кад се љуте Што је и духовито и језгровито, док банално

и то желео са једном чистотом која ме је кадикад постиђивала, оптужили су за ширење штетних схватања, и запушили му уста. Оставши без ваздуха — без својих слушалаца — годину дана касније је умро.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

то је еп сведен у дијалоге, у којима има много високо лирског елемента, нарочито у мислима владике Данила, кроз чија уста је сам Његош говорио. Било је покушаја да се Горски вијенац игра на позорници (1897. у Карловцима, 1902.

Када је писао Горски вијенац Црна Гора је преживљавала тешке дане, као у време владике Данила, и кроз уста владике Данила у свом спеву Његош је казивао своја суморна осећања и црне мисли о судбини српскога народа, као што је

Данила у свом спеву Његош је казивао своја суморна осећања и црне мисли о судбини српскога народа, као што је кроз уста игумана Стефана износио своје филозофске идеје.

Овога пута Караџић је бележио верно, онако како их је »преписивао из уста Срба и Српкиња«. Али циљ скупљања тих песама још му није довољно јасан, и он у ову збирку уноси »неколико нових

Милићевић, Вук - Беспуће

застрте свјетиљке, једног човјечуљка, мршавог и кржљавог, с малим, неуредним, накостријешеним брцима који су улазили у уста, са жутим лицем и ситним очима; шћућурен згурен, збијен уз дрво, непомичан, с великим рукама које држаше неспретно на

Пред освит, он осјети још већи умор, очни капци бијаху му тешки и запаљени, дуван му није пријао, уста му бијаху горка, и оловна малаксалост умртвљаваше му цијело тијело.

Кад је ушао, она се није ни макла, није отворила уста, већ дигла само очи и погледала га једним чудним погледом. Само се чуо њезин болан, брз дах у ком се осјећао јаук.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

трпела најнесланије шале, тим пре што се већ на њих навикла, јер их већ скоро седам година једне исте чује из његових уста. Ту би се до осам часова, до канцеларијског времена, разговарао с друштвом.

После подне би, чим кашику из уста баци, хитао, да се све батргао, да што пре стигне у кафану, да поигра мало »жандара« до два часа.

На лицу им читаш понос, а око уста, која су већ сад пуна воде од дивних слика које им већ унапред ствара помоћу маште њихова облапорност, видиш неку

А слободно, чикам свакога совјетника ако његова печеница буде оваква! Погле, прико! А? Пљушти ти вода на уста к’о бандисту на расечен лимун. Хехе!! Уживај, прико. Дакле, гилта?

деде, Кајо, твога »јегера« у образ. Госпоја Каја се најпре и као наљути, и напрћи уста тако јако да јој сва три младежа чисто одоше на једну страну.

Јова је задовољан био с њом, и увек је хвалио. Па тако и данас на Божић, пуна му уста њене хвале, па наставља: — Добра кућаница, то ти, прико више вреди него ова пуна соба дуката.

а десном му предаје у руке перо, а гђа Каја се наслонила иза леђа на полаженика, па му једном руком меће »пуслицу« у уста, а другом га благо помилова по коси.

И ту су деца лепо могла сазнати: да крава има четири ноге и пети реп, два ока, и увета два, и уста; очи да види, уши да чује, уста да једе, и ноге да иде, реп пак да се брани од мува.

деца лепо могла сазнати: да крава има четири ноге и пети реп, два ока, и увета два, и уста; очи да види, уши да чује, уста да једе, и ноге да иде, реп пак да се брани од мува.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Здраво и ти, момо, туди, Да дивна си, селе пуста, Оди амо, од' на груди, Да т' пољуби браца уста.“ (1843, нов.) ПУТНИК И ТИЦА Дивно гора листа, Дивно сунце сија, Дивно река чиста Зраке му одбија.

Мома право ка менека шета, Мома само, али кака клета, Какво лице, а каква ли уста, Каква рука, каква коса пуста, Какве груди, а какво ли чело, Каква нога, какво вито тело, Па још око, оно чудо

жељу, Једну б' имô само али вељу, Кад би тако смањао се туди Да те могу притиснут на груди, Та на груди и на своја уста, Ох жељице, ала си ми пуста!

На крму се пас тај наслонио, А очима страшно зажагрио, Развалио уста и чељусти, Па удрио у тај лавеж пусти, Боже мили, та шта му је, шта је? Куда гледа, на кога ли лаје?

И два-трипут макоше се Турци, Уста, брате, мало и велико, На стотине танкијех пушака За хајдуком у потјеру поше, Хајдук сави десно и лијево, Док не

Ох, удари громом сада, Сада, Боже, ил' никада. Шта запали срце моје? Очи твоје. Шта разгоре огња пуста? Твоја уста. ........... слатке муке? Твоје руке. О скупи, сунце, скупи стреле, О данче, ал' си ладан.

Твоја уста. ........... слатке муке? Твоје руке. О скупи, сунце, скупи стреле, О данче, ал' си ладан. Ох очи, уста, груди беле, Што ћу без вас јадан?

(ТА НАПИ СЕ) Та напи се, брацо, напи винца пуста И насрка меда с девојачки уста, Чојку реко чоче, а ћушету ћуше — Сада, вишњи Боже, смилуј ми се душе!

16. О лепи ви из уста њени баји, Кад седисмо ми вако обадвоје! О њеног онда ока кра(с)ни сјаји, У срце кад си падô моје!

па смо после сели Под дрво какво које лади сено, И венце затим од њега смо плели; И проводећи време ту милено, Од уста пољуб пили смо ми врели: И опет мало рука нам је рад'ла, А уста су нам пољубом наград'ла. 20.

њега смо плели; И проводећи време ту милено, Од уста пољуб пили смо ми врели: И опет мало рука нам је рад'ла, А уста су нам пољубом наград'ла. 20.

На то би могô одговорит слуга; Ал' он је скоро кô камен студени Те само мучи и слеже рамени. — Тај жубор иде од уста до уста, Ал' ниоткуда одговора пуста, И сваком беше и тешко и жао, Јер свакоме је на срцу остао.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

У својим ноћима с највише мјесечине, ти си наслутио ту апокалиптичну неман с косом смрти и проговопуо си о њој кроз уста свога јунака, Брке. Једног дана ти си је и видио, реалну, овоземаљску, остварио се твој страшан сан, твоја мора.

гргутање, нешто тако као кад кобила осјети да јој је ждријебе негдје у близини, па му се јавља, њежно, преко пуних уста, не заборављајући при том свој најважнији посао, пашу. — Ињи-њи-њи, ихи-хи ...

— Ја ћу сад викнути, па нек буде шта ће бити. Момчина се поисправља на утрнула кољена, савија дланове око уста и гласно се продере: — Ехеј, Швабо, колико је сати, здравља ти?!

! Откуда баш ти овдје? Нијесам те видио има добре двије године. Сад Пантелија обрадовано развлачи уста и шири обје руке у сусрет кочијашу. — Куме Петре, оче рођени, откуда ти?

Какво име и да даш овој изгубљеној плитици завјетрине, без гласа и покрета, кад у њој немаш воље ни уста да отвориш.

Еј, нема више дјечака! Та посљедња реченица „еј, нема више дјечака“, која ми се умало не оте из уста, и самог ме уплаши. Погледах зато старца саучеснички и чврсто загризох усну.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Иловача бар нема језика... МАЈКА ХАСАНАГИНА: Смири се, кћери. Видиш ли, свима им се дими из уста. БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Ти, стара, ћути. А ти пољуби дете, па да крећемо! МАЈКА ХАСАНАГИНА: Хајде, кћери.

БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Шта б дала да га видиш кад буде чуо? А? Два дана од чуда неће моћи она уста да затвори! Има да избуљи очи, бе, да три сата гледа у једну муву, а да је не види!

Па ти, брате, ни себе не поштујеш! БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Е, сад је преко јего! Одсад пази кад ћеш уста да отвориш! А боље ти је да их не отвараш!

(Кратка пауза) МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: А лепо је говорио покојни отац: „Каткад и оно што чујеш из људских уста треба да послушаш ко да си чуо из облака!

Туђи ми погледи мењају лице, дају ми други облик, трпају ми други језик у уста! Сутра ћу опет устати као глупак који се упиње да се покаже паметан, ко слабић који би да се покаже јак!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

добро очешљати већ се увек она дизаше испод марамице и у нереду покриваше јој цео врат и мале, ситне, припијене уши. Уста јој беху мала и танка, к’о парицом прорезана, очи светле, тихе и чисте...

Попа, човек висок, кошчат, широка лица и уста, обуко нову, за сад начињену мантију, па се само шета, смешка, надгледа и дочекује госте.

Преко његова космата лица просуло се смешење те изгледа да сваки живац и влас трепти. Око широких, развучених уста лепрша се поносан осмех, а проседу, чак до очију, браду сваког часа глади својом коштуњавом, са пожутелим прстима од

И кад он, Димитрија, чу Тодино силно јецање, плач свију жена па чак кијање попино, њему се нешто смрче, уста га засврбеше и погнув главу, одбацујући од себе рукама нешто, побеже чак иза куће, само да не слуша оно: — „Да ли те

тек он осети умор. Зној га поче пробијати и његово црвено, меснато лице поднаду се. Усплахирен, растресен, отворених уста и избечених очију, он је трчао, клатио се и батргао.

откријем, завучем руке у њене смежуране, топле пазухе, и, тако згурен, осећајући на челу њен дах и додир топлих јој уста, полако заспим! А ти? Беше сваког дана код нас.

И тек онда доносиш јела, али највише пшенице с орасима и шећером. Ја сам сео, прекрстио ноге и пуним уста, а ти само трчкараш, доносиш, седаш спроћу мене подвивши колена и пробираш што је најбоље. — Ево, узми!

— Ево, узми! — велиш ти озбиљно и пружаш ми. — А што ти не једеш? — питам те, гурајући оно у уста што ми дајеш. — Па такав је ред — одговараш ми озбиљно — мужу жена треба најбоље да дâ...

си се леђима на дирек, метла ти испала из руку, а ти оборивши главу тареш чело и намешташ косе и то полако, мучно. Уста ти скупљена више на плач него ли на осмех. — Шта ти је? — питам те задовољно јер знам да о мени мислиш. — Ништа!

Свршаваш већ. Погледах је зачуђено. Њено смежурано лице беше покривено тамним пегама. Стиснула смежурана уста, а кроз кожу виде се десни. Тек сада спазих да јој је још оно старо одело али већ уласкано.

Погледах матер, и тргох се уплашено, јер око смежураних уста, играше јој задовољан, једак, подсмех. — Шта хоће и чему ово?

И како је тражила моју слику, гледала дуго, дуго и плакала! У том поче она да се превија и грчи. Уста јој се изгубише у грлу, врат увуче... Сви скочисмо око ње.

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

Минерва је, богиња мудрости, Просветила ТВОЈ дух од младости; Темис с ТОБОМ на престолу седи, Из ТВОЈИ(Х) уста Астреја беседи, Која по земљи давно с ТОБОМ ходи. А сад своје плане производи. О, ВЕК ЗЛАТНИ! О, слатка времена!

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

« — »Сине!« одзову се уста њена, а из белих из рамена поникоше бела крила: то је била — моја вила. — Лепирица као бела кад би собом цвет

Па мора гуја пуста да тражи врућину, завукла се у уста, у своју пећину. дубоко гуја пану, баш усред срца мог, ту гризе грдну рану живота грехотног.

руком и камен збори, што шарну румен отима зори, да ликом сине; Па намет-племе Немице круте, у ког и топа громовна уста, што тамо зјапе голема, пуста, ћуте и — слуте!

На столу нове српске просвете у прочељу је чело било то, ал' још то чело, још то није Вук. Ил' уста она можда медена што толики испричаше нам плам?

Ил' уста она можда медена што толики испричаше нам плам? Кроз уста та је прошô пољубац што старе своје њиме целује поштовалачки млади нараштај; ал' још та уста, још то није Вук.

Кроз уста та је прошô пољубац што старе своје њиме целује поштовалачки млади нараштај; ал' још та уста, још то није Вук. Ил' онај ваљда штаколазни крок, живота радна верни пратилац?

Из ваших уста саслушаће бар и наше гласе песнички вам цар; ал' неће ли му мали бити дар? Ни Србин, боме, није народ лош, од вере му

Зар се тако уста љубе што им зуби роду твоме на разбоју самртноме самим шкрипом главе рубе? Зар се тако желно-вољно обамире на тој

Јер онда би тек делила тог остатка вредна била, десна руко, твога мила, медна уста, вас, ох, вас!” Шеста ноћ се тако збори, шеста ноћ се тако гори, шеста ноћ се тако мори, шеста ноћ: од насладе и

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Наиме, Вук је врло брзо увидео да се народна прича не дâ бележити уз уста, онако како је приповедач прича, и како се то чинило приликом бележења песама.

Кад ујутру бео дан освану, дан освану и сунце ограну, уста чобан, уста и девојка, па се сташе опремати на језеро. Чобанин је весео, веселији него игда, а девојка царева тужна,

Кад ујутру бео дан освану, дан освану и сунце ограну, уста чобан, уста и девојка, па се сташе опремати на језеро. Чобанин је весео, веселији него игда, а девојка царева тужна, сузе пролива

Ходи овамо, кад баш то хоћеш. Зини. Чобан зине, а змијињи му цар пљуне у уста, па му рече: — Сада ти пљуни мени у уста. Чобан му пљуне у уста, а змијињи цар опет чобану.

Ходи овамо, кад баш то хоћеш. Зини. Чобан зине, а змијињи му цар пљуне у уста, па му рече: — Сада ти пљуни мени у уста. Чобан му пљуне у уста, а змијињи цар опет чобану.

Зини. Чобан зине, а змијињи му цар пљуне у уста, па му рече: — Сада ти пљуни мени у уста. Чобан му пљуне у уста, а змијињи цар опет чобану.

Чобан му пљуне у уста, а змијињи цар опет чобану. и тако три пута пљуну један другоме у уста, па му онда змијињи цар рече: — Сад имаш немушти језик.

он се прену иза сна, устаде те се уми и помоли богу, па хтједе кренути, али да му вјетар не би свирао у празна уста, хтједе да се поткријепи мало. Таман извади мараму, кад ето ти једног човјека са сламним шеширом на глави.

Онда крава, тјешећи је, рекне јој да се за то не брине ни мало: — Ја ћу — вели — куђељу узимати у уста и жватати па ће се на моје ухо помолити жица, а ти је ухвати па одмах мотај на кокошку.

Тако и учине: крава стане куђељу у уста узимати и жватати а ђевојка на ухо њезино жицу извлачити и мотати, и одмах буду готове.

захвали бога, п рече: — Ја немам очи за правду бога, него те молим, брате мој, да ми дадеш воде у какав суд да квасим уста и да умивам ране, и да ме изведеш и оставиш под јелом више извора.

А како и неће, има ли бољег пријатеља од мајке; само кад се спомене име мајка, пуна су уста. Макар и тетка, опет је туђин, није јој од срца отпало, па да га жали кô своја мајка.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

Више би пута пио и ја мало вина, али она: „Како ја пијем воду, па нисам умрла“. Кад пођем у подрум, а она ми преко уста начини кредом белегу, да не могу пити.

Једва се досетим, те преправим сам креде у џепу, па кад се напијем, а ја превучем преко уста, да не би приметила. МАКСИМ: Добар си домишљан, куме. КУМ: Добар, као наопако!

МАКСИМ: Добар си домишљан, куме. КУМ: Добар, као наопако! Једанпут уместо кредом, она ми само прстом превуче преко уста, а ја сирома искрен, превучем као што ваља. Шта га видим, кад изиђем из подрума, уста бела, а она као рис на мене.

Шта га видим, кад изиђем из подрума, уста бела, а она као рис на мене. Од тог доба немам поштења да идем сам у подрум, него ме увек она прати.

СВЕТОЗАР: Но ни она жена није добра, која живи ко Циганка, откида од уста млађима и мужу, и не да ништа јести. МАКСИМ: Каква је то луда пресуда?

Шта би ти реко, да си ми кум? МАНОЈЛО: Ја би реко да ти је господин полудио. Али, пст! (Метне руку на уста.) Советник и 2000 талира! Ајде и ми да се дамо на науку. ИСАЈЛО: Ти можеш, али ја нећу.

ДОКТОР: Које имају црвене чврце. ШАЉИВАЦ: И једућа се гњизда. Знате, гњизда се могу сама јести; јер изгледају као уста. ДОКТОР: Овај једнако свој цалајући језик у подсмеј умаче. ШАЉИВАЦ: да намаже ваше Заведеније суђених с памети.

СТАНИЈА: Све је у вас срамота. — Него, кјерко, осуше ми се уста од муке. Дај ми неко слатко. ЉУБА: Чекај, мајка, да ти дам нешто, што ниси никада јела. — Вучко! 7.

) ЉУБА: Ево, мајка. Него чувај, да се не опечеш. (Намигује на Пијаду.) СТАНИЈА (узме кашиком, дува, но кад метне у уста, ђипи и увати се руком). ЉУБА: Шта је мајка? — Шта ти је? СТАНИЈА: Еј, црна кјерко, што ме уби? ЉУБА: Али шта је?

Лалић, Иван В. - ПИСМО

А више им крв по вољи: Одисеју, овна кољи — у грозници чело гори, То на моја уста збори Елпенор у ноћној мори — Дане, зором проговори!

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

до ушћа Саве у Дунав и она није престајала да везе ни један једини минут, чак ни онда кад јој је савска вода улазила у уста.

старом магнетофону марке „Грундиг ТК-46“ Анчин монолог, од чега је најмање три четвртине приче било испричано кроз уста пуна кикирикија, а остатак уз обавезно грицкање семенки.

столова у „Два јелена“, када се бркати људи најпре вређају и туку, а затим цмачу својим масним брковима равно у уста, одушевљени што су живи и што нису у ћорци или у були.

Али, вратимо се нашој старој кући, коју је на једвите јаде подигао још после онога рата, „одвајајући од уста“, као што често има обичај да каже мој бакута.

Дешавало ми се да за ручком код куће само отварам уста као риба а не пуштам гласа од себе, толико ми се нема филмчуга увукла под кожу, на часну реч!

У чему је био штос? Личио је на оног глумца Питер О' Тула, али сасвим без везе! Мислим, све док не отвори уста и не проговори!

У првом мерењу одбијено ми је 15 отма, због тога што нисам ставила руку на уста кад сам зевнула док ме је неко масирао.

Не знам шта ми је сметало, али изгледало је као да би и он волео да се мало љуби се неким глумцем у уста и то са језиком, и још ми се чинило да ни он не би био у стању да изведе оно, не само на сцени, пред светом, него

Чаша му остаде у висини уста, а он одједанпут пребледе. Мислила сам да ће га ударити кап. Замислите сад његову ситуацију: код прве чаше — угледао

поглављем ове хронике О Ани, нашу главну јунакињу покушавају да излече од љубави према Мишелину одвајајући од уста и шаљући је у бели свет.

Имао је белу марамицу и њом је с времена на време терао муве из уста. Толико је био стар, мислим. Када је довезао аутобус до хотела који се звао „Ленстер тауер“, опет су га лепо закопали.

“ Било ми је досадно да џоњам ту и гледам како он пише. Да бих ствар прекратила, ставих длан на уста и у мртвачкој тишини испустих свој чувени ратни поклич из племена Сијукса, на шта доктору испаде перо из руке.

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Звоници срца што би да занеме јер нигде нема да истече време кад исток-чаши порумене уста. (Да не деси се да ми крвна свила „Процвили страшном песмом без мотива“?) Калопер-душом одишу ми чувства.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

По моди људи кијају, по моди носе штап, држе нож и виљушку; по моди жене намештају уста, особито ако не уму по моди да говоре.

АЛЕКСА: Тко ће свету уста запушити? МАРКО: Ово је девојче јошт једанпут код мене било. Драга моја, ово није онај младић кога ви тражите; онај

АЛЕКСА: Беспрекословно! МАРИЈА: Ја кажем да он није барон. ЈЕЛИЦА: Ви држите уста!... Кад сте ме већ рајцовали. Из очију му вири баронство.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

“ Ћоса је спреман помоћи сваком, па даје просо капом и шаком, храни милион уста. А кад је дошла средина љета, погледа Ћоса, ал каква штета: читава њива пуста!

Овога хоћу, овога нећу!“ Најзад га ево код саме страже, клизи тихо ко шајка, напери уво, развуче уста: „Ево се прича бајка!“ Хајдук је Ждерко и лопов голи, а ипак приче безмерно воли.

“ Истом ти мечка забрунда нека: „Навали, суде, старина чека!“ Ево ти лава, разјапи уста, а и вук скочи брже, прену се чича, на ноге ђипи — па се иза сна трже!

Добро га знадеш, у псећем свету никада таквог више, стотину пута ово сам чуо из уста деда-Трише. Тај ти се свуда десио први за зецом где се мајало, кад смо јурили мачке и врапце, на вука кад се

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Крчмар скиде убрус који је имао везан око врата, обриса њим уста, и спреман на разговор, одмаче се мало од стола. — Верујете ли ви, господине, да ће бити ускоро рата?

— Кажем ти да је змија. — Гледај како се ухватила за штап. Он јој је стрпао штап у уста и она загризла, па сад откако је дигао увис, не сме да попусти да не би треснула. — Шта ћеш чинити?

глас унеле у себе, моје су уши сад испуњене само тамним ноћним ваздухом и влажним испарењима која се дижу са језера. Уста су ми такође пуна свеже и горке влаге. Као каква полуакватична животиња језик усхићено дише у овој свежини.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Та овако грожђе само овде роди! А већ свака од њих румени се пуста, Да ти сама вода удари на уста. Разлежу се песме миле, Од милине гори груд — Берачице као виле Неуморно лете свуд!

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

да савладамо нашу непотребну огромност. Спусти се ниже од својих уста сам собом се потопи и дави не зна се дно куда се спушта дрво у подножју посечено ал оста рахли коров и пањ Спусти

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

ПОЈАВА ВИИИ САРКА, ПРЕЂАШЊИ САРКА (обучена): Баш, рекох, да изиђем, да се видим с ким. Осушила ми се уста у соби. АГАТОН: Па јес', окваси их мало! САРКА: Ју, право да вам кажем, баш је то уживање једна соба са балконом.

АГАТОН: Право кажеш! (Метне шаке на уста и раздере се.) Ој народе! Проко, о, Проко, Трифуне, Танасије, Мићо! Ој! ој!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

— Не спава ти се?... — Чујеш ли звоно? Он накрену главу на једну страну. Отворених уста бленуо је у тамну ноћ. Онда се окрете мени и проговори равнодушним гласом: — А, ко му га зна! — и слегну раменима.

Отац је помилова: — Е, врати се ти, имам нешто да му кажем... — Па што? — и напући уста. — Е, још једном до виђења! — пољубих је и пођох журно са оцем. — Да пишеш и да тражиш одсуство!

— Шта га питате? — упаде капетан. — Видите какав је смолав. — Средњи? — запита потпоручник. Резервиста развуче уста у осмех и процеди нешто у знак одобравања. — А ти? — обрати се капетан мени.

— прекиде читање потпоручник. А Таса, онај с левога крила, са опуштеном доњом усном, развуче уста у блажен осмех, па се насмеја и потпоручник, а са њим и цела батерија. Сви су били на лицу.

Дугачка колона возова, обавијених облацима прашине, кретала се лагано... Првих дана неки су стављали мараму на уста, да би се заштитили од прашине што се таложила по лицу, обрвама, трепавицама, па и на тој марамици кроз коју се дисало.

Не можда, већ сигурно... Сутра, можда баш у ово доба, лежаће исколачених очију и крвавих уста. А он сада мисли вероватно на своју жену и дете. Сунце се мучно пробија кроз облаке, као да жмири.

Стајали су непомично поред топова. Цеви су зјапиле сада отворене, као мртвачка уста. На свим странама виде се трагови борбе. Разбацане чутурице, капе, делови војничке спреме, испаљене чауре.

Преко пута је лежао младић, полеђушке. Лице бледо као восак, уста отворена као на осмех и бели се зуби светлуцају. Цела падина Цера црнела се од лешева људских, коњских трупова и

— запита потпоручник Александар. Један од војника мрзовољно климну главом, па, вадећи пикавац из уста, махну руком: — Нека бар на миру умре... Колико ли њих лежи још по јаругама и њивама.

Коњи су вруштали зоб, а људима је вода ударала на уста гледајући како коњи халапљиво једу. У даљини се повремено чују пушке. Нагађамо где смо отприлике сада.

Без примедаба није прошло, али хтеде да побесни кад угледа како је откопчана пређица на кожној навлаци код уста цеви. — Молим вас — говорио је љутито командиру — то све морам ја да видим. И ви би тако пропустили...

Темпирач лежи потрбушке, обухватио шакама лице и гледа у земљу. Помоћник нишанџије искривио главу и отворених уста блене у ноћ. И остали су претрнули. Неко уздахну и ми се пренусмо. Војници се погледаше. — Е, људи, шта ово би!

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Гојка обузе пријатна топлина: Мило му што она сама везује своју судбину за његову, па и он развуче уста у широк весео смех. Погледа је и би му веома по вољи њено весело насмејано лице.

Забринути и оптерећени злом људи не смеју се тако весело, а њему смех не силази са уста. Море, славан је живот, слатко је живети !...« — Па не хвалите се, госпођице, почетком у раду. Збиља, како иде ?

— Е, немој баш тако, братићу. Имамо и Ми по нешто, и ако смо сиротиња. Тако је то. Гојко развукао уста у широк сладак смех, а главу окренуо у страну.

Она са чуђењем посматраше како онај сплетени Гојко стоји пред децом, како им живо и весело, прича, са уста му никако осмех не силази. А дечје очи, управљене на њега, горе, горе, као жеравице... »Боже, како је ово лепо!

Иде унаоколо, укршта средином, само да се згреје. Осећа и глад, глад у желуцу, али зна да не би могао ништа у уста метнути. После подне, кад се разиђоше кметови и сељани, преместише га у судницу.

зврр... улети жандарм... Зови ми... хм... кога ћу ... а, зови Вељу учитеља из БреЗовца«... И Гојко развукао уста дужином целе вилице, смејући се призору, кад Веља уђе и види га као капетана. Уђе капетан, љут.

Шта ?... запита Љубица, дижући главу као из сна. Гојко је погледа, поцрвене као рак, па одједном отвори уста и каза јасно оно, што досад није смео отворено рећи: — Да се венчамо... то је!... и то одмах, што пре...

Шта је то?... промрмља она кроз стегнута уста, па се одмаче. Осврте се по соби, гледајући зар шта би радила, па се опет намршти и изиђе из собе.

Гојко је гледа и само слуша онај звучни глас, који иде из самих груди, али не може отворити уста, нити јој што рећи. — Што ти је, болан... како то гледаш ?... Ене, па он је, јадник, болестан!...

необично... Само се одвојише усне са брковима од браде и он брзо, на пречац, повуче у себе ваздух... затвори уста, поћута, па опет повуче ваздух ... — Стојане!... Стојане!... у помоћ, потрчи!...

Остаде седећи, узимајући мрвице хлеба у уста, само да се види да она још руча. А на душу пада све већи терет, све љући бол... »Иду, иду страдања, видим ја...

Научило, знаш, да мења.... кâ рђав слуга газде... па то одмах у скитњу.... Љубица гледа и отвара уста да нешто каже, али је стегло нешто у грлу, па не може ни гласа да пусти.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Боже мили, лепа ли сам, Боже мили, бела ли сам; Још да имам гајтан веђе, Још да имам црне очи, Још да имам кути уста, Све би момке преварила.“ 190.

по дружини фалит: “Драга ми је црне очи дала“, А да бих га у пјесни пјевала, Пјесне јесу одалице пусте, Оне иду из уста у уста, Пак ће чути мојег драга мајка. 195.

фалит: “Драга ми је црне очи дала“, А да бих га у пјесни пјевала, Пјесне јесу одалице пусте, Оне иду из уста у уста, Пак ће чути мојег драга мајка. 195.

Ако сам га очим’ погледала, Нијесам га срцем севдисала: Очи — вода гледају свакога, Медна уста са сваким говоре, Са недрагим као и са драгим, Над очима капиџије нема, Над устима млада језиџије; Ко мој буде —

Ја је чека до по ноћи, Од по ноћи пођо кући, Срето драгу насред моста, Пољуби је једном доста, Осташе ми медна уста, Баш к’ о да сам шећер јео, Шећер јео, шербе пио. 203. Девојко моја! Напој ми коња.

214. Девојчице ружичице, Ружо румена! Што ти са мном не беседиш, Уста медена? — Ја би с тобом беседила, Не смем од мајке. — А гди ти је твоја мајка? Не било ти је!

пиће коруна - круна (овде: Сунце) кујунџија - занатлија који израђује предмете и украсе од злата и сребра кути - уста - уста као кутија шећера (игра речима) Ложница - постеља луд - млад, незрео Мартонош (мартолоз) - назив за хришћане

коруна - круна (овде: Сунце) кујунџија - занатлија који израђује предмете и украсе од злата и сребра кути - уста - уста као кутија шећера (игра речима) Ложница - постеља луд - млад, незрео Мартонош (мартолоз) - назив за хришћане који

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Све што зна да им каже, то је не знам! А дајде ти њега мени на вртаљ сата, па ће му мало бити једна уста! Не зна престојнику, ни агентима не зна, ни есесу не зна! А да видиш како код мене зна!

(Милун педантно пресавија дозволу и полако је поцепа на ситне комадиће, које стави у уста и прогута) ВАСИЛИЈЕ: Шта сте то урадили? МИЛУН: Шта сам урадио? ВАСИЛИЈЕ: Поцепали сте ми дозволу!

ЈЕЛИСАВЕТА (с веранде): Зашто га не пустиш да сам каже? ГИНА: Ја га не држим за уста! Ајде, сам кажи да ниси видео! БЛАГОЈЕ: Нисам... ГИНА: Је л ти сад срце на месту? ЈЕЛИСАВЕТА: Како вас није стид?

Изнутра извадиш сјеме, све очистиш. Па на тикви исјечеш разне рупе. Ко очи и уста. Или ко разне шаре. Па туриш унутра свећу. И свећу запалиш. И поклопиш оним поклопцем.

Сада је касно говорити! СОФИЈА: Никада није касно! ДРОБАЦ: Да имам иљаду уста, не вреди говорити! То ће да остане у мени, док ме не удави! СОФИЈА: Зашто бар сада све то не оставиш?

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Сан Вито, ал Таглиаменто, 1918. МРАМОР У ВРТУ Кад ћутке седаш до ногу мојих и гледаш, јесење путеве суморне, а уста ти побледе мало крива од бола, ја осетим да си жива. Мртва си ми гола.

Теби, што си ми наруменила уста плодом добра и зла, да све знам, слава, Слободо! Теби, што си ми у тело засадила ветровито биље шума, ишчупала стид и

каплара, Проке Натуралова, племенитог фон Кекенда, који је био прошао болницу за очи, за трахом, за болесна уста, за болесни стомак, за болесна плућа, за болесне ноге, за глуве уши, и Лудницу.

Домаћин ми је довео лекара, али сам, од свеће коју су дизали над мојом главом, и од прашака које су ми сипали у уста, губио свест. Тек трећи дан дигао сам главу и гледао кроз прозор.

пребацујем све: оцеве, што траже паре, девојке што траже паре, мајке којима смета кћи, и сва та угојена лица, брбљава уста, и то церекаше њино, што се свуд разлеже.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Цар хтеде отворити уста да нешто рекне, али му се вилице стегоше а зуби цвокотаху јер се сећаше како је дошао до толиког блага.

— — — — — — — — — — — — — — — — То беше давно ал од тада Мисли се она Божје тајне знаде, Људма би хтела да их преда: Уста јој често речи траже. Али не може ништ да каже— Не може — Бог јој не да...

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Радили смо и мучили смо се, па све узалуд. Одвајали смо и од уста својих те сејали, али наиђу бујице па снесу и семе и земљу са врлети, и остане го камен.

и узеше се за руке све два и два, те један другом говори и доказује, вуче један другог за рукаве и меће руку на уста. Опет се састану сви, и опет сви говоре. — Браћо!

Многи грађани дремљиви, подбули од спавања, неки дремају стојећи, уста им полуотворена, очи затворене, а глава им климата лево-десно, горе-доле; занијају се по две грађанске главе мало

проћи, пун неких слатких мисли, док ми одједном задрхта сама рука, па право капи; глава се сама приклони земљи, а уста ми се развукоше на пријатан осмех којим обично сви ми старијег поздрављамо.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Све се посагињало, хитре руке трепте но и уста не залудниче. Смеј, шала, песма, разлежу се с краја на крај, а пред њима стоји зврка млатача и кукача; снажна мушка

Само девојке још певају, гласно, не осећају умор, а људи већ ређе отварају уста. Кад бесмо на »Бачком брду«, сасвим се смрачи.

ил' каква врела уста са гаравим наусницама, заврљају у помрчини и сукобе се са каквим једрим и пуначким образом, шта ми је то!...

Како је страшно то што он чита, најбоље вам сведоче лица свију слушалаца. Сваки је расколачио очи и отворио уста тако, да су она готова сваког тренутка дати звук: а—а—а!...

Настаде тајац у целој вароши. Изгледа као да је какав див изашао пред нас и метнуо прст на уста, и ми сви завезасмо. Цветко казанџија остави рад, па оде у кафану и стаде да тражи с ким би играо »жандара«.

Он пресеца електричном брзином весео смех старица и укочи, као конвулсијом, њихова насмејана уста. Свако се плаши од онога, што му је тако близу... зебе од пута, којим мора неминовно поћи...

Он се подиже на руке, отвара уста и сав се предаје слуху... Слуша... слуша живо, са нестрпљењем и све јасније разликује оне ситне и јасне сребрне звуке,

Дете шмугну кроз вратнице. — Тето... гле како се онај спотиче! Ха — ха — ха... Тета јој поклопи руком уста, а главу носи све за оним смешним младићем, као што Коса неки пут прати очима занимљиву сцену на улици, која пролази

Ала је ово мука велика ! Нешто је на срцу мори; она већ неколико пута отвара уста и гори жељом да викне... Ако не оде тетица, казаће пред њом... Тетица оде. — Нећу казати!...

А тета све веселија и према Коси све немарнија... Управо, тако се детету чини. Јер од пре се нису растајали, нису уста отварали једно без другог. По цео дан су заједно. Све нешто имају да кажу једно другоме. А сад! ...

Нема ни суза. Бар да оне потеку!... Само лизуће врелим језиком запечена, огњена уста и гледа уплашено, чудно, као да очекује катастрофу.

— Ју, Бог с тобом, нано, шта говориш, зар ти можеш свету запушити уста; свет кô свет, што му падне на памет то и говори, далеко смо ми од тога, моја нано.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

Не дам, разумеш ли ме... ДАНИЦА: Боже, мајка, какав реп? ПАВКА: Него шта, ако те узме свет у уста? ДАНИЦА: Ех, већ свет... ПАВКА: Свет, дабоме! ДАНИЦА: А Мица Антићева, је л' имала оволики реп, па шта?

Што ми не кажеш за Росу Јањићеву? Ето, баш красна девојка, па како је прошла? Узе је свет у уста па: а-у, а-у, а-у... те ено и сад седи и броји дане. ДАНИЦА: Броји дане зато што нема да изброји паре, а да има...

ЈЕВРЕМ: Он јесте. Ако тамо у скупштини треба зинути, поп уме да зине, па да га мајци олако не затвори уста. Али, брате, одвешће свастику у Београд, па ће да нам пуца брука. ЈОВИЦА: То јесте!

ЈЕВРЕМ: ...Па онда ником више и да не говориш! Мени, па ником више. Воду да метнеш у уста и да не отвориш уста више.

ЈЕВРЕМ: ...Па онда ником више и да не говориш! Мени, па ником више. Воду да метнеш у уста и да не отвориш уста више. Да оставиш мени ствар, и са начелником мени да оставиш, и са целим светом мени да оставиш, а ти да се не мешаш.

СПИРА: Па чекај, забога. Зар не видиш да сам ја зинуо да кажем... СПИРИНИЦА: Али ти, кад зинеш, не умеш да затвориш уста. СПИРА: Нисам ни пар речи рекао! СПИРИНИЦА: Не даш човеку до речи да дође! ЈЕВРЕМ: Ама, умирите се, забога!

овдашњи народ... хоће да и ја будем посланик... СПИРА и СПИРИНИЦА (зграну се): Ти? ЈЕВРЕМ (ставља прст на уста): Пст! То је засад још тајна, још није свршено. СПИРА: Па право да ти кажем, и треба.

СПИРА: Е, па то, то си казала. СПИРИНИЦА: Та пусти ме, човече, да кажем; не запушавај ми живој уста! ЈЕВРЕМ: О, господе боже, докле ћете вас двоје? Па зар ти још ниси гласао? СПИРА: Нисам! Реко, имам времена!

СПИРИНИЦА: Па казала сам само: ију! СПИРА: Немој ни „ију” да кажеш! СПИРИНИЦА: Па не могу ја зачепити уста! ПАВКА: Ето, ето, Јевреме, шта си направио! ЈЕВРЕМ (Младену): Ама, зар мој хлеб једеш, а за другога да гласаш?

Обећа па врдне. Кад си с њим у четири ока, он оволика уста на власт, а када се са властима погледа у очи, он не уме да зине.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Свет као свет, знате га, хвала богу: шта ти неће изнети и изговорити на своја погана уста! Зуцкало се да се ћир-Ђорђе не жени само зато што не може, а не може опет само зато што, иако је из Турске, није

кике и држе се као, ако сте кадгод, љубазни читатељи, видели кад се ћурке споречкају, па кад једна другој тури кљун у уста, па се тако држе, не попуштајући ни једна својој супарници. Тако се и оне ухвате за фризуре.

И така свађа отеже се тако мирно по неколико дана, све докле једна другој не запуши уста каквом страшном оптужбом. Тада обично »оклеветана« скочи и стане да се лупа по оној страни коју госпођа капетаница

па се мајмун лепо егзецира, а све намигује и пљуцка и сече сабљом и лево и десно и пуца из пушке преко себе; мртва уста да насмеје. Е, онда, вели, што се слатко смејао и ово сад кад је Пера Измотација ово декламовао.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Шест капи! Мајко моја, Ко да их лекар одброја У болесникова уста! Грмљавина жалосно подбаци: Одоше тамни облаци Чак тамо, на крај августа.

ДИЊЕ Из детелине ледене, сиње виркају лубенице и с њима диње; затегла Морава, предзору, т уста, па дињи брашном посута уста; три је недеље, сваку вечер, месец сипао жути шећер и улио у њу сласт презрелу кроз

Из детелине ледене, сиње виркају лубенице и с њима диње; затегла Морава, предзору, т уста, па дињи брашном посута уста; три је недеље, сваку вечер, месец сипао жути шећер и улио у њу сласт презрелу кроз петељку тајну, пожутелу.

ИЗВОР На раскршћу кише и ветра, Где зуква буја и љутић цвета, Земља је зинула, али јој онда Уста испуни бистра вода.

ЗЕМЉА У ПОНОЋ Поноћ каткад зашуми, ко да земља отвара Нека шаптава уста; зашуште крила ноћи... То се ветар с дрвећем и лишћем договара На коју ће страну света сутра да крочи.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Друга једна врста има тако еластичне и растегљиве желудац, уста и ждрело, да гута рибу З—4 пута већу од ње саме. И уопште, све те дубинске рибе су врло прождрљиве; оне лове без

Животиња се надује, избаци на уста неке своје унутарње органе, или се и распрсне. Тако су дубинске експедиције хватале мноштво нових, дотле непознатих

Тада је, на пример, први пут ухваћена чудновата дубинска риба са великом кесом испод уста, као у пеликана, џиновске крабе, кревете, разне друге крустацее, чудновате морске звезде и т. д.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

О, то ће бити силна песма, рада Да знаш шта нежна душа драгој пружа,— На уста моја покуљаће тада Милосне речи и бокори ружа. Да, песма моја биће моћна тада.

Безбројна су уста рекла да те љубе, И умукла затим, да никада више Не прозборе речи ни нежне ни грубе, Јер теби речена реч — све друге

И ја сам господар твој и твога тела, Ко деспоти стари владам тобом сада, Сам напајам уста са свих твојих врела И сва нежност твоја само на ме пада.

— Дај ми уста твоја, дај могућност тајну Да, жив, заборавим да сам жив, да свуда Видим само срећу и доброту крајну, Да спокојан

Дај ми уста твоја, дај могућност тајну! Јер осећам стално распадање бића, И док покрај мене мре природа млада, Нечујно, у самом

Сатрвен и сможден, у очима страва — Разјапљена уста, али грло неми — Сам, једина душа испод неба плава, Сам на бесној мисли што у пропаст стреми! Тако влада она!

Зора. СУМОРНИ ДАНИ И Опет се враћа старо време Са ниским небом мутних дана, И око сузи, уста неме, Суморна пустош са свих страна. Мрачно и влажно ко у гробу. Мемљиво свуда, свуда гуши.

Ко плеснив скелет да ме љуби И коштуњавом руком гуши. Тужно, о тужно! Душа ћути, А око сузи, уста неме. Несрећу тајну срце слути, — Опет се враћа старо време. У такав дан смо некад давно Међ људе пали пуни јада.

И ко Леандар, што је свако вече Мореуз тамни препливав̓о смело Да драгој Хери реч тек једну рече, И види уста, и очи, и чело, И ја бих брда прешао и реке, И попио бих многу горку чашу, Сносећи мирно удар судбе преке, За слатку

Али дирнути руком није смео Ни отмено ти лице, нити уста, Ни златну круну, ни краљевски вео Под којим лежи коса твоја густа.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Што је човјек? Кâ слабо живинче! Погледају се Турци испод очих. Мед за уста и хладна приоња, а камоли млада и ватрена!

Рад ноћи се зубље увијају, али што ће у сунчане зраке? Аллах, море, мудра разговора! Крст и некрст све им је на уста; снијевају што бити не може. Богу шућур, двјести су годинах откâ паћи вјеру прихватисмо, измећари дину постадосмо.

Благо Андриј' ђе је погинуо — дивне ли га очи оплакаше, дивна ли га уста ожалише ... КНЕЗ РОГАН (шапти кнезу Јанку) Не питај га, аманати, за такве ствари, док се није што изблејâ.

Фатима је струком дивота, очи су јој двије звијезде, лице јој је јутро румено, под вијенцем гори Даница; уста су јој пȁрôм срезана, усне су јој ружом уждене, међ' којима каткад сијева сњежна гривна ситна бисера; грло јој је

утврдио летурђију, крстит и вјенчати, кâ и друге помање потребе; па кад ми је које за потребу, испојем га кâ пјесну на уста. КНЕЗ ЈАНКО Чудна попа, јади га не били, у свијет га оваквога нема! СВЕ У СМИЈЕХ И У ГРАЈУ.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

сув, тако су исто сви били и са једнако кратким, поткресиваним брковима, који им никада нису прелазили иза крајева уста. А опет, да их не би свет сасвим заборавио, редовно су се појављивали на саборима и свечаностима.

Као да му из самих очију сузе иду, уста почну да се покрећу и влаже се. Никако не може да је се нагледа, једнако као у Софкиним очима и устима налазећи и

Сува, дугуљаста, мало кошчата лица али свагда стегнута израза очију и уста и са мало високим челом и једном по њему набраном, попречном бором, испод косе.

Њене очи, оне њене чувене, крупне очи са изведеним обрвама и врелим јагодицама, тако би јој се сјале а уста срећно играла. Кола би силазила наниже.

песми не разуме, стране су јој, али се види колико их осећа, како од среће, | раздраганости чисто трепери и отворених уста гута одоздо његов глас, који се све више почиње да разлева по башти, реци и тополама тако чудно, страсно и топло.

Матер метао на крило, расплитавао јој косе и једнако певајући грлио би је и љубио у лице и уста. Кроз неколико дана враћали би се кући. Отац истина као уморен, као повучен у себе, али зато мати пресрећна.

у мало већ олињалом оделу, потамнела, као сува, а у ствари зборана лица, али још једнако свежег, обријаног влажних уста, још водњикавих очију а увек са бројаницама, у лакованим ципелама и белим чарапама...

још слободнијим погледом, увек као у пркос, на равнодушност напрћеном доњом усном, због чега јој је увек око крајева уста била као мала сенка.

Осети како почиње сва | да се топи од неке сладости. Чак јој и уста слатка. Сваки час их облизује. Од бескрајне чежње за нечим осећа да би јаукала.

Тада осећа како је ова дубоко, дубоко љуби у уста; рукама јој глади косу, уноси јој се у недра, у’скут, и знајући за Софкине најтананије, најслађе и најлуђе жеље,

И ма да још није до ње дошао, она већ осећа на себи облик његова тела, и бол који ће бити од додира његових руку, уста и главе на њеним недрима, кад он падне и кад почне да је грли и уједа... И онда њега уводе. Он прилази.

Око јој још топло, коса јој се још као зифт црни и светли. Истина има мало бора око очију и уста, али се оне и не познају, већ се неосетно губе у свежини облог јој и као млеко тако белог и нежног лица.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Сердар пошто цијелива дијете и утјеши, подиже главу те набра густе обрве, и таман отворио уста да брекне женскима нека прекину, кад неко закуца на вратима.

Да појаше коња и тргне сабљу па предводи војску, јали крстом у руци а благом ријечи из уста да украћује ускипјеле страсти људске, јали, као шта га јутрос видјесмо, мисаона и удубљена у сама себе!

“ „Па што?“ запиташе многи у један глас, смијући се грохотом гдје пресушише стихови из ђаконових уста. „Па што!“ понови и он. „Ваистину, ако не умијем у пјесми, умијем овако да вам кажем шта је затијем било!

усне састану с уснама и стопê у топли цјелив, удари га нешто студено, као гвожђе, и помјери му зубе; крв му покуља из уста... Ово потоње, заиста се и догодило.

Он је, јадник, бјежао што га икад ноге носаху, бијеле и крваве пјене излажаху му на уста. Пут пред очима му бијаше непрегледан; камење све то оштрије газио је... Већ бјеше малаксао; заљуља се да падне...

И јутрос, глејте, ударио је зубма о цијев!“ Јанко се зацрвење као да бјеше нешто скривио. Нехотимице покри уста руком. „Има и Црногораца доста такијех!“ примјети неки. „А разумје ли, кад збораше?

У некијем часовима заиста му вријаше у њему, а тад му саме ријечи летијаху из уста. Залуду су га запитивали Оташ и Спасоје о постојбини и роду му, он је увијек умио сврнути говор на друго што.

„Стрико“, поче он, „ово канда се зима поврну!“ То рекавши опет тури камиш у уста, па мирно настави пушење. Сви се погледнуше.

Видар му забоде онај писак у рану, (зрно га бјеше пробило с бока на бок, ако се сјећате) пак из уста млазну млаз вина кроза цијев. Рањеник задрхта и јаукну. Видар то учини неколико пута засопке.

„А да си у његовој кожи, а при тој памети, не би ни чекао!“ „Но што?“ „Окан’о је се, валај?“ Медик извади чибук из уста а зину од чуда. „Ма не рекосте ли да је вјерена!?“ припита он и учини лице још чудноватије, тако да се сви насмијаше.

Владика се бјеше већ одмакао и онај човјек за њим. Ђакон скиде капу, прочеша се по глави, затабања ногама, напући уста, па уздахнувши дубоко отиште се и он к њима. Тамо затече овај разговор: „Знао сам ја, знао брата ти Радоја.

!“ рече мали па мигну значајно на пециво. Медик саставио руке иза шије, а промолио врх од језика на крај уста, па их гледа и смије се. „Неће, валај, но од овога мога брава зубима натући! Видиш да се у њ загледа...

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Клетве могу да буду страшне, варварске и свирепе, с призвуком трагике (Уста ти се на затиљак окренула! Мањи умро, но што си се родио! Мајка те у студене очи целивала!).

израза дословног и говорних израза пренесеног значења (Образ му је као ђон; Лепе му се новци за руке као мед за уста, итд.).

Узор био чојства и јунаштва! У сребро ти се оковала! — (кад ко мудру реч рекне). Уста ти се позлатила! Хиљадили се такви јунаци!

Тако ми се тјело не разлијевало као пјена морска! Тако ми се траг не затро! Тако ми се уста на затиљак не обратила! Тако ми троскот на огњишту не изникао! Тако моје тијело вран (гавран) не кљувао!

— (речи којима девојка тајно заклиње момка који за њу не мари, да би се њом занео). Тешка га рђа спопанула! Уста му се на затиок окренула! Црна му земља кости изметала! Што га срело, то га јело; што остало, богу не пристало!

Просејан и на ситу и на решету. Расте му перје. Сва му је памет на језику — (ко говори шта му на уста дође). Сермија јој памет, а друг зрцало. Скинуо би с матере божје покров. Тај уме и из воде сув изићи.

— Свиту нит’ надроби, нит’ насоли. — Нико не може наткати махрама, да цијелом свијету уста повеже. — Кому вашар капу купује, онај ће ићи гологлав. — Тешко ономе по кому се свијет свијести.

— Од ћутања глава не боли. — Која се не рекне, она се не чује. — Кам из руке а ријеч из уста. — Испуштену реч не стиже. — Што прође преко девет зуба, оде преко девет брда. — Једна ријеч, сто ријечи.

— Мери и важи, пак онда кажи. — Лака памет — брзе ноге. — Нек’ ти уши чују, што ти уста говоре. — Реч се мери, а не броји. — Не ваља од језика лопату чинити. — Свачију слушај, а своју сматрај.

— Гдје новци ту и масни лонци. — Иде пара на пару. — Динар је милиону басамак. — Где злато говори, уста ћуте. — Новац планине пробија. — Пара врти где бургија неће. — Гвоздена врата златна рука разбија.

— Кад султан назебе, раја кија. — Клепан камен боље меље. — Ковач зато има клијеште да руке не жеже. — Која уста меда неће? — Кој’ си има чавку, тај си вика „иш“! — Крпи мање, док није било више. — Куд ће суза но на око?

“ а он, ухвативши се шаком испод носа и повукавши је преко уста доље низ браду, одговори: „Вакуп хуп!“ (тј. појео га)“, Жали, боже, три оке сапуна, што по’арчи була на Арапа!

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

62. Ђетао и црв; тичје гнијездо и змија. 63. Челе. 64. Чешаљ и уш. 65. Јаје. 66. Коса на глави. 67. Брада, уста, нос, очи, коса и чешаљ. 68. Кревет. 69. Пијевац. 70. Коњ. 71. Лук. 72. Чела. 73. Пушка. 74. Во. 75. Сврдао.

Љебови у пећи. 96. Сир у каци. 97. Писмо. 98. Тиквено сјеме, и вријежа и цвијет и тикве. 99. Коса, чело, очи, уста и језик. 100. Вино у бурету. 101. Пијевац. 102. Врата на кући. 103. Ватра кад се запреће. 104. Лонац. 105.

нађе чоека на узораној њиви који је у торби о врату имао сјеме, па по један пут заграби шаком те сије, а по други у уста те једе; овоме чоеку повиче он: „Помагај, брате, за Бога! ћера ме Брко, и ево га сад ће ме стићи! Него што ћу чинити?

Чоек онај сијући жито заборави за Међедовића, и узме га један пут са житом у шаку, те метне у уста. Међедовић се поплаши да га | не прогута, те по устима овамо онамо док срећом нађе један крњав зуб, те се у њему

ходи овамо, кад баш то хоћеш. Зини.” Чобан зине, а змијињи му цар пљуне у уста, па му рече: „Сада ти пљуни мени у уста.” Чобан му пљуне у уста, а змијињи цар опет чобанину.

ходи овамо, кад баш то хоћеш. Зини.” Чобан зине, а змијињи му цар пљуне у уста, па му рече: „Сада ти пљуни мени у уста.” Чобан му пљуне у уста, а змијињи цар опет чобанину.

Зини.” Чобан зине, а змијињи му цар пљуне у уста, па му рече: „Сада ти пљуни мени у уста.” Чобан му пљуне у уста, а змијињи цар опет чобанину.

” Чобан му пљуне у уста, а змијињи цар опет чобанину. И тако три пута пљуну један другоме у уста, па му онда змијињи цар рече: „Сад имаш немушти језик.

” Кад ујутру бео дан освану, дан освану и сунце ограну, уста чобан, уста и девојка, па се сташе опремати на језеро. Чобанин је весео, веселији него игда, а девојка царева тужна,

” Кад ујутру бео дан освану, дан освану и сунце ограну, уста чобан, уста и девојка, па се сташе опремати на језеро. Чобанин је весео, веселији него игда, а девојка царева тужна, сузе пролива,

захвали Бога, и рече: „Ја немам очи за правду Бога, него те молим, брате мој, да ми дадеш воде у какав суд да квасим уста и да умивам ране, и да ме изведеш и оставиш под јелом више извора.

Онда крава тјешећи је рекне јој да се за то не брине ни мало: „Ја ћу” вели „куђељу узимати у уста и жватати па ће се на моје ухо помолити жица, а ти је ухвати па одмах мотај на кокошку.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Из уста њених излази правда, а закон и милост на језику носи. Путеви њени су путеви добри, и све стазе њене су у миру.

А сваким чувањем чувај своје срце, јер од њих су исходишта живота. Уклони од себе оштра уста и увредљиве успе далеко од себе одбаци. Очи твоје право да гледају и веђе твоје да показују право.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Није било такве гибанице од Ваљева па до Ивањице! ИКОНИЈА: Мора да сте нешто имали, кад је толико фалите на сва уста! СКИТНИЦА: Лето у јеку, путеви прашњави, за облаком се распрсло сунце! До подне Петровдан, од подне Павловдан!

ПРОСЈАК: Ти прво погледај себе, па онда друге! Запела си да пришијеш осми џеп! А осми џеп, то су велика уста! Гута куће, гута људе, гута главе! Паз да и тебе не прогута! ГОСПАВА: Имам ја џеп, да ти не кажем какав!

буни, дува, потпаљује, ништа му не ваља, све критикује, само одсеца, главиња, звекеће, сева ко тоцило, ватра из уста, глава у пламену!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

(Стреса се): Ох, ох, убићу је, убићу је још увече и онда целе ноћи ћу је љубити мртву, целе ноћи ћу јој љубити уста, ох, ала ће то бити слатко! Целе ноћи ће бити моја. Све ћу моћи да јој кажем. Целу да је грлим, љубим, ох, ох!...

ЈОВЧА (сам се уплаши од страшне шупљине свога гласа; повлачи се у мрак, завлачи песницу у уста и загризе, до крви. Бол од уједа га освести.

) СТОЈМЕН Ко? Младе газде?! Где су? СТОЈНА (затискује му уста): Ћут! (Одвлачи га лево низа степенице.) Пауза. Ветрови све бешњи.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

А ти отуда, стари Маленица,јадан, што си умукао? Не болу ли те већ уста од толиког ћутања? Ти сам кажеш да би волио цели дан не јести, него један сат не говорити.

Ово не велим ја, него сами дух свети из уста апостола Павла. „Немојте сваком духу веровати, но искушавајте је ли од бога” — учи нас исти они који је из прсију

” Архим[андрит]: „Господине, на моју душу, имате право; божја истина из ваших уста беседи. Камо срећа да сви архијереји тако мисле! Ја би[х] се нама[х] оженио.

смијати; а што је јошт најсмешније било, Јања Грк, седећи баш до Маленице, у исто време почео био пити; имајући пуна | уста вина и не могући од смеја уздржати се, окрене се у итошти да не попрска астал, пак ти прсне с[а] свим вином из уста на

| уста вина и не могући од смеја уздржати се, окрене се у итошти да не попрска астал, пак ти прсне с[а] свим вином из уста на Маленицу и свега ти га по устма, по очима, по образу и по [х]аљина попрска.

” Ја: „[Х]оћу”. [Игуман]: „Но, пољуби руку, пак ти не слушај тога великога и брадатога; он говори шта му на уста дође. Ако ти само будеш добар, у свем [Х]опову нећеш наћи бољег од мене.

Находио сам у житијам да неки од пустиника по цели[х] | седам дана, а неки по четрдесет, ништа не би у уста уложили.

Што је ситно — ситно преко сваке мере и разлога. Просипљу им се речи из уста како суште просо; нити се могах довољно начудити како се они могу међу собом разумевати.

да се не виде од пра[ха]; који су год онда у колеси, пуне им се не само очи, уши и [х]аљине пра[х]ом, него и носови и уста, зашто морају дисати и одисати; пак ако најпређна кола стадоше, сва за њима, ако ће и[х] [х]иљада бити, ту ваља да

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Сви Јерковићи имају велике зубе, и готово сваки је мало развратастијех уста, смеђе длаке и сијеријех очију. Сви су веома ништи духом (у јеванђелском значењу), мируљубиви, слаткохрани, и врло

На то сви једанак поустајаше. Фратар гледну на свој часовник и махну пут њих руком, али како у тај мах разјапи уста од зијехања, застадоше сви. — Останите... јо...ш ма... ло, још мало! Посједаше опет. — Та-а-ко! А како је сад ов...

Фратар оста на обали, оградио објема рукама уста па им довикују: „По-лако! по-ла-кооо! Чувајте да се не при-панеее! Чувајте да не прибије ноге кад иза-ђеее!

Тако се учини Бакоњи, који стаде. Разјапио уста и избуљио очи. — Пољубићеш сваког реводника у руку и поклонићеш се прид сваким, јес ме разумија? Таа-ко!

— И то му је стрина Цонтрона даровала. Нико нег она! Бакоња на то уста, пољуби брата, па се опет врну на пређашње мјесто.

Он се као шчиња; као хоће ли, неће ли пристати на њешто. Најзад, Лис набури уста пут њега, као из презрења, а на то му Бакоња пружи руку, пак се рукова и са Мачком и са Бујасом, пак претече стрица,

Лис шћеде први да се попне, али га Бујас устави. — А ди је оно?... Знаш? — пак нагну шаком пут уста да га подсјети на пиће.

“ Јер, све му се чињаше — чим онај отвори уста да ће чути то кобно питање. Али Срдарина сједе да срче кафу не осврћући се ни на кога.

Вртиреп нагло уста, а за њим и „комишијун“, те отидоше у гостинске собе, а љекар са фратрима ка болеснику. Бакоња сврати у стару

Кнезу затрепташе брчине. Заокружи главом, да ли ко видје ту бруку. Срећом не бјеше никога. Он намјести уста на кључаницу, огради уста шакама и поче: — Мој липи вра-Брне, ти си ништа идак, а ја нисам знâ, него опрости...

Заокружи главом, да ли ко видје ту бруку. Срећом не бјеше никога. Он намјести уста на кључаницу, огради уста шакама и поче: — Мој липи вра-Брне, ти си ништа идак, а ја нисам знâ, него опрости... — Носи те враг!

А ријеч оде од уста до уста, по великом дијелу кршћанства, какво је чудо бог учинио са вра-Брном „кад је исповидâ једнога великог

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

КАМЕНА УСПАВАНКА Успавајте се где сте затечени По свету добри, горки, занесени, Ви руке по трави, ви уста у сени, Ви закрвављени и ви заљубљени, Зарастите у плав сан камени Ви живи, ви сутра убијени, Ви црне воде у

Ниси кроз уста реч процедила Како одлазиш од нас црвима. О како ћутиш под тим дрвима Где ти је место коб одредила Да лежиш одсад сва

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

— прегласно рече Ђорђе. — Кладим се у по десет надница. Пристајеш? — Шта ће ти син? Чиме ћеш да храниш и четврта уста? — Својим ручердама. Ти не даш хлеб забадава. — Не дам. Котите децу као зечеве, а после их други храни.

Сада се сети да су свињама, док су јеле те симите, из уста висиле зеленкасте жвале. Зашто сам ђинђуве купио? Десна рука одложи пушку, из џепа извади ниску ђинђува и поче да је

Рука гужва браду, све мокрија. Мокра је и брада. Мокри су и дукати. од чега су му уста слава? Отужно му је. Уста су му отворена и из њих, кроз бркове, као из малог меха, шишти дахтаво са укусом зарђалог

Рука гужва браду, све мокрија. Мокра је и брада. Мокри су и дукати. од чега су му уста слава? Отужно му је. Уста су му отворена и из њих, кроз бркове, као из малог меха, шишти дахтаво са укусом зарђалог ножа, злата, свињске коже.

Стаје на корак од ње, спуштених руку, стиснутих песница. Гледа јој у уста, гледа је у „мушки“, чини му се да је и сада дави та реч и не може да јој приђе ближе прободен њеним несавитљивим

Софра се искрену, свећа се издужи до таванице и букну. Погледа у Ђорђа. Није смео у Вукашина. Ђорђева уста се згрчише па затегоше у заједљив осмех, скрамица радости прекри заједљивост, али закратко: осмех шмугну у густиш

Осећаш ли колико сам млад и јак?... Видиш ли? Види ме... У мрклини, под ниском таваницом подрума, Николи су уста пуна пенушавог шапутања, очима се привиђа Симкина млечна нагота, њене босе и пуне ноге додирују Му руке, увлаче се под

одраног свињчета, разапета на зиду у углу оџаклије, привиђа се Толиној жени Анђи као запаљен вепар који развилапљених уста јури на децу: — Деца ће изгорети! Појешће свиња, не дај! Изгореће...

јечању, које га је подсећало на неку зверку што се чује само ноћу и коју нико дању није видео, Тола отворених уста звера по соби, загледа у оџак низ који силази, да згази и њега и ватру, ледена, длакава шапа.

Из великог, нагорелог ибрика сипа немилице ракију у широко отворена уста, сипа из освете над нечим, из ината. — Снег, снег.. Десни је мањи. Што је десни мањи? Удави се... Опет — снег!

Да те сачекам, пољубим ти руку и скрушено ћутим? добро, оче. добро! Усне му задрхташе. Пара из уста замагли прозор и сакри очима оца на белом коњу. Вукашин се одмаче од прозора.

Млад је онај кер Мијат. „Гле си била пред вечеру? Више од сата те није било у кући“, говорио јој у сама уста, а њено дисање осећао је по образима као пригушено, мукло смејање. „Осећам да ћу да родим.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Четврто је било њено рођено. Од запрепашћења, од чуда, девојчица врисну, а једно од оних малених бића стави прст на уста. — Пст! Татага спава! — Па шта ако спава? — заинати се девојчица. — Она не чује ни кад је будна! — Мислиш?

— рече на крају. — Погледај јој мало боље нос и очи! — Јој! — врисну девојчица и шаком затисну уста. — Погодила си, значи? То је Татага, али из времена кад је била толика као ми!

удахну девојчица ледени ваздух, решена да о Татагиној деци никоме не каже ни речи, али чим уђе у своју кућу, из уста јој само излете: — Видела сам Татагину децу! — Кога си видела? — мајка у чуду рашири очи. Девојчица пребледе.

Или су сама некуд одлутала? Ко зна. Дечацима то није сметало, али Плачко је стално био незадовољан, стално имао уста спремна на плач. Мучило га је сунце, мучила киша, мучила школа, игра, јело.

Довољно је било да отац замоли да размрсе мреже, па да му из уста излети да га боли стомак, или да још није написао задатак.

« —па назва добар дан песку на обали, очаран његовим светлуцањем. — Добро дошао! — зашушта песак с тисућу малених уста, а талас се, задивљен, пропе увис и ослушну. Јесу ли то у песку шкољке певале или је ветар са висина донео глас птица?

— Зар ти немаш уста? — разрогачи талас очи у чуду и загледа се у блиставу охолицу. — Па, ништа! — промрмља помирљиво. — Лепа си и без уста.

— разрогачи талас очи у чуду и загледа се у блиставу охолицу. — Па, ништа! — промрмља помирљиво. — Лепа си и без уста. Никада лепшу нисам видео! — збуњено саже главу, уверен како већ сви знају да није ни могао видети.

— Ја тебе? — стена презриво набра уста. — Зар не видиш да си тек локвица воде? Стена може пољубити једино неког јачег од себе!

— одсече Пелетинка, а Пелетин додаде: — Нека се извиди овога часа! Принцезице су ћутале. А шта су друго могле? Уста су им била пуна шећерлема, од којих су им стомаци толико нарасли да су се једва котрљале на својим дебељушкастим

Него шта! Али ни помисао на злато не отвори рибарима уста. А бор је за то време шумео на ветру, питајући птице: — Јесте ли виделе мале свираче? — Виделе смо, виделе!

»Откуд он овде?« — дечак од чуда отвори уста, али га гуштер опомену да не чека: он, Мерсад, само што је жив! Дечак пажљиво с два прста обухвати гуштерово телешце и

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Морала је у град на главна врата, кроз Стамбол-капију и, обично скривена међу вреће жита, улазила је право у гладна уста.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Ту погледа брат на брата, П, онда горе, п' онда у се, Груди дркћу, уста ћуте, Али душе разуму се. Да л' то снага ниче нова?

О, то ће бити силна песма, рада Да знаш шта нежна душа драгој пружа; На моја уста покуљаће тада Милосне речи и бокори ружа.

А залеђен, мртав, к'о да с ледних уста Један горак осмјех још трепташе мио... И кад црни сандук, на конопце дуге У дубину спуштен, крупна земља засу, Само

Рече л', старче с'једи, На ког мртва ћерка помишљаше онда Онај горки осмјех кад јој уста следи? И да ли га прокле да у часу туге, И бесвјесног бола над тим пустим гробом, Садећ' плачну врбу у јесени

Путем пуним зова, Ја јој љубљах цело ово вече јасно Очи пуне звезда и уста стихова. Све је шумно, сјајно; и лије из грања Светлост, к'о падање неке беле кише; Маслинова шума у даљини сања...

Али дирнути руком није хтео Ни отмено ти лице, нити уста, Ни златну круну, ни краљевски вео, Под којим лежи коса твоја густа.

за Степом где промиче степа, Без наде, без даха, без воље, без моћи, Сатрвен и сможден, у очима страва Разјапљена уста, али грло неми Сам, једина душа испод неба плава, Сам на бесној мисли што у пропаст стреми! ...Тако влада она!

Страшћу и слашћу миришу јој уста; Опија, пали њена пјесма пуста. Гомиле јуре, худе, пјане, плахе, Помамно за њом, и улице звоне Од пјесме, цике, и од

Речи су њене к'о туга црне, Од којих цвеће премире, трне. - „Куд ми вас неста, ви очи чарне? Ко ми вас оте, ви уста слатка? Где ми се сакри, љубави моја, Радости моја, тако кратка?

Да за њим плачу те очи лепе, Та уста слатка њега да жале, Тај сребрн глас да њега дозива, Док косе црне чежљиво пале, У часу туге, љубави душâ Кад мистична

Верујте прво! и стисните пести, Па онда трести, трести! Велика дела ишту тврду шију. Зачеп'те уста мудрих грошићара! Дигните срце! згаз'те сумње змију, И бор'те се за успех без шићара.

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

“ Уста ангел на зефирна крила, поведе ме унапријед мало код једнога источника малоп „Ту ти сједи и воде се напиј са бистро

Неће нигда Сатанина душа умножават славу противника; неће нигда Сатанина уста похвале му слова изгласити. Већ је хитра Сатанина душа мрачну тајну дивно разгледала, и у њу сам чисто разабрао

Час суђени зазвони свјетлости; на велику и ужасну жертву гладне бездне отворише уста. У тренуће ока лаганога сва божества с престолах падоше, сви стрмоглав мири полећеше, сви се хуком стравичном

цара мрзак ли је облик получила по праведној над њоме разрази: црна лица, роге и репове, многима се расклопила уста, а многима за врат обрнула, јошт изрода свакога гадности.

Попа, Васко - КОРА

степенице Или заиграла На месечини темена Или просто села Села на туђе облине умора Да се одмори ТАЊИР Зев слободних уста Над видиком глади Под слепом мрљом ситости Месечарски зев Усред зубате плиме И сањиве осеке Презриви порцулански

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Сагледати тај почетак, видети Питагору пред собом, чути из његових уста извештај о његовој младости, боравку у Египту и о његовој науци, то је био програм тог мог путовања.

Обично сам том главном јунаку драме стављао у уста реченице узете дословце из његових списа. Својим концептом задовољио бих се тек онда ако је створио утисак стварног

узвикну Глаукос, који чучаше поред ногу свога учитеља, па поцрвене до ушију због тог узвика који му несвесно излете из уста. Питагора га помилова по црној коси. „Драго моје дете! То не беше тако лако и једноставно као што ти сад замишљаш.

Оба сенатора обрисаше својим огртачима пљувачку која им је надрла на уста. „Наравно, настави номофилакс, „нису сви јагањци једно те исто. Треба их знати прегледати, опипати и одабрати.

Тек после извесног времена почеше њихови мозгови да функционишу, и то се испољи кроз уста њиховог вођа. Он рече кратко и одлучно: „У ред! На лево круг!“ Они се поврсташе у ред и кренуше.

То изалази јасно из речи које сам у својој причи, служећи се аутентичним подацима, ставио Платону у уста. Захтеви које је Платон поставио прихваћени су и од највећих научника новога доба.

Лице јој беше уско и дугуљасто, нос финог облика, уста и образи као извајани мајсторском руком, очи црне, бадемастог облика, уоквирене дугим трепавицама, а натсвођене танким

Он је, као што сте из његових уста чули, кратко напоменуо да потпуно помрачење Сунца траје, по причању очевидаца, само минут два; није се, дакле дуже

Клејтомахос се испрси и настави из пуних уста свој говор. „Ја се искрено дивим теорији нашег Аристарха која ми личи на један величанствен храм, али, баш због тога,

Они су у стању да сатима хвале латинску књигу у коју нису ни завирили, да говоре све дотле док купцу не појури вода на уста и купи књигу као гладан мастан залогај, не питајући више за цену. Ко је то још у стању да постигне, сем нас Јевреја?

Они га обгрлише са свих страна, пољубише му уста, образе и руку. Он се смешише задовољно. Када је одушевљење због лепих поклона дало себи довољно одушка, окупи се

успео и са другим великанима науке: да га посетим, видим живог пред собом, присуствујем његовим опитима и из његових уста чујем како је створио своју науку.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

прозор и спазио велики жут крст на цркви, учвршћен на кугли исте боје, учини ми се: као да видим насмејана огромна уста над страшно отеченом гушом.

Пошто је повечерао, избрисао уста рукавом, пажљиво увезао завежљај са остатком јела и попушио цигарету, после које смо сви кашљали, човек наслони главу

Жена је; то сам приметио, неколико пута отворила уста као да је хтела нешто да каже. Али ја нисам сигуран: да ли је одиста имала намеру да нешто проговори или јој се зевало.

увреде, господо, — заврши трговчева жена „дискусију“, јетко и журно прикупљајући ствари, док је муж отворених, влажних уста још несвесно гледао у нас.

нередовно добија новац, оскудева, пише са пуно прекора. А ја, шта могу? Шаљем, откидам од уста... Па још брже и нервозно: — Шта ћеш? То је тај живот о коме ми нисмо имали појма.

— Још само ово — рече он после мале почивке и поред свега што је изгледало да ће га Никола смрвити ако отвори уста — још само ово: Правник си, правник сам. Господа су ту. Расправићемо ово познатим путем.

Замуцкује и очајно се мучи у говору, кад му се лице грчи, криви, кад страшно запиње, отвара и затвара велика жвалава уста као да зева, испушта с муком, задахом белога лука и с пљувачком која прска, неколико речи, па се опет загрцне.

једину реч, гадну и непознату ван ове вароши, а на коју се не љути нико, јер се сваки њоме служи да другом затвори уста. — Порав... — Циде. — Циминајца. — Држ'се, држ'се, Секула — парирају шегрти.

Све тако до вечера кад освоји ладовина, и зјапе прозори као отворена огромна уста, или промаја лепрша завесе као исплажене језике.

— А, ту те жуљи?... Ускочио си, ускочио си... Шта ме гледаш, потпуковник си. Али... И ђенерал ставља рукавицу на уста. Па опет мајор трза узде јер се његова кобила поравнала с Милком.

— Француз, интелигенат, има једну особину коју скруполозно испуњава, а то је: да хвали на сва уста своју земљу и свој народ. Је л’ те, нешто сасвим супротно нама?

Он је лежао раскречен полеђушке на бетону и топла, густа крв текла му је из уста па слазила низ браду на раздрљене, рутаве груди које су га болеле, док се по уснама била згуснула и усирила.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

— Ја те не познам! Ја те не познам!... Она би се осмјехнула, али је и тај осмијех остајао ограничен на сама уста и трептао око њих, тек блиједо и мутно уочљив на крајњој ивици видног поља.

Најогорченије протестирамо проти нечувеном насиљу.” За дуго времена послије тога, усред игре би ми саме наврле на уста те ријечи, па сам их бесмислено понављао, не успијевајући никако да их се отарасим.

Док се он налазио у мјесту, била је у непрекидном узбуђењу и није јој силазио с ублиједјела лица и с болних уста израз страсне патње. Присуствовао сам више пута њиховим састанцима у њеној собици на тавану.

Бистар дјетињи смијех као сребрно звонце. На бабиним сјетним очима одбљеснуо се златасти одраз осмјеха с њених уста. Својом благом руком повела је моју устрепталост и свратила је на лаку стазу дјетиње безбрижности.

видио сам његове округле, зачуђене очи, његову кудраву најежену косу, његов кратки, наивни носић; а под њим танка уста нестална облика, вјечито немирна, спремна да лаким прелазом приме израз веселости или гримасу плача.

Тај исти пијетет захтијева да језива фотографија на којој је ретуша драгој умрлој особи наказно изобличила уста и нанизала јој низ мишји ситних бисерних зубића, увијек виси над ноћним ормарићем и да се сваке вечери пред лијегање

Макар да снажно залупе нека врата или прасне неко стакло — ма што, ма што, али само да то сунчано поподне затаљених уста добије свој жив глас!

То су оне љепоте које сликарима и скулпторима знаду задати стотину мука. Умијеће ока да погледа, умијеће уста да се насмијеше.

А онда бих му опет за даљих пет или десет поглавља бајао што ми само од себе навире на уста. (Како ли одахнем кад у мојој лектири набасам на истомишљеника!

” Као да из туђих уста чујем свој властити уздах!) Неуморно понављају како умјетник тобоже увијек „даје себе”, ништа него себе, како он, о ма

И на тим опуштеним лицима с мутним подочњацима и с изнуреним угловима уста, они шиширићи изгледали су им натучени на главу као за поругу или казну.

Заинтересирана до потпуног заборава себе, дјеца су се приближавала женама, стопу по стопу, полуотворених уста и без трептаја у погледу, примицала им се толико да су им већ осјећала дах на својим образима, уносећи им се у лице с

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Она само махну главом у страну и још више набра своје збрчкане крајеве око уста, а ситне јој зеленкасте очи плануше за часак, исказујући неку лукаву препреденост.

— Ви говорасте сад о Сретену — рече Ђурица, крунећи печена зрна и бацајући их шаком у уста. — Куд оде он? — Оде у Локву с косачима — одговори дечко. — Колико их беше? — Петорица.

Повучеш ли ваздуха у себе, појуре ти у груди хладне росне капљице, затвориш ли уста, ето их кроз нос, па засипљу очи, уши, образе, цело тело... Хладна, мокра влага продире даље и од самога ваздуха...

— Ко је то ? — дрекну јак мушки глас и умуче, јер Митар напипа рукама уста и стеже их, па се наже на ухо Јову и прошапута му: — Да ниси писнуо!...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Ходи овамо, кад баш то xоћеш. Зини. Чобан зине, а змијињи му цар пљуне у уста, па му рече: — Сада ти пљуни мени у уста. Чобан му пљуне у уста, а змијињи цар опет чобанину.

Ходи овамо, кад баш то xоћеш. Зини. Чобан зине, а змијињи му цар пљуне у уста, па му рече: — Сада ти пљуни мени у уста. Чобан му пљуне у уста, а змијињи цар опет чобанину.

Зини. Чобан зине, а змијињи му цар пљуне у уста, па му рече: — Сада ти пљуни мени у уста. Чобан му пљуне у уста, а змијињи цар опет чобанину.

Чобан му пљуне у уста, а змијињи цар опет чобанину. И тако три пута пљуну један другоме у уста, па му онда змијињи цар рече: — Сад имаш немушти језик.

Баба кихну, а из уста јој излеће прстен. Хроми шчепа брже-боље прстен, а она два друга хромога, те умакоше прије него се је баба

Кад ујутру бео дан освану, дан освану и сунце ограну, уста чобан, уста и девојка, па се сташе опремати на језеро. Чобанин је весео, веселији него игда, а девојка царева тужна,

Кад ујутру бео дан освану, дан освану и сунце ограну, уста чобан, уста и девојка, па се сташе опремати на језеро. Чобанин је весео, веселији него игда, а девојка царева тужна, сузе пролива,

Он дође и заповједи цару да стисне очи. Цар стисне очи, а он му у уста ували двије јагоде грожђа, те рогови одмах отпадну, кô да их није ни било.

Онда крава, тјешећи је, рекне јој да се за то не брине нимало: — Ја ћу — вели — куђељу узимати у уста и жватати, па ће се на моје ухо помолити жица, а ти је ухвати па је одмах мотај на кокошку.

Тако и учине; крава стане куђељу у уста узимати и жватати, а ђевојка на ухо њезино жицу извлачити и мотати, и одмах буду готове.

захвали бога и рече: — Ја немам очи за правду бога, него те молим, брате мој, да ми дадеш воде у какав суд да квасим уста и да умивам ране, и да ме изведеш и оставиш под јелом више извора.

А вук сиромах опет лочи, лочи, док му тргне вода на нос и уста. Онда му лисица затисне и нос и уста, па узјаше на њ и рече да је болесна и да не може ићи већ да је он коси.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Гледећи како изумире време Слепоме телу, што га инстинкт крепи, За огледало се поглед нагло лепи: Да види уста што ће да занеме, Мада још жедна пољубаца, неге, А не покрова, не мртвачке пеге.

Глед'о си у прошлост за тобом што спава. Под дахом живота она некад беше: Сад је мирна, нема к'о пучина плава, Као уста драге која се не смеше.

Њина љубав за смрт знала није, Њина уста знала су за речи И пољубац који небо крије, Плаво небо што им умор лечи. Њина срећа лежала је у том Што још ништа

плавих цветова: Ноћ желећи за вечиту јаву, А за живот небо својих снова, Ал' смрт дође из даљина, муком, Додирну јој уста својим дахом, Помилова њену косу руком И испуни земљу чудним страхом.

Љубав рађа и доноси собом Лик вечности и пролазност беда. Ноћ у тмини нек служи за дане, За уздахе нису само уста, И мрак има своје светле стране, Мис'о с' рађа кад је срећа пуста.

Ни своје дане, што горе, к'о мртвом свеће, Ни своју коб. Пијемо с уста и чаша. Маштом лудила Стварамо зрак: Све нас је довела тајна што нас убила, Откала мрак.

И гле! сви гробови испратише живе! Њина мртва уста још су могла рећи: “Ми чекамо цара крај пучине сиве, Да би могли мирно тада у гроб лећи.” 17. СЕПТЕМБАР 1912.

Вардар данас кроз Србију тече, Како над Охридом пада српско вече, Како нам погледи преко мора стреме, Како наша уста сад од среће неме.

” УЗДАХ СА ДУНАВА — ЗА ДЕЧИЈА УСТА — На Калемегдану, поред старог града, Где Београд грле и Дунав и Сава, Једно Српче гледа земље наших нада, Што их

Да л' то небо плаче за нас!... — Ох, што неће увек лити! ... Како л' ће ти сутра бити... 1904. ЖИВОТ Уста се смеше; очи гледе боје, Људе и даске. Већ клонуло тело; Дише се тешко; дрхте руке моје; Очи гледају... чека се опело.

И ја ћу затим иструнути цео. Нестаће тада свег што моје беше: Покрета, лица, и косе, и крви; Узеће руке, уста што се смеше Земља и влага и гомила црви.

Тражих негда људе — волео сам жене. Сад блудницу волим — заноси ме јако, Јер пољупци њени са уста румених Упијају небо — позлаћују пак'о.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

површине воде и дасака које су стајале на деблима и готово без свести сам испливао на површину, чврсто притиснуо уста на даске и успео сам да удахнем мало ваздуха, на несрећу помешаног са капљицама воде које су ме скоро угушиле.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Као мајчином љубимцу мени је било дозвољено да седнем поред своје мајке и слушам речи мудрости и маште из уста старих људи, а понекад и из уста средовечних или младих, ако би им то старији дозволили.

мени је било дозвољено да седнем поред своје мајке и слушам речи мудрости и маште из уста старих људи, а понекад и из уста средовечних или младих, ако би им то старији дозволили.

магнат који је поседовао неколико села, од којих је свако било веће од Идвора, па га је овај одговор који долази из уста сина сиромашног села Идвора јако забављао.

магнат који је поседовао неколико села, од којих је свако било веће од Идвора, па га је овај одговор који долази из уста сина сиромашног села Идвора јако забављао.

Руке и ноге биле су му мале и лепо уобличене, а уста одавала утисак добре и племените душе. Говорио је мало, али лепо, а његова питања су била директна и непосредна.

Ћипико, Иво - Приповетке

Антица осјећа ноћ и њене шапатљиве гласове, осјећа његову тешку руку, топлину живота му, врућ задах из уста и мушку вољу, али никако не може, ма да се сили, да се за њ загрије: једнако јој други познаници пред очи долазе; и

Напиј се, стара! Антица послуша и напије се, па, отрвши дланом уста, рече: . — Како је да је, живјела сам на свој начин, својом вољом, и не кајем се.... А да сам друге слушала,.

—Како сте могли тако весело провести дане иза мужевљеве смрти? — упитам је, жељан из њезиних уста чути оно о чему су ми толико пута приповједали.

Муче се, кидају од својих уста залогај, да одгаје своје младе, и онда су највеселије, цвркућу у напону живота, а нејач им одговара.....

— Онда ча је било и потриба метнит другога на његово пристоље? — набаци своју Букало и извади из уста лулицу. Парох устрпљиво чека и хоће да опет прихвати ријеч, но Жижица је све жешћи: — Право ћу вам рећи, ја вам се

— Хе, нека остану оба на отару! — не попушта Жижица, и отаре руком уста. —Добро говори... Нека остану оба... —То не допуштам! — плане дум Андрија. — Напокон, ко сте ви?...

До њега, на проповједаоници, стоји скленица воде, да погдјекад покваси осушена уста, и сребрно распеће које на махове дохвата и, прегибљујући се живо преко ограде; показује народу.

Кажи: одричеш ли се? Јер ће доћи судњи дан, страдање и шкрипање зуби... И паклени огањ сијаће ти из уста, из ноздрва, из очију...

Гонио се он тада с њоме по читаве сате, и гонећи знојио се, и пенила му се уста од умора, жестине и страсти. Окретан, гибак, усрнуо би у њену чобанску кабаницу, повалио је у трен ока и силом покрио

— Да, заједно, — настави. — Најбоље је тако, поштено, па се не бој!... Свијет као свијет! Ко ће свијету уста запушити?... А знаш, Илија, — окрете се к њему, — није било бога ми онолико колико други диване.

Ознојени, жедни, полегоше једно до другога на земљу и прилегом пију... Препланули им се образи дотичу и чују како уста жељно срчу хладну живу воду. Седоше на земљу да дочекају стару мајку. —Чудо што је овде питомина!

Смоква родила, из густога лишћа виси сочни плод, цеди се слатки сок из пуцалица, а вешалицама црвене се уста као девојчина горња усница. Марко их бере и даје Божици. — Не штеди их! — вели јој и, смејући се, залаже њима.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

периферије окренула према језичким јединицама, клишеима, обрасцима који свакодневно ткају између наших уста и нашега уха.

„Сретна, веома згодна поредба између кошњице – трмке – и цркве, као да се сама каже, као да си је чуо из народних уста, тако је слично речена, па ипак тако дубоко замишљена“.

у усменоме песништву има такозвана колективна цензура: све што сам певач као индивидуа створи даље се преноси од уста до уста и с поколења на поколење, а задржава се и памти само оно што колектив може прихватити.8 Остало се заборавља.

усменоме песништву има такозвана колективна цензура: све што сам певач као индивидуа створи даље се преноси од уста до уста и с поколења на поколење, а задржава се и памти само оно што колектив може прихватити.8 Остало се заборавља.

“ Следи алегористичко тумачење које даје сам аутор Јован: „А он говораше за цркву тијела својега. А кад уста из мртвијег Штри дана после смртиЋ, опоменуше се ученици његови да ово говораше“ (Јован 2.19“22).

оним спокојним, моћним гласом којим сан једино може приволети јаву да разуме оно што из дубине прошлости говоре уста мрака: да је свако време последње и једино време из кога се светлост рађа.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

” Е, видите, тима што вас бране ваља запушити уста. ЖИВКА: Како? Запушити уста онима који ме бране? НИНКОВИЋ: Разуме се! Њима треба запушити уста. Рећи ћете: како?

” Е, видите, тима што вас бране ваља запушити уста. ЖИВКА: Како? Запушити уста онима који ме бране? НИНКОВИЋ: Разуме се! Њима треба запушити уста. Рећи ћете: како? Врло просто и једноставно.

ЖИВКА: Како? Запушити уста онима који ме бране? НИНКОВИЋ: Разуме се! Њима треба запушити уста. Рећи ћете: како? Врло просто и једноставно. Д'ин маниер бјен семпл!

Рећи ћете: а зашто? Зато, госпођо, што би то најбоље запушило уста онима који би покушали да вас бране, а кад њима запушите уста, онда ће се шапутати на све стране.

Зато, госпођо, што би то најбоље запушило уста онима који би покушали да вас бране, а кад њима запушите уста, онда ће се шапутати на све стране. ЖИВКА: Па је л' то само да се шапуће и ништа више? НИНКОВИЋ: Се са!

Анка је лупа по леђима, а Рака јој силом налива чашу воде у уста. Чеда, држећи њену леву руку, у којој је писмо, прилази и чита писмо не водећи рачуна о невољи Живкиној.

ВАСА: Ама, мир, кад вам кажем! САВА: Смирите се, јер ако мени мркне, запушићу вам обема уста! КАЛЕНИЋ: Слушајте, стрина-Дацо, и ви, прија-Сојо.

КАЛЕНИЋ: Сасвим, сасвим, као да ми из уста вадите реч. Дакле, чим чујем каква је ситуација, ја ћу доћи... ЧЕДА: Ако је потребно...

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

замаче иза куће, стискајући очи палчевима”, а с друге стране то „Мита виде, примети, би му непријатно, извади из уста крушку”.

97 Кад мајка на растанку љуби последњи пут ћерку у чело и уста који су „већ били хладни“98, и кад затим ћерку по лицу и коси дотакне на дворишној капији - кроз коју пролази да би

Осети како почиње сва да се топи од неке сладости. Чак јој и уста слатка. Сваки час их облизује. Од бескрајне чежње за нечим осећа да би јаукала.

може послужити да мотивише прејак, буквалан призор аутоеротизације: „Тада осећа како је ова дубоко, дубоко љуби у уста; рукама јој глади косу, уноси јој се у недра, у скут, и знајући за Софкине најтајније, најслађе и најлуђе жеље, чежње,

Њена уста и тај пољубац, и одмах још јаче, двогубо, да му снага и душа дрхте и миришу. У ушима једнако би му зујали одавна забор

Софки, истина, у том тренутку није дато као јунаку Вечитог пољупца да осећа како јој на уста навиру стихови. Али је зато сама реченица добила ритмичко-интонациона својства која се могу мерити са стиховима.

над челом и носем „она је имала неки сјај, од треперења светлости, у „ноздрвама само имала је румени и таме”, а уста су била „под једним, непрестаним, чудноватим осмехом, који се није губио ни онда кад га чудно погледа”.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

“... Међутим, родни праг био је јачи од нове заповести. Снага му се ончас некако у камен претворила, а уста завезала као од највеће страве. Пребледео, смутио се, те му још смешније дошле и шалваре и бедна чалмица око главе.

Ни са коца о Турчину теже и влашкије нису никад и ни у једној земљи уста проговорила. -Јер не да она, Богдана, својега Милоја ђаволу, не да другој вери, туђој и страшној, далеко је од

Само једном руком беше поднимила слабину, стегла своја лепа старачка уста и из све снаге узмахнула да је не би страшан догађај поткосио.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Ал’ на гори овде момче, Онде девојче; Ови ће се грлит’, љубит’ Данас довече. Дуго уста неће моћи Да се растану, А у то ће и два дана Да се састану.

Ружичаста уста Са осмејком благим — Благо ли срећнику Ког назову дрâгим. Гледô сам те често, Женског рода дико; Ти једном

Лековито се ори твој мушки српски глас, На твоја уста збори Србије драге спас. И то ме к теби вуче из мога злобола, — И ја бих чисто хтео соколит’ сокола.

Свака сила у твојој је властн, Тврда ј’ вера — ти нас хоћеш спасти.“ Тада Христос уста сред кораба, Благим оком гледа десно, лево; Обе руке над њиме рашири — Ветра неста, и норе се смири.

Бар кад би сама... ал’ жеља ј’ пуста, Знам да узалуд замарам уста — Ал’ ево шта је жељица моја: Високородност кад би нам твоја, Путујућ’ с неба на крили лаки, Донела увек и дарак

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ФЕМА: Од ује, уја тебе рани? Сад ћу ти зубе избити, безобразнице једна, чрез тебе сам морала уста покварити. Али платићеш ти то.

ФЕМА: Коми фо! Жан! Апорт! Јохан, Ханц, Жан! ПОЗОРИЈЕ 2. ЈОВАН, ПРЕЂАШНЕ ЈОВАН: Ево ме, мајстор... (Стисне уста.) Да ти ђаво носи такав језик, кад све на беду иде! ФЕМА: Гурбијан, ти ниси рођен за пединтера, него за каквог шегрта.

Зашто сам толико компламента правила? Зашто сам ја по три сата намештала уста на огледалу? РУЖИЧИЋ: Не гњевајтесја, не гњевајтесја, тако Ариадна гњеваласја, но аз вам кажем да аз не могу

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

сузе које будим узалуд узалуд узалуд узалуд је будим јер ће се пробудити друкчија и нова узалуд је будим јер њена уста неће моћи да јој кажу узалуд је будим ти знаш вода протиче али не каже ништа узалуд је будим треба обећати изгубљеном

моје сећање сада сте мртви и ваше је тело неопипљиво сећање и топла прегршт земље прегршт Србије и нас рефрен: Уста су била испуњена песком и сви су ћутали збогом граде где се прекида моје сећање здраво чудна реко спаса ВИ Звездо

ми нису потребне речи, треба ми време; Време је да сунце каже колико је сати; Време је да цвет проговори, а уста занеме; Ко лоше живи зар може јасно запевати!

Краков, Станислав - КРИЛА

Много белих и црних богова... ја ћу све са својим батаљоном црвеним... Ма ћутите... Смели дечко шаком му је затворио уста. Рашчупани бркови су немоћно пали низ лице, плаве очи су покрили одебљали капци, и мајор је ућутао.

Одлазиле су и на фронт, где је мушких И онако сувише било. Болничарке, бесрамне И љупке училе су да уста у љубави ипак највише значе. И све су оне доносиле ратницима радост и болести.

— Сергије, Сергије... Мала Ноелија долетела је пијана радошћу. Зграбила је његова подругљива уста, и сисала дуго са њих влагу из високих ваздушних слојева. — Хајде, толико те чекам...

Ја хоћу да летим. Све је обећао. Мала Зизи је имала чедне плаве очи. За уста се то већ није могло рећи. Волео је због њених загрљаја.

Из округле ране сред груди, са које завој беше спао, шибну увис млаз крви. Ропац пређе преко уста, која се развукоше, и жућкасти се зуби указаше. Очи су биле укочене. Војници поскидаше шлемове и стадоше се крстити.

Нека је тежина на њему. Тешко се подиже, и земља поче млазевима да пада са њега. Од ње су пуне уши, очи, уста и одело. Само чврсто стегнуте у руци држи ствари погинулог команданта.

Бесмислено је било што доносе тешке рањенике. Превију их, убризгавају им камфор и морфијум, ови крче, иде им пена на уста, и на крају опет умру. Све је то било досадно и глупо. Опет. Још једна. Земља их засу.

Сад се он мало издиже и виде да су оне очи исувише пуне нечег белог, укоченог, а да се сред широко отворених уста смејаху криви зуби. Сусед је био миран и непомичан.

Један Црнац урлао је тако страшно да су напољу рањеници дрхтали од страха. Онда су Црнцу натурили на уста маску, стао се гушити, најзад је заспао, и кроз сан мумлао страшне неразумљиве речи.

Додирну његове косе. Осети топли дах пољупца. Рука се зари под његов лаки покривач. Уста су клизила у пољупцима по њему. Осетио је пољупце на мршавим бедрима. Сулуди занос, већ давно заборављен, обузе га.

Обоје се смејало. Женине су косе биле пуштене и луде, а њена су уста била развратнија од трбуха. Бацали су све са себе, сплели се сред чупавих јастука, и тада се зачуло њино уморно дисање.

Душко није знао ништа. Био је сам у ложи... не, неко му је седео на коленима... љубио је нечије руке, и уста... — Цхері, цхері, пођимо... Ујутру је лежао у туђој постељи. Успала жена је пребацила своју голу руку преко њега.

Петровић, Растко - АФРИКА

католичке са латинским речима, енглеске ратне и црначке, све су биле подједнако чаробне и узбудљиве из њихових уста. Вуије је био приморан да призна да је то дивно, и да је то Африка. Седамо у чамац и прелазимо у град.

Између дрва дижем неки непознати плод, налик на презрео краставац. Жедан, притискам га на усне па ми се зачас уста испунише свежим соком укуса ананаса и лимуна.

Једино кад говори црнкиња, кад се види влажно црвенило унутрашњости њених уста, што човек јасно бива свестан њене нагости. Головрати орао–ловац кружи над нама.

Показивали су ми маске њамуа под чијим отвором за уста постоји као нека врста кларинета од избушенога метеорита. Метеорит је уопште камен необично цењен од урођеника и служи

Убијена жртва привезана је за будућега фетишера, груди уз груди, руке уз руке, уста уз уста. Тако спојени спуштени су заједно у дубоку јаму која је покривена грањем и лишћем.

Убијена жртва привезана је за будућега фетишера, груди уз груди, руке уз руке, уста уз уста. Тако спојени спуштени су заједно у дубоку јаму која је покривена грањем и лишћем.

Лица скоро сублимног од трагичности. Очи огромне, светле, раширене од страха, уста од увета до увета. То цело држање, та непрестана забринутост и страх, та ограниченост, сасвим су животињски.

могао на њу ставити своја уста. Црнац је имао крваве ожиљке од зуба. Очистио сам их алкохолом и јодом, у чему ми је сам Н. помагао.

Два дана већ ја нисам пио ништа што би било свежије од врелих сунчевих зракова; и, овако у ноћи, моја су уста била сасвим испуцала од жеђи.

Док корачају, оне, забављајући се, успевају да језиком сасвим увуку овај штапић у уста и да га поново прометну кроз усну. Њихове су лубање сасвим избријане: оне су плашљиве, збуњене и дивље.

уска у куковима, затим снажни, али мирних линија, удови и глава купастог темена, Дугих очију и равних истурених уста, изненаде све оне који су икада воле ли египатске уметности.

сам напустио обалу Океана, а кад бих могао представити шта значи у Африци лед за очи које су сагореле од сунца, за уста која једва говоре од жеђи и испуцалости, разумело би се зашто ми је живот одмах изгледао невероватан.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Онда је седи Ђукић издисô... СПАСЕНИЈА: Станоје!... ГЛАВАШ: Јест, ја сам! Ја сам и онда био са тобом, Са модрих уста кад је лебдео Последње речи свети благослов: „Нека сте срећни, децо, обоје!...

(Гледа кроз прозор.) Сирота жена! Једнако љуби уста блеђана Потпори мртвој туђе старости!... Сад јој баш Ћерим нешто шапће... Трза се... Добро!... Ево, застаде!

Ти!... Станоје! О, шећер-уста моје љубави! Као рудника хрпе богате Што ветру нуде скупу прашину Са којом би се тешки престоли Свију владара

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

али не стога, што је овде каква велика опасност, (а у себи сам мислио: еј мој импровизирани беседниче, зар чим отвори уста а ти слага?), већ што он треба да је свуд. Видите ли где це бије крвав бој чак тамо преко Мораве.

и он је полунаг, надуо се, кожа му на трбуху пукла, те и утробе гмижу хиљаде крупних, белих црва, очи испијене, уста широко разјапљена, а из њих и у њих куљају ројеви мува; на слепом оку види се црна мала рупица коју је куршум

је од раздражења као јасиков лист сви смо дрхтали; просто це тпецао сваки кончић живаца у нама; крв насела на очи, уста це запекла. — Ово је ужасан положај, рече ми Кирилов.

Он притиште шаком половину усана, да му не мрда рањен образ, па ми оном другом половином уста прошушкета: — Огребали ме Турци по образу, а ко ми у образ дирне морамо се наплаћивати.

Турска граната погоди једнога коња из запреге; он се изврте на леђа, стаде грчевито млатати ногама, на уста му удари бела пена. Војници се устумараше око њега. Официр виче: »сеци амове... бога... свеца...

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Знаш ли где на свету Анђелску прилику, Анђела по души, Анђела по лику. Пуне очи жара; Пуна уста сласти, Мирисава недра Пуна бујне страсти; Мило чедо, коме У погледу пише, Да ни само не зна За чиме уздише;

Јер откако је срећа њима зацветала, Никад нису уста још на уста пала, А пољубац први рад се увек скрити, Је ли, моје лане, па знадеш га и ти!

Јер откако је срећа њима зацветала, Никад нису уста још на уста пала, А пољубац први рад се увек скрити, Је ли, моје лане, па знадеш га и ти!

Ћутала су наша уста, Само ј’ мисô к мисли текла, — Тек у неке она шапну: „Ја би теби нешто рекла.“ И тада ми исповеди, Што јој

ЛXИX Нешто си рећи хтела Кад више ниси могла; Уста ти беху нема, — Ал’ суза ти помогла. Онда сам сузу збрисô, Сад је разумем тек, Ти с’ чеду нашем, Смиљци, Видела

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Пушку остави. „Шта ће ти бајонет?“ — запита га његов десетар. Он извади бајонет из уста, па ће рећи: — Ако се праћакне и стане да запомаже, има да га нестане.

— Онда стави бајонет у уста, прекорачи преко бедема и одмах прилеже. Наскоро га изгубисмо из вида међу мртвим и рањеним Бугарима.

Коса ми се диже. Један од наших заби Бугарину бајонет у уста. „А-а-а!“ — изусти онај. Један од Бугара извади бомбу...

Наш војник му притрча, одупре се ногом о леђа и једва извуче бајонет. Бугарин се тресао, из уста му покуља крв, а прстима је грчевито рио земљу. Однекуд долете куршум и удари мога посилнога, који је ишао поред мене.

Тамо чујем неки жагор, затим шкљоцање, онда опет пуцањ. Тек смо тада увидели да смо наишли готово на уста топовске цеви једне брдске батерије. Нисмо били даље од двадесет метара.

Неко кука. Један испред мене лежи иа леђима и крв му куља из уста, а он немоћно забада прсте у песак. — Напред, изгинућемо овде! — викну неко. Скочили смо.

Али не одмаче ни три корака, испусти пушку, па се окрете око себе и паде на леђа. Уздигао је руке и отворио уста, као да хоће нешто да ми каже, али већ поче да се тресе и крв му удари на уста. На његовом врату видела се велика рана.

Уздигао је руке и отворио уста, као да хоће нешто да ми каже, али већ поче да се тресе и крв му удари на уста. На његовом врату видела се велика рана... Глава му клону у страну.

„Фикус“, када га угледа, као да претрну. Диже руке и застаде укочен, раширених очију и отворених уста. Онда викну: — Сергије Николајевич! Онај официр погледа на нашу страну изненађен.

Сергије Николајевич се засмеја и испусти чашу. Налише му другу. „Екс!“ — викну неко. Сергије сручи вино у уста као да сипа у неки вакуум, па потеже чашу о дрво. Кафеџија донесе нове чаше. — Плотун здесна! — виче Сима „Јаребица“.

Када он оде, Лука се обрати Војину: — А ти тако... Поредиш мене са магаретом. Војин га погледа чисто с неверицом, уста му се развукоше и он наједном поче гласно да се смеје.

Онда облизну папир, залепи и заврну крајеве. Његово лице је изгледало као саливено од челика. Ставио је цигарету у уста, и почео да пипа по џеповима. Извади кремен и припали цигарету. У бугарским рововима је неко јечао.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Вострепешчет пред њеј умни и останет как безумни, уста умолкнут, мисли ишчезнут, високија, как поведет тјех, одлучив от всјех, в мрачни гроб.

— крошто допустисте, безакона уста? Змија ако ује, ватром је сожежу, вол ако убоде, за рогове вежу; Узду мећу коњу, клипове децама, звере стежу, бију

Уху моме словеса су оно твојих уста Без шта б' мени земља била сва глуха и пуста; Што су небу јасне зв'језде, њиви златни класи, То бесједе слуху моме

Лобзанија уста твојих превосходе млека, Превосходе грозда сладост, росу златног в'јека; Гортану мом мед и саћа нису такве сласти, Слађ

Подиже неверу поред себе, А благородну низврже душу, ах, На вечно Сербом жалосну пагубу! Он рече. Уста Милош, духа Храброшћу, душе красотом, дика Свег серпског рода; прси му с' волнују, У духу расте намера гигантска.

— Воће, да, — гордим рече ми прва погледом, — да, воће. — Зар су и дивљаке воће? — упитам. Небо ми стружу, Уста ми купе при јелу, и никакву желудцу храну Дају. Пиљарице, нећу дивљака!

Пиљарице, нећу дивљака! — Плати па кушај, Новци су мени од нужде, марим за уста ти, небо, Желудац. — једва уздржим смеј на одговор ми дани.

Кад ћу опет сретан бити С нежностју те загрлити, Сркат с твојих уста мед! 1836. Спиридон Јовић ЈОВАН СТ. ПОПОВИЋ САКРИЈ БЛЕДЕ ТВОЈЕ ЗРАКЕ...

Кад су клекли на јастучић, Уста устма приближили, Помислило Цвет-девојче На пољубац јучерашњи И на речи тога дана, Помислило, задрктало, Те

Тргло с’ од сна Цвет-девојче, У њој срце игра, скаче, А уста се сама смеју. Кад је дошло Ружичало, Изишло је Цвет-девојче На гроб оца и матере.

Је л’ биће које само сате броји, Равно животу кој’ сто лета броји? Којем је од вас двојице неправда: Теби што уста немаш да с’ насмејеш, Ни ока, сузом образ да опереш, Ил’ старцу који мучи се и страда, Међу тим пева, весео

136—42) то „дознао из уста неумрлог Вука”, као и то да је песма написана 1810. год. „Нечувено је и рећи: 1810!”, узвикује одушевљени Рајковић;

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

клечô, стрепио, Пред њеним сјајем ниси слепио — Нис’ је молио, клео, преклињô; Пред њоме ниси бога помињô Пољупцем уста да ти ороси; — А не би рекô: „Песма узноси!..“ ВУЈО: Лијепа?... Не жнава ни српски — како лијепа?

(Маша се да пољуби Станишу у руку.) СТАНИША: Не, снахо, — не треба! Од крви ми је масна десница, Опоганила би уста ласкава. ЈЕЛИСАВЕТА: Ничим те нисам хтела вређати... СТАНИША: Ха! ха! ха! Увреда ли је рећи истину?

Ал’ ево, госпо, Из живих уста реч се разноси: „Станиша живи, потурчио се, Те с Арслан-пашом и са Османом Тражити пође круну Балшину....

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

И пође шапат од уста до уста: — Рељин брњаш осванô мртав у бари. — Три јунице, што су се ономадне оштуриле, нађоше јутрос говедари мртве

И пође шапат од уста до уста: — Рељин брњаш осванô мртав у бари. — Три јунице, што су се ономадне оштуриле, нађоше јутрос говедари мртве у тору.

— И Јаблана јутрос међу силним мрлинама нађоше мртва у тору! — просу се опет шапат, болан и дрхтав шапат од уста до уста, а из поља од торова разлијегало се жалобитно јадиковање малог Ђоке за својим Јабом.

— И Јаблана јутрос међу силним мрлинама нађоше мртва у тору! — просу се опет шапат, болан и дрхтав шапат од уста до уста, а из поља од торова разлијегало се жалобитно јадиковање малог Ђоке за својим Јабом.

Звижде вјетрови, звижде и урличу, а полумртва се уста љубе и издишу у слаткој смрти... ГРОБ СЛАТКЕ ДУШЕ Упекло сунце — сажеже све! Дошло небо модро као чивит.

Голо, јадно, чемерно, бјежи, не осврће се... Један, сирома, ижеднио, лијепо му пјена тргла на уста, сврати се оном точку код горњије' млина да се напије воде, а покојни Партенија — вјечна му памјат — затеже из

А право, по души кад будемо говорити, мекана је срца и податне руке: залогај би чојеку из уста дао. Нема вајде крити, воли, браћо, и да мало удари у страну кад о себи говори.

Узјаши, сјаши! Узјаши, сјаши! Сјаши, узјаши! Сјаши, узјаши! Срце му препуче. Удари му крв и на нос и на уста, и на уши и на очи. Стра'ота, браћо, погледати! Шта би вам, дјецо моја и Србови моји, више дуљио?

“ — Онда сам имô једну краву, дабру, дебелу краву. Од уста сам своји' откидô, па сам њој давô. Кажем вам, добра, дебела крава, али зијанћараста да Бог заклони!

Скочио свијет на ме кô на бијелу врану: „Твој прасац, Давиде, упропасти и тебе и нас!“ Од уста до уста, док и царевина не дочу. Ето ти шикуције: „Е, баш си, вели, Давиде, баксуз! Ни у чем ти се не да!

Скочио свијет на ме кô на бијелу врану: „Твој прасац, Давиде, упропасти и тебе и нас!“ Од уста до уста, док и царевина не дочу. Ето ти шикуције: „Е, баш си, вели, Давиде, баксуз! Ни у чем ти се не да!“ „Доста, брате! Знам!

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Иронија моћи. Зар њој да се дивим?'' (1910) ТИ, ЦРВЕНА ЖЕНО, С ОЧИМА ОД ВАТРЕ ЗАЉУБЉЕНИ ДАВИД И пред вече уста Давид са постеље своје, и ходајући по крову царскога двора угледа с крова жену гдје се мије, а жена бјеше лијепа на

Колутаве очи светле, никад сите, А увела уста гризу тела врућа... ''Доста! Гаси луче, спржи цвећа ките! Свежине ми дајте и свечаност мрака!

Тад јој дрхте руке увеле и жуте, Које многа усна квасила је врела У дане трептања крви и мишића, И набрана уста још једном би хтела Да окусе младост разблудних младића, Да им срчу очи, док се чаше лију И удара задах ложнице и

''Вај, како ми уста за пољупцем горе! Вриште младе срне, капље мирис нара, У облак се диже кâд од мандрагоре И губи кô живот, кô дим,

- И жене ми пише страст до кости голе! И у шаторима вриштала сам ратним, Док ме очи, уста, док ме груди боле, Срећна када мучим, срећна кад ме муче. ...

Шкрипе трошне кости и уди што вену. Модре, црне нокте у песак зарива. Из уста просипа крв и жуч и пену. Отворила уста, умире и снива Бесни танац, раскош Иродова дома.

Модре, црне нокте у песак зарива. Из уста просипа крв и жуч и пену. Отворила уста, умире и снива Бесни танац, раскош Иродова дома. Бели осмех модрим лицем се разлива. Тако мру на југу.

Тад врлине певам дубоким опелом, Истурених уста пијем снагом целом Сласти, сласти дубоке, бескрајне. (1911) ПОЉУБАЦ Ми смо деца среће и живота зрела, Наша

Како си велик, ти незнани сине, Пред чијом руком падају ордије! (1912) ДЕУС ДЕОРУМ Порђалих уста, повијена чела Певаш смртну песму гробљем фараона Или пишеш, док се врти тарантела, Пропаст изнад врата блудног

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

” ЈЕРОТИЈЕ (престрави се): Шта да притисне? АНЂА (наставља): „Пољубац на твоја уста”. ЈЕРОТИЈЕ: Чудо не каже: да ударим печат на твој распис. АНЂА (завршава читање): „Твој до гроба верни Ђока.

ЈЕРОТИЈЕ (значајно прст на уста): Пст! МАРИЦА (одлучно): Слушајте, оче! ЈЕРОТИЈЕ (као горе): Пст! Ствар је врло важна! Изађите из ове собе.

ЈЕРОТИЈЕ (ставља му шаку на уста): Ама, чекај, брате! Е, јест ово лудо, за цео срез је лудо. ВИЋА: Почни оданде кад сам те ја послао у варош да

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Своју велику, пробуђену наду Босанац Филип Вишњић обликоваће у надахнутим стиховима које ће ставити у уста Карађорђу; "Дрино водо, племенита међи,/ Измеђ Босне и измеђ Србије,/ Наскоро ће и то време доћи/ Кад ћу ја и тебека

панораму догађаја, а свеопшти незадрживи покрет народних маса исказао је сјајно нађеним поређењем из природе ("Уста раја к'о из земље трава").

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

— Ето, умре, синко! И само то. Ништа више. Једино што су јој уста била збрчканија, стиснутија. Онако седећи, одударајући кроз излог, у дућану, на тезги, до чекмеџета, са уздигнутим и

даље, већ је баба била, истина увек онако забринута, са попречном пругом преко набрана чела и скупљених, стиснутих уста, али некако друкчија, мекша.

полако, чисто, растављајући комад по комад од меса, једе, меће га у своја смежурана, без зуба, црном шамијом стиснута уста, те то цело једење њено личи више као на неки ред, адет, а не на једење, храну.

Хајдуче, у гору, бре!... Па не могући више, излази из дућана, бришући од беса, псовке, пљувачку с бркова, с уста... Долази к њима овамо. Одмах почне баби да се тужи. — Ништа, тетка-Стано! Ништа од овога мога! Хајдук.

И он увек, као старији брат, смејао јој се, и кад би јој се очи почеле јаче да црне, светле, уста црвенија, влажнија да бивају, а испод грла, меког, нежног, да јаче трепти, и чисто се чује неко грцање, он би је

— Зашто? — упита га, а очи јој, њене црне очи, поцрвенеле од плача, трепавице дошле још црње, влажне, мокре, а уста јој, подбрадак, врат све то врело умрљано сузама. Младен се осмехну. — Зашто? Зато што си луда.

Видело се да се не ложи, ништа не греје, ништа не спрема. — Шта је? Болно, радосно га погледа, уста јој заиграше. Али, кад га виде таквог, љуто намрштеног лица и као камен хладног, њој само у грлу пукну нешто: —

И заиста, тада се осети толико стар, сув, болан, испечен од бола, да нехотице грчевито подиже руку, ухвати се њоме за уста, вилице, као да спречи да му то не дрхти, тресе се.

Можда, сигурно зато да, кад загрли жену, разочара се, онда се сети, осети сву разлику, лепоту њених прсију, њена лица, уста, очију које није хтео.

— Ево ме, бато. Младен диже главу, погледа га. Отвори уста, а већ осећа горчину у грлу. — Теби — поче он тврдо, суво — није добро код нас. Много радиш а мало имаш.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

, ѕ. в. бадњак), и божићну синију (ГЗМ, 6, 380). У Боки планинци мећу гранчицу б. божићној печеници у уста (Врчевић, Три, 28). Бршљан се употребљава и у љубавној дивинацији.

(СЕЗ, 14, 295; 297; 299). Шап код стоке лечи се тејом од в. коре, којим се живинчету исплакну уста (СЕЗ, 13, 429). Према једној лекаруши из XВ века, в.

примере у Софрић, 78 ид). Г. се меће у уста божићној печеницу (ЖСС, 169). Г. не ваља мирисати, јер ће брзо да иструли (СЕЗ, 13, 1909, 414). У народној медицини г.

Тејом од з. испирају се уста, кад боле десни (СЕЗ, 14, 228). ЗДРАВАЦ Сторцхѕцхнабел (гераніум мацроррхізум). Здравац. З.

Зимзелен, зимозеленка, павенка; привинац (Шулек). Лек против срдобоље (СЕЗ, 13, 1909, 349), и против болести уста и десни (іб., 345), жутице, главобоље; помаже лучење мокраће; уређује менструацију (ГЗМ, 4, 166).

мало доцније. У неким случајевима ј. се вероватно има схватити као жртва, на пример: ј. која се меће у уста божићној печеници (свуда! упор. нпр.

која се меће у уста убијеном и испуњеном вуку, са којим ће се после ићи од куће до куће и просити (ЗНЖОЈС, 7, 1902, 254).

мела). Змија која станује под л. има и иначе нарочиту снагу: ко би такву »лескову змију« испекао и комадић метнуо у уста, разумео би говор животиња; ко би јој појео срце и отишао на ливаду, свака би му травка казивала од чега је лек

М. д., скуваном у води, испира уста онај који има нузлу (афте, СЕЗ, 17, 568); м. д. у врућој води облаже се на уста оном коме се грче вилице па не може да

М. д., скуваном у води, испира уста онај који има нузлу (афте, СЕЗ, 17, 568); м. д. у врућој води облаже се на уста оном коме се грче вилице па не може да говори (СЕЗ, 14, 239), или ко пати од лишаја (СЕЗ, 19, 226).

нар. пјеѕме, 5, 116, в. ТРЂ, ННЖ, 5, 9). Међународни мотив о девојци којој из уста падају руже (в. Грімм, № ‹13, 89, 135› и Болте—Полíвка ‹1, 100; 2, 279; 3, 91›) познат је и у нашим приповеткама, нпр.

Тејом од т. коре ваља оплакнути уста живинчету, противу шапа (СЕЗ, 13, 429). Кора од корена, скувана с дукатом, лек је од жутице (ГЗМ, 4, 140).

Ћипико, Иво - Пауци

Болесник га погледа својим испијеним очима, застења, и, не могавши поднијети јаки воњ мрса што заудараше из уста и избиваше из одијела и маснога припашаја, одврати главу од њега.

— опази Раде с увјерењем. — Пиј, Машо, ракије! — сјети се и наздрави јој. Па, отрвши руком уста, и погладивши мрке на уснице, пољуби је: — Је ли ти мило?... Љуби ли те овако нестрпљиво твој Марко?

— И јест преко броја доста! — одговори Војканов комшија не вадећи луле из уста. Илија одавна премишља да вјенча Раду са Божицом.

Е, да! Поп Вране нареди Маши да му пода чашу вина. Чобанче испи и, отрвши уста рукавом од кошуље, прихвати камен из калуђерових руку.

И жеља за његовим миловањем изби снажно, јако. — Раде! — измаче јој се из уста, и изрече оно што је у души осјетила. — Раде!

само да трошка има, и не могу да се начуде како је он тако данас податан и разговоран, он, што би иглу оглодао, и коме уста обично ћуте, а само очи говоре. — Мене су осудили, — удара пијан шаком у сто — и још судац вели: за углед другима! ...

већ мене тражи — мене? ... Као да ја могу знати за њихове послове. . Али, да, мртва уста не говоре ... . — Молим вас, господине суче, обрати се доктор Пилић суцу — позовите га на ред! ...

А близу је краја. Пружа руке да се чега дохвати... Зној га од муке пробио, викао би, али не може уста да отвори... Кад однекле, у тој муци, на ивици баре, на суву, обрте се газда Јово.

А сунце боље грије, жари, буди. Он се протегли и упије у се пуна уста чиста, мирисава ваздуха ... Доље, испод њега, зачу се клопот живога — котрљање стијена.

” Тај вапај многима остаде усађен у памети, и када изиђоше из цркве на сунчеву жегу, нехотице им навираше на уста... . „Боже, земљи твојој дажда дај!

А њих двоје иду запрашеном цестом и ћуте. Осушила им се уста, па им се не да говорити. Једва након неколико времена јави се Јуре к'о преко воље: — Сврнимо овим путељком — и показа

Он се примакну к дјевојци да чује ако ће и циглу ријеч из њених уста ... А са западне стране проби уто чиста ведрина. Показа се и сунце, па кроз прочишћени ваздух сину жарком свјетлошћу .

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

да ради, али кад почнем да уписујем црте лица, толико се занесем да редовно направим гадну одурну ругобу искежених уста и дивљих очију.

А ко зна, можда сам ја баш и намерно цртао девицама крива уста, огромне носеве и исколачене очи, можда сам то баш и хтео, да се људи разгале и разведре, да им буде овде присно и

Уживам. Падам у наручје Доротеју и одједном видим да сам будна и да крај мене хрче Лауш. Зинуо је, у угловима уста му се отегла пљувачка.

кћерима, плоди се са вашим женама док ви у зноју лица свога на пољима извлачите из ове шкрте земље хлеб за гладна уста своје чељади.

Кад је чуо ко се тражи, протегао се, зевнуо, широким дланом обрисао жвалава уста и промумлао једва разговетно да је Доротеј у свитање изашао на капију и пошао према долини.

„Зашто би се разбојници петљали око неког сиротог калуђера?“, одвратио сам. Рекао сам „сиротог калуђера“. Отворила је уста, видели су јој се горњи зуби, бели и једнаки, затим их је затворила.

најзад престао са тим усиљеним кашљуцањем, које ми је до те мере ишло на живце да сам све време стезао зубе како ми из уста не би излетела некаква гадна псовка, Макарије је дубоко уздахнуо и рекао да ће свакако видети може ли Димитрије изићи

Људи су се радовали као деца. Неколицина њих, свакако млађих, стајало је доле на пљуску раширених руку и отворених уста и пуштало да их киша натапа.

Била је ту једна мрка мрља из које су се помаљали час нос, час очи, час чело, час брада, час уста са крњецима зуба, али целине није било.

испуњеној мирисима ужеглог лоја, босиока, спориша, липовог цвета, крај мртвачки бледог старца разјапљених безубих уста из којих је цурила пљувачка, у роју мува зунзара и ситних мушица сирћетуша што су се купиле око натрулих крушака на

у шаку, а он неће, неће лоћка, јер, забога, па она не припада њему и забрањено му је да је загризе сочну и слатку, а уста му окорела од жеђи. Оно што је могао да учини, учинио је. Окужио је сањаријама и маглама. Разболео је мутном чежњом.

Шта би остало од тога ганутљивог погледа? Ништа. Исте ове црне очи, али сурове, иста ова у очају згрчена уста, али стиснута у мржњи, исто ово брижно чело, али са две усправне гневне боре. А лице ове жене? Сада отупело од бола.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

У грозним мукама гину са крвљу и пеном белом, И грчевито шкрипе, И дух се растаје с телом. Из разваљених уста потмули ропот се хори, И груди широко дижу и коса њихова гори...

Амор се над њима наже. Метнувши крај уста шаку Он кмета хлађаше крилом и реч му прозбори таку: „Достојна презрења сваког, кметица кравара љуби, Отвори четворе

Он уста, приђе ђерму и кову закачи лењо, И ђерам са јасном шкрипом к небу се високо пењô, Дижући лагано кову... Раскречен, у то

Још тама владаше густа, А он се бунован трже и онда лагано уста И поглед около баци. Прилично времена прође докле се разабра мало и к себи забуњен дође.

А у сутону бледом Дах рâног прозорја духну и звезде гаснуше редом. 4. У рâни освитак зоре Звездана на ноге уста, И свиње погони тада у поља влажна и пуста, А уз пут и Кићу срете.

врже, Он виде крилато дете, па, збуњен кô селак прави, Опипа кукове прво, затим се пипку по глави И онда развали уста.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

(Седа, раскомоћује се, разрће око чела косу, око врата одело, да се освежи. Одједном уздрхта, скочи. Таре руком уста и образе.) Ох, што ме сврбите, пуста остала! Ох, што ми бридите, осушиле се да Бог да! (Притискује прса.

Главу сам у торбу метао, да дођем до ње. Али, кад је пољубих, ох! одмах осетих како ми њена уста нису слатка као што би твоја можда била. ТАШАНА (узнемирено, уплашено, звера да ко не чује): Ћути! Ћути!

И види колико си ми сестра: што ни рођеној матери не бих казао, ево теби казах, јер знам да из твојах уста неће изићи. НАЗА Нема сам као ноћ! САРОШ Да. Од кад поче понова да прима госте, да живи, одем јој и ја.

(Узима од Јована тестијицу и меће на уста Парапути да пије.) ПАРАПУТА (жедно пије воде и умирујући се заноси се и хоће да падне).

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Шнајдерски момци без рада и мали кројачи без материјала нису испуштали из уста име мајстор Костино. Неким девојкама се учини да је нови мајстор и порастао и раскрупњао се.

Кад говори, шапће; уста отвори, лепи зуби засветле, нешто је рекла, и ако сте чули што је рекла, добро и јест, а ако нисте, и нећете.

Јака сам, вредна сам, хтела бих да нешто велико дочепам, да се борим, да ђаволу комад из уста искинем, како већ рекох јутрос и пред Тодором... Нола поче слатко да се смеје.

Једнога зимског јутра, нађен је Петар у својој соби доста тешко рањен, а старац у својој, везан и заптивених уста. Швабица је, за своју срећу, лежала у болници. Петар је оздравио, а старац наставио да куња.

Не дозивајући никога, ушла је. Муж њен, разбијене лубање, лежи на поду мртав. Уста зачепљена, поцепан, изгребен. Јулица се кроз несвест трза и јечи.

Лепа, сад има и мираз, али нешто је у њој како не треба. Оно трзање уста се поправља и губи; добро је казао онај мој доктор, ваља му памет.

” Али ми Бог даде те јој зачепих уста. — Нећу у пансион, него на руке, ако могнем изнети човека, јȁ! Тодор мој да је жив, како је био бољи од мене и

Госпа Нола је сад више но икад волела Јулицу, и све јој чинила видећи је тако храбру, праведну и милостиву. Трзање уста, сасвим се изгубило сада. Лепота Јуличина добила је уопште оно што јој је увек недостајало: духовни израз.

— Имаш право, потпуно. Сваки честит човек не да свој језик и своје обичаје. Ја бих, дете моје, умрла, да ми на уста дође туђа реч... У колико је сати сахрана? — Младић се мало затим опрости и оде. Госпа Нола испи чашу хладне воде.

Видела се нека истрошеност. Приметно је Павле оћелавио. Уста су пуна златних уметака: што је у оно време у паланци значило нешто ретко и луксузно.

можда ћу их опет продавати... али ћу задатак свој радити и с Божјом помоћу довршити. — Павлу дрхћу уста, не може да говори. Али Бранко је упорно горак. — Проф-Ћири нисам могао стихове одговорити, а теби могу.

Енглескиња се мало насмеја и уђе. У апотеци се све скаменило на месту. Чекају да се отворе уста, и огласе речи нечувене, које ће ову угледну радњу, и оба стручњака у њој збунити. Апотекар је заборавио да се поклони.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

намаже се машћу, очита своје »ни о пањ, ни о кладу«, прне кроз оџак, и док сте, фрајлице, погледали како вам стоје уста, већ је код Романа била.

Ја сам срећан био, те јој се ово дело допало, и моја уста почела су ме већ сврбити мислећи да ћу (нека Венус зна) бар један пољубац као награду за мој труд добити.

у пролеће први пут издалека грми, а будући да предња два зуба није имала, зато није ни чудо да при овој грмљавини из уста њени киша од пљувачке на оног следоваше који је био предмет њеног разговора.

Кажите, молим, шта управо желите?« Сваком лонцу заклопац; премда има и такови жена које, не сматрајући што нигда уста не заклапљу, опет желе мужа вечно заклопити. — Но да дођемо к нашој Чимпеприч.

да се често и бес с беседом дружи, и мужа до беса доводи, који је пређе при беседи »бре, седи« говорио; даље, да уста долазе од уставити, као да је нужно уста заустављати.

и мужа до беса доводи, који је пређе при беседи »бре, седи« говорио; даље, да уста долазе од уставити, као да је нужно уста заустављати. Но наше жене тек онда уста своја чувају кад нужду виде од мужевљеве песнице сачувати ји.

Но наше жене тек онда уста своја чувају кад нужду виде од мужевљеве песнице сачувати ји. Сад опет ајдмо к повести. »Али баш ништа жене у месецу

И будући да су му јабучице на образу од натуре уздигнуте биле, а из тог узрока уста раширена и брада скупљена, то је наравно следство да су његове по себи малене очи издавале као две одушке на огромној

Е, зар се, опет, све велике удају? Има стотину ствари које се тек мале допадају: мала уста, мале ноге, мале уши, мала брада, мали језик, то јест кратак језик, мала лула, пак зашто се не би и мала књига ком

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Гледај, молим те: очево чело, теткин нос, теча-Симине уши, ујнина уста, и тако редом даље. И у том се погледу тако далеко ишло да сам, слушајући свакодневно то па то, почео најзад стицати

нисам био толико претенциозан да што пре добијем први зуб, али ми је отац досадио завлачећи ми непрестано кажипрст у уста и пипајући ме по деснима.

— Исплазиш му језик, наплати ти три динара; завуче ти дршку од кашике у уста, узме ти пет динара; пипне те за руку, узме ти десет динара, и то гледа на сат да не би дуже држао руку но колико

неки Сима Јагодић, — ко зна где се инспирисао том философијом — овако је решио задатак: — Реч не треба извадити из уста све док не буде сасвим печена.

Трећи опет, неки Остоја Поповић, син сеоског свештеника, овако је народски објаснио ствар: — Све што улази у уста треба да буде печено.

Тако у уста улази погача, па улази ракија, па улази јагње са ражња, и зато и све што излази из уста треба да буде печено.

Тако у уста улази погача, па улази ракија, па улази јагње са ражња, и зато и све што излази из уста треба да буде печено. Како из уста, осим осталога, излази и реч, то и реч треба да буде печена!

Како из уста, осим осталога, излази и реч, то и реч треба да буде печена! Други пут опет професор би нам задао тему: „Познај

недостижни врх Хималаја, а две реке, које су се изливале из носа, на Еуфрат и Тигар који су се, пред својим утоком у уста, спајали у једну реку.

очима, које се у мраку светле као мачје око, и стомаком од говеђе коже, пуним разних цифара које та наказа бљује на уста. — То је математика! Да, то је математика! — врти брижно главом лекар, сећајући се своје младости.

за који случај практикант је имао спремне бонбоне у џепу, те чим бих ја зинуо да што кажем, он би ми стрпао шећер у уста, иако нисам ја већ он имао намеру да говори слатке речи.

— Али запишите, молим вас, запишите макар један стих! — шапћу вам њена уста „рујна“. Ја понова умачем перо у мастило и понова се уздржавам. — Молим! — понавља она.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

ПЕТА БАТЕРИЈА 35 НА ПРАГУ ОТАЏБИНЕ 45 КОД ГРАНИЧНОГ КАМЕНА 50 КО ЈЕ ВЕРА, А КО НЕВЕРА 54 ГОЛГОТА 65 У ПЛАНИНАМА 71 УСТА МИЧУ, ТРБУХ НЕ ОСЕЋА 79 БЕСПУЋЕ... 84 АЕРОПЛАНИ ТУКУ 90 НА ДОМАКУ МОРА 95 УСОПШИ, РАБ БОЖЈИ...

Тело дрхти, те се наслоних на земљани зид. Гр-рру!... Много дима. Нешто ме гуши. Пуна су ми уста земље и неке сукрвице. Сад ће... Гр-р-ру!... Напрежем мисао. Знам, знам, све још знам...

Ама понеси пушку и убиј пса, ако само уста отвори. Рекох му како не бисмо желили да силом улазимо у стан. То нисмо радили ни у својој земљи.

На брковима људи се ухватио лед, а из уста бије густа пара. Наилазимо на све дебљи снег, али они пред нама су већ угазили стазе.

Али ваздух резни и пара сукља из уста. Разговарамо, шта би било да се закључи мир, а ми да смо богати. — Купио бих кућу на оном озареном брегу — вели један.

И тако, сваки додаје понешто, као израз својих снова, међу овим пустим планинама црногорским. УСТА МИЧУ, ТРБУХ НЕ ОСЕЋА Командант нас је увек утишавао и саветовао да избегавамо сваки сукоб са становништвом.

Сустигосмо и једну групу војника, који су у шаторском крилу носили свога друга. Уста су у њега испуцана од силне ватре, а поглед безизразно зури у даљину из утонулих очних дупља.

— Како ти изгледа? — питам једнога пешака који мрзовољно жваће. Он махну главом, па ће рећи: — Тхе... уста мичу, трбу’ не осећа. И пошто су изнашли све мане, појели су пексимит у сласт. Чак су и мрвице покупили. БЕСПУЋЕ...

Лица им обрасла у браду, образи упали, а уста испуцала од зиме и ветра. Нама у сусрет иде један Црногорац са пушком. Када виде да стојимо на друму, застаде и он.

Кроз пустош разлегао се гласић: — Мамице, што седиш? Лежала је на леђима. Њене су очи готово потамнеле, уста отворена. Мртвачко бледило расуло се по лицу. Дах је замирао. Људи занемели.

— Тако је, побратиме. Италијански берсаљер. Загонетка иде од уста до уста, па се, и поред свих мука, смеју официри и војници на рачун својих спроводника... КРАЈ МУКА...

— Тако је, побратиме. Италијански берсаљер. Загонетка иде од уста до уста, па се, и поред свих мука, смеју официри и војници на рачун својих спроводника... КРАЈ МУКА...

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Хтела је већ да прође, да нађе убавог младића, Да га пољуби на уста, када шевар угледа. У шевара три су листа: један црвен, један плав, Један од злата.

Хај, доба чежња и визија, младићи. Дивка на водама Мими Дединцу, другарски Пролеће, убави дечак Велеса, Чија су уста саздана за љубљење, даде да по срцима заплеса Расцветано воће и усамљено стење.

Моје груди травом опоре, травом оквашене твоје хлаче; Као роса пашће моја мисао по теби И на уста црвена љубићу те, Све док пијана гори одбегла не би: Где уз храстова срца твоја моје срце залистаће; Чуј, драги, са

Шта историја! шта Каледонија! Ретко да нисам други, да ми име није: Неко, да не певам: Један пољубац дуг на њена уста која притиска на рђаве карте где је сликано цвеће, пољубићу је тако често на прси, јер се сања о девојкама које

далеко од ове земље, јер чини ми се да ми се опет збивају оне чудне ствари што као да се прикрадају са другога света; уста ми ево пуна крви, а усна напета, распињу ме ужасни болови и срам, груди побледе а трбух зажари; а увек сам тада у

Па не љуби, кад смрт ти дође, драгану ту на уста; Ускочи међ витле и међ кајаше, Дочекаће те ова шума густа, Као трговца чежњива ускочка чета Радише, И разнеће то бело

проклет! Проклет! Пили смо до ригања и ништења на мужи, на врелу, Не кидајући с уста мешину једа Прокључалу мишицу ти белу Ја сам читао, као у паници, зелену ливаду детелине, ван себе да набавим ти

немогуће налактити се и, врло мало намргођен, одморити се у ћутању) ударити огорчено песницом - док пљувачка клизи низ уста - викнути: Да, ја се зовем баш тако!

са своје злоће не пате! Мени је свеједно. Отварам уста и руменило ме вечери трује неким слатким голицањем кроз сва ткива. Ево чуда над чудима.

бледог, раширених очију како ме гледа, Да имах само снаге, подао бих се руглу, Толико мучно беху његова уста бледа.

”Ћути, ћути, грешниче. Погледај овај цвет! ”Сећаш се оне звезде што сијаше кроз уста сељаку? То беше свежа кап воде у његовом стомаку.

Јао, Боже, јао, он ми је био друг; јао, Боже, јао, та ја сам га волео. Ево гологлав, крв се слива из мојих уста. Дижем ову унакажену руку теби. О светлост, светлост, која са детињства потече; присуствовах црвеним таласима до неба.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Седефна ружа слушала ју је отворених уста. У њеној глави ројиле су се слике Горњега света. Шта је искрење морскога дна према његовом сјају?

Није се више мицала. Није отварала уста. 3аједно с чежњом расло је у њој зрно бисера. Седефна ружа полако поче да заборавља Горњи свет.

Већ му леденом руком појас стегла. — Стани, водо! Шта хоћеш? — јаукну Ведран, али се вода с хиљаду малих уста кикоће, прети, подсећа: — Јеси ли заборавио како си у очи извора труње бацао?

Отвори Дрвосеча врећу и загледа се у маске: баш је згодан млади војник! Капу на лево страну накривио, уста у осмех развукао — која се девојка не би окренула за њим?

Дрхтећи, дотаче он своје последње лице, кад му на врх носа израсла брадавица велика као орах — а уста се од ува до ува развукла. Одједном, као да су из земље никла, некаква деца! Прасну смех.

— рече. — Одавде ти нема одласка. Али, још и не заврши Цар реченицу, а ка Капљици доплива риба, отвори уста и викну: — Улази! Брзо! Кад будемо на површини предаћу те побратиму Сунчаном Зрачку!

Брзо! Кад будемо на површини предаћу те побратиму Сунчаном Зрачку! — Улете Капљица риби у уста, а капљице морске поданице посрамљено сагоше главе. Умакла им, преварила их, бестидница!

— Гле, стигле смо! — отвори риба уста, а Капљица скочи на репић Сунчаном Зрачку и заједно с њим паде на ружу. — Ах, како сам лепа! Најлепша на свету!

Цара су полако напуштали мучни снови. У срећном Царству срећног Цара завлада мир. Чим би Цар отворио уста да нешто каже, доглавници би углас викнули: — Аварди, Микики-Мики-Но!

« Поданици су убрзо схватили да није паметно отварати уста. Деца су била још мудрија: рађала су се без језика! Срећни живот Царства текао је у потпуној тишини, сем што би Цар,

Зидови су могли да затворе уши, јер поданици више нису отварали уста. Чак је и ветар над Царевином утишавао глас, је ли птицама преостало ишта друго?

Реч сам дао: смејаће ми се људи. — Па добро! — хладно га погледа Златокоса. — Да видимо: има ли срце снаге колико уста причају! Моја прва жеља је твој — мач!

Станковић, Борисав - КОШТАНА

А кад би те он место мене?... (Показујући јој на образ): Кад би те он пољубио, онда?... КОЦА (запушавајући Васки уста, уплашено звера око себе): Ћути, слатка, чуће ко!... (Одлази бежећи.) Улази Стана.

КАТА (болно, прекорно): Ох, човече... ТОМА (устреми сена њу): Ћут! Сад те заклах! Уста да имаш, а језик да немаш! Ти! Таквога сина имаш. КАТА (погружено одлази, кршећи руке): Црна ја! ТОМА »Црна!

Ох, синко, што за њу кућу остави, што мајку осрамоти? Што се у њу загледа — очи јој испале! Што те омађија — уста јој отпала!... Ох, Господе! Чиме те, Господе, наљутих?...

Не крв! Молим ти се, Господе! Ништа њему да не буде, а све на моју главу! Син ми је, чедо! Што рекох да не буде! Уста ми отпала, уста што изрекоше... ДРУГИ ЧИН Собина, предграђе врањско.

Ништа њему да не буде, а све на моју главу! Син ми је, чедо! Што рекох да не буде! Уста ми отпала, уста што изрекоше... ДРУГИ ЧИН Собина, предграђе врањско.

СТОЈАН (посрћући, силази са чардака и таре уста): Уста ми изгореше!... Ох! КОШТАНА (силази за њим; и брижно око Стојана): Болестан си?

СТОЈАН (посрћући, силази са чардака и таре уста): Уста ми изгореше!... Ох! КОШТАНА (силази за њим; и брижно око Стојана): Болестан си? Да не свирамо и не певамо више?

(Са свога врата одвезује низу од дуката и даје му.) Ево ја... ја ћу теби да дам. СТОЈАН (грцајући): Уста ми дај! (Привлачи је.) КОШТАНА (трза се, одриче главом): Ах, не! СТОЈАН (руком за њена прса): Груди!

ТОМА (већ савладан): Много је ово. (Окреће се Митки): Митке, бре! МИТКА (меће у уста дукат и пружа га Коштани): Коштан, чедо. КОШТАНА (устима узима из Миткиних уста дукат и баца га Салчету у крило).

МИТКА (меће у уста дукат и пружа га Коштани): Коштан, чедо. КОШТАНА (устима узима из Миткиних уста дукат и баца га Салчету у крило). ТОМА (издиже се): Ех, а сада кад би још и ону! Али не знаш је ти.

** Татко ти дође, засрами се, море! А она мртва и чиста. Мушка је рука не помиловала, ни уста целивала. Мртва и чиста... * Свекрва ти је дошла, стиди се, море! ** И отац ти дође, застиди се, море!

(Одлази уплашено.) СТОЈАН (буди се): Зора! Дан већ? (Уплашено.) Нећу ја дан! Њу, уста њена хоћу!... Ах, што се пробудих? Она беше! Она, врела, слатка Коштана!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Па да чујеш јоште звекет златних гривнâ Кад наранчу жуту баци цура дивна, И да видиш осмјех и слатка јој уста, Би и тебе с мајком раставила пуста! Па још оне очи што сву милост нуде! — Благо оном чија вјереница буде! 1901.

Иронично се осмехну саветниковица, Но ипак уздахну с тијем. Каноник јако раствори уста: ''Љубав Сувише не сме бит слепа, Иначе здрављу шкоди. ''Како то?'' шапну Фрајлица врла и лепа.

64 На очима с црном ноћи А оловом поврх уста, Укочена срца, мозга, Лежах у дну гроба пуста. Не знам рећи колико сам У ковчегу сневô тако, Кад се пренух а на

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

писаној 1431 дакле, само 42 године после боја косовскога у положају да добро буде извештен, пише о косовском боју: „Уста, наиме, кнез Лазар и пође на Турке. Бој се догоди на месту које се зове Косово, и би овако.

се приповиједа: једни веле да га негдје у селу Ровинама убио некакав каравлашки војвода Мирчета златном стријелом у уста, кад су се Турци били с Каравласима; други казују да му се у таквоме боју заглибио Шарац у некакој бари код дунава и

Али пустимо да о њему говори Вишњић кроз уста Фочића Мемед-аге: Куд гођ иде, све кр'ата јаше, а другога у поводу води; он буздован о ункашу носи, а бркове под

су јој два драга камена, обрвице с мора пијавице, сред образа румена ружица, зуби су јој два низа бисера, уста су јој кутија шећера; кад говори — кâ да голуб гуче, кад се смије — кâ да бисер сије, кад погледа — како соко

га оштром бакрачлијом: по три копља упријеко скаче, по четири небу у висине, унапредак ни броја се не зна; из уста му живи огањ сипа, а из носа модар пламен суче.

Баш кâ да су бабови чауши“. Уста Марко те отвори врата, чауши се поклонише Марку: „Божја т' помоћ, господару Марко!“ А Марко их омилова руком: „Добро

“ Већ ушета у чардаке горње, па пробуди господара свога: „Устаните, драги господару, јесте нама путовати време“. Уста Стева на ноге јуначке, и умива своје лице бело, и облачи господско одело, па припаса сабљу оковану, па узима кондир

Познао сам сабљу баба мога; да сам бог дô у твојим рукама, и ти би ме 'вако ражљутио.“ Па он уста и оде чадору. 27 МАРКО КРАЉЕВИЋ И АЛИЛ-АГА Појездише до два побратима преко красна места Цариграда: једно јесте

Арапин се у сватове врати, па одоше низ Стамбол-чаршију. Тада уста Краљевићу Марко, он изврати ћурак од курјака, и изврати калу од курјака; своме Шарцу потеже колане, па објеси мјешину

“ Хабер оде од уста до уста, то зачуше мали и велики, и зачула сва господа српска, те о томе нитко не бесједи. Тако стаде од године

“ Хабер оде од уста до уста, то зачуше мали и велики, и зачула сва господа српска, те о томе нитко не бесједи. Тако стаде од године једне, од

су јој два драга камена, обрвице с мора пијавице, сред образа румена ружица, зуби су јој два низа бисера, уста су јој кутија шећера; кад говори — кâ да голуб гуче, кад се смије — кâ да бисер сије, кад погледа — како соко

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— Шта шапћете? Преплашеном ђаку — шкљоц-шкљоц! — само зазвонише зуби и ријечи саме од себе полетјеше из уста: — Молим господине Паприка, кажу да се ви зовете господин Паприка. — Паприка! Ко је то казао?

У руци је носио добро наоштрено сјекирче и звјерао лијево-десно као да нешто очекује. Онда састави руке око уста и јави се гласно и отегнуто: — Ку-ку- ку-ку! Тишина. Шапуће само устреперен лист и негдје шушка сакривен кос.

Ја зграбим кромпир, поиграм и таман да ћу с њим у уста, а дјед прутом — швиц, швиц по ногама! — Богами ћу и ја потражити прут, јер ти ћеш тако, поскакујући, изјести читав

— Пази га, вода, језерце. Мачак провуче главу испод његова пазуха и остаде забленут, упола отворених уста. Пред њим, попут неког бунара, зијала је широка рупа, а у њој, на дубини од најмање три метра, блијештала је вода

Изнад заравни на којој је била школа дизао се огроман мрк облак прашине. — Тукао је нашу школу! — промуца он сувих уста. Заборављајући да би авион поново могао да налети, дјечаци поскакаше на ноге и забленуше се у правцу школе.

Метала му је у уста језгру од ораха, кришку јабуке или штогод слично, а дјечак је, слатко мељући јаким зубима, само мумљао: .

Блажено жмурећи, отварао је уста, па да му је она ставила у њих макар и метално дугме, он би њега, чини му се, у сласт појео. Та како дугме!

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

КАНО ГРОБ ОТВОРИХ МОЈЕ ГРЛО Ти си небесни хлебац, — живи нас! Рекао си: рашири ти уста, и напунићу ти их! Испуни ме твојим даром! Испунио си ми уста моја.

Рекао си: рашири ти уста, и напунићу ти их! Испуни ме твојим даром! Испунио си ми уста моја. Ја теби, моме животу, кано гроб отворих моје грло, а ти ми уљезе у овај гроб и животом ме обдарива!

Избави моју душу од неправедних уста и од туђина поштеди свога раба да би непорочан остао; и приточник муж скоројезичан, скоро пада у зло и смрт и живот у

Тога дна, каде издигну се те оду кућне страже; пресуше очи, нос и уста, одлети свест и свако овде осећање из тела, и засекну воденични жрвњи више млети, зуби жватати, — шупљине

жешко угљевље, незагашен пожар, неопроштен суд, судац безпријатељан и ничим подмићен, пред њим нема сваком уста наишла, стидљива лица силовитих луди, а сиромаш врло снажна.

Молим те, изреци ми коју последњу реч, да мешто твојих слатких уста удиљ споменом услађујем своја уста! На кога ме препоручујеш, коме ли ме худницу, остаљаш, којуно си тако омиловао, да

Молим те, изреци ми коју последњу реч, да мешто твојих слатких уста удиљ споменом услађујем своја уста! На кога ме препоручујеш, коме ли ме худницу, остаљаш, којуно си тако омиловао, да и својом божеставном

ДОБРУ БЕСЕДУ МОЛИТВА Којано си родила слово божије с плоћу, ти и сад, молим те, роди, ако су ми и погана моја уста, у њима божије слово!

Боже, који шиљеш слово своје земљи, пошљи у моја земљана уста слово да у кротости тече слово твоје у уши слушатељима мојим.

Такожде и наших брених озлати, да не будут брена! Обешта Христос: Аз дам вам уста кому какова: теби Златоусте, жених вас злати истино даде златна уста. Златога учитеља злати ученик, златослов.

Обешта Христос: Аз дам вам уста кому какова: теби Златоусте, жених вас злати истино даде златна уста. Златога учитеља злати ученик, златослов. Сему златноме ученику судби господње бише вазжделени паче злата и топазија.

скупи бисер, чекано надање свим језиком, просветљивање вилајетско, ганилук наспорен и изливен, што се је излио из уста нашега спаситеља: ослаба брижљивим, одрешење сужњем, избава од греха, подизање палим, лекарство немоћним, надање к

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

А она се стиди, хоће од стида да прогута ону мараму коју је метнула на уста, и сва срећна пружа руку Ману, па игра с њим! Не игра, него лети кад Мане поведе „Осампутку“ или „Потресуљку“!

заклети у своје очи и у живот свога мужа Сотираћа — кога се она, узгред буди речено, врло мало бојала — да неће ни уста отворити! Но, уосталом, све то избегавање њу је мало бунило, а онима је мало помогло.

„Виде ли, Доке, што је, рече, убаво овој Зоне Аџијско; па бела како замбак, а очи гу како бадем, а грло како филдиш, а уста гу, рече, како мерџан-атеш!...

Како збориш то?!... — Ето што?!... чуди се и брани Дока. — Што си лошо зборим?... Ако си прајим кеф, белким сас уста си прајим; ништо, ете, лошо не напраји!...

Као дериште била је сува, џигљаста и краката, танких, дугих руку, дуга лица и великих уста, укратко: једно најобичније дечје лице за које не зна човек како да каже — да ли је лепо или ружно, а најмање би се

А за њума ли, Зоне, купујеш ту алвицу?... — Јок! — обрецује се Зона. — Е, што гу треба алва кад су гу, ете, уста и без алву слатка и блага!...

— обрецује се Зона. — Е, што гу треба алва кад су гу, ете, уста и без алву слатка и блага!... А Зона само прћи уста и не одговара ништа; стоји као свећа, са састављеним ногама, и не може одмах да се крене.

И обе младе другарице се заричу да се никад неће удавати!...) Ништа не зна, само га гледа, а израз лица јој такав и уста јој стоје тако да не знаш или се смеши или ће да заплаче...

Прођоше три и нешто више година. И као све што је подложно промени, изменила се и она. Лице јој дође пуније и уста сада много мања, у пропорцији према лицу, које тиме доби лепше црте и израз; курјучићи израстоше у дуге курјуке, а

нанула чак преко сокака, а лепи Перица само глади своје брчиће и пусти извештаченим басом (а говорио је обично са пола уста): „А јој, побратиме, пусти ме да умрем!...

и све гледа у Манулаћа чорбаџи-Ранђеловог, а кад Мане дође у игрању према њој, а она га и не гледа, него само пући уста... А Ману стегло нешто у грлу; заболеле га слепе очи, а у устима му горко и суво. једва је чекао да престану Цигани.

ГЛАВА ОСМА У њој је један, за Мана врло пријатан, извештај из уста Васке измећарке, после којег је извештаја Мани — као што би то песници казали — сунце лепше сијало, цвеће пријатније