Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
И овакове вешти не само што би довека морале остати, него би јошт све нагоре ишле, зашто зло кад отме мах, неће да се устави, но све то већма напредује.
Сам паун, како га чује, устави се ту, начне га внимателно слушати и падо гледати. Упази га славуј, престане појати, и кад с једним кад с другим оком
уз једну превисоку гору воденични камен; а како би га с великом муком доваљао баш на врх, не имајући ту места да се устави, с великим устремљенијем би се сваљао тај | час у долину, а сиромах Иксион опет с њим уз гору као и пре, и тако довека.
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Шта ће цару пуста земља, шта ће Србија кад све Србе исеку? и прочаја; — веће да устави палење и сечење по селима, а народ се предаје и на миру ће бити, и прочаја.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Хеј, брале стани!« и маше на њ руком да стане. Окрете се Радан и устави волове. Приђе му господин омален, буљавих очију, с постриженом брадом и кратким чибучићем у зубима, па га упита
— Ја шта мислиш ти... — потврди Радан па викну на волове да иду, и сам пође. — Стани, брале, молим те! — устави га господин. — Шта ћеш? — Би ли ти то мени продао? — Не могу — треба ми, како ћу продати!
Платиће он то мени лепо... — попрети капетан. Утом већ и кола стигоше пред среску кућу, где се устави капетан са својим вредним Ђуком и богатом жетвом.
— Стани да сиђемо — биће сигурније. А и тако не може ти коњ извући уз то брдо. Симица устави кочије, те Сава и Никола сиђоше, па оде напред шибајући сваки час свог мркова, који је једва вукао и празне таљиге уз
— Па кад може, хајдемо, браћо! — викну Ћебо, — Хајде, Страхиња!... Страхиња салете да их како год устави. Молио их је да се окане, да не буне народ; говорио им да се воли и уклонити куд било, него да легне, боже сачувај!
Спремила ти и чутурицу вина. Маторка моја! Зна она шта ваља уморну човеку... Устави рало, сине! Доста си ми радио! И сузе јој грунуше. — Шта ти је, нано? — рече Огњан седнувши. — Ти плачеш?
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Зар ме и ти изневери, зеленко?... — рече тужно Лазар, па га устави и одјаха... Коњ га погледа тужно. Лазару се учини да виде сузу у очима његовим, па га помилова по челу и врату.
И он се натури за њим. Јурио је изнајпре коњском брзином, али кад виде да не може трчати за зеленком, он се устави. — Баш сам будала! — рече он. — Ево ми коњских стопа! Наћи ћу га — мањ да побегне на небо!... Па се упути лагано...
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Па шта мије то? Једна нога! Е, хеј! Све ће то опет... он умало не рече „нарасти”, али се опет устави: — Све ће то опет.. Ама је ли ти ја кажем да ће то све народ позлатити?!
Павао опали из пиштоља, а запаљена се сукија устави пред школском стрехом, а у врапчијем гнијезду. Кола пођоше још брже.
Теодосије - ЖИТИЈА
и сам пропутова по целој земљи народа свога, све утврђиваше учењем у вери, а у свима манастирима предаваше да се држе устави и обичаји иночкога живота као што беше видео у Светој Гори и у Палестини и у Азији.
Матавуљ, Симо - УСКОК
И гостов поглед одједном пође по кући и чељади, те се устави на лијепој зубљоноши. Домаћин унесе бадњак и назва: — Добар вече и честит ви Бадњи вече!
— А сад хоћеш ли устајати, да ручаш? Доље те чекају! Јанко се маши својих хаљина, али га Крцун устави и брзо разви струку на ковчегу, па поче редом одвајати: гуњ, грудњак, ремик и кесе од фишека, кожни силав, појас,
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Шћаше улест, али се устави, Коса му се подиже на глави, Чудно нешто отуд на њ се сјаје, Мисли јунак: ко је, Боже, шта је?
136. Па с' устави — сад ће бити! „Вос ис тен тес?“ — То је доста! Стаде бојак страовити... Од Срба је госпа проста; Још умукну
с' устави, Зовну слугу, слуга дође: „Коња брже!“ — Слуга: „Кога?“ А он плао: „Макар кога!“ В Слуга оде, ал' не море, Не кт
поста, С брега на брег свеђ прескакâ, Па сад ето преко моста Жури свога коња лака; Моста прође, но, гле саде! Устави се, па назаде.
се њему чини; Па ка земљи спусти очи, Онда једном стазом крочи, Поред једне стене сави, Два-три крока па с' устави. Гроб пред њиме, ох чиј' ли је?
А он лута гором кроз планину, Те пред једну стигао пећину, Пред њу стиже, па се и устави, Коса му се подиже на глави: Чудна нешто отуд на њ се сјаје, Мисли јунак: ко је, Боже, шта је?
“ Овде старац малко се устави, Те помуча, па тиме настави: „За једнога боја жестокога Беше муке доста за свакога; Свак чињаше колико могаше И
Секао је док трајало снаге, Посекао четир љуте аге, Ал' му снагу узе бесни Руста, У прси му сасу зрна пуста, Устави му оно срце живо, Ох, Рустане, ђаво те даривô, И теби ће суђен' часак доћи! Ал' ето ти, Србињо, помоћи!
Но да видиш пустога Турчина, Он устави претила дорина, Пушку малу на Србе обара И погоди једног сред недара; Ову баца, другу пушку вата, Згоди другог
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Почне он орати, па орао до подне, а кад види да нема ручка, устави он волове, узме секиру па тант, те убије оба вола па их одере.
А Турчин, кад то чује, брже боље устави волове па стрчи к њему: — Шта је, море Еро шта је? — Ог мене до бога милога!
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
На лицу му се оцртава брига која га све више обузима. Узима шешир и хтео би да пође али се код врата устави, враћа се и седа на столицу брижан). ШЕГРТ (носи једну дућанску кесу од хартије и на њој нешто написано: Газда!
Па онда, измешало, измешало. Добро, нека је и тако, али кад виде да је говор против владе, што се не устави, него запе па до краја? ЈЕВРЕМ: Како да ти кажем... знаш, некако му лако иде кад грдиш владу.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
И као што је природа одгурнула мамута, Човек је изневерио пса због аута, Веран газди, пас не зна да се устави И живот губи због несрећне љубави.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Мјесец окупљајући своје зраке млазну с њима по зиду, а кад допријеше до старца, мјесец их устави, сложи их у сноп, на тијем златнијем снопом њежно помилова старачко лице. Ваљда су стари знанци, они двојица!
Сви остали помијешани мицаху се по тријему здравећи се и мирбожећи један с другијем. Господар се устави под иконама. „Нека уљегну Приморци!“ рече он. Она гомила уђе.
Кораци се чујаху кроза шушањ. „Не пали ни један докле моја не плане!“ рече полако Оташ. Из горе изиђе, па се устави на крају ледине, један — бркати Црногорац. За њим још тројица.
Тако су ишли некијех двјеста корака, док стигоше у неку лијепу дугодолину. На сред ње Оташ се устави па махну својима да похитају. Наврста их дуж њи а он стаде у сриједи.
“ прекиде га момак а очи му плануше и лице му преблијеђе. Трже се као да шће искочити но га Оташ погледом и ријечју устави. „Лагано, дијете, не пренагљуј, јер ће нам свијем погибија пући!
Про рамена висаше му дугачка шиба на кремен. Човјек се тај устави сучући шиљату брадицу, погледа дјецу па гнијездо. „Шваб“, викну њеки деран, а на то сви нагоше бјежати.
„Шваб“, викну њеки деран, а на то сви нагоше бјежати. „Станите — који се с мјеста не устави убићу га!“ викну човјек ческим језиком. Дјеца се уставише од страха. „Ходите сви амо, ја ћу вам скинути гњездо!
Ђаконове очи да искоче, тако се избуљише. Гомила се примицаше споро, а кад домаче на по пушкомета устави се. Пошто се људи нешто договараху, почеше се поново примицати али још спорије.
Кадли се крај нађе, ето јутрос, нађе га ти, као да бјеху танки кончићи, а не...“ Ђакон устави своје говорничке слике, јер угледа двоје чељади, човјека и жену што им се већ примакоше.
Њих два бијаху већ близу манастира кад их угледаше. Ђакон се одвоји, па им оде у сусрет. Владика се устави. Жена се дубоко поклони три пута, кад угледа Владику, а онај човјек, скинувши капу, цјелива се с ђаконом, па с
Они га видјеше, али не свратише пажње. Како разабра прве ријечи што чу, устави се као скамењен и поблијеђе. Они говораху даље, не гледајући на њ.
„Коса ми се, богами, костријешила. А како нећеш? Ђе год што шушни, а он мени викне: ’На оружје!’ па устави коње, а натегни мале пушке. Кад тамо, ништа! И тако све на измјену на свакије десет крока.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Видојевица је последњи огранак планине Цера, а удаљена је од варошице Љешнице за пола часа. А Ковиљка се устави под планином Гучевом; ту угледа један мали извор, и напије се воде из њега.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Што ћу сад?“ А Турчин, кад то чује, брже боље устави волове, па стрчи к њему: „Шта је море Еро? Шта је?“ — „Од мене до Бога милога! ето одоше ми коњи, а ја остадо за водом.
Међедовић се поплаши да га | не прогута, те по устима овамо онамо док срећом нађе један крњав зуб, те се у њему устави и прићути.
чудим се!” Кад се ономе чоеку што ораше већ додија слушајући га, устави волове, па отиде и упита га: „Чему се чудиш, јадан био?
Што ћу сад?“ А Турчин, кад то чује, брже боље устави волове, па стрчи к њему: „Шта је море Еро? Шта је?“ — „Ог мене до Бога милога!
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— Таа-а-ко! Па дај да пију! — Вала! вала! Кушмељ узе бардак испред дјеце, па крену пут бачве, али га Ркалина устави. — Нећемо да мишаш с тим комињаком! А-ја! — Нама комињака и код куће притиче! — викну Чагљина. — Не, не!
То му бијаше уживање да слуша како клопоћу она два велика на стјенама и два мала пред њим. Ако се ноћу који устави, онда би се вра одмах пробудио; ако се два сложе у куцању, онда би се доцније пробудио.
Злосрећни Чимавица, не устави се ни на томе, него писа из своје куће стрицу фра-Пињати Ћуку, који у то доба држаше парохију у О.
Лис шћеде први да се попне, али га Бујас устави. — А ди је оно?... Знаш? — пак нагну шаком пут уста да га подсјети на пиће.
Е, јесу брате! Ма ћу и ја да скочим на коња, у трку, па ма оби ноге сломија!...“ Бакоња се устави крај суда, па гледа себе како трчи упоредо с коњем, па одједном ђипац на њ.
Тада малакса срчаност војницима, па и војводи. Он стаде и устави војску, па страшнијем гласом ишчати тропар св. Франу.
— рече други, одиста манастирски проњар. Бакоња отрча к возу, али угледав Срдарину на обали устави се. Дундак и Тртак бијаху са сплатом на другој страни, гдје се, канда, споречкаше са гостима.
Бакоња се устави и познаде гласове Бобана и Дундака, којима је Кушмељ њешто смијешно причао. Кад он дође, слуге одмах отидоше, а отац
Обоје се збунише. Она стаде докле он прође, а он устави вранца. — Та тирај, дијаче! — рече цура, сва зажарена и смијући се, али га не погледа. — Молим те, Јело, овај...
Она двојица устадоше, али се у тај мах пламен устави пред прозором, те и Брне видје да је то запаљена гука на дугачкој трсци.
Тетка растјера свијет са тријема, па се устави са ђаком испред своје ћелије. Пивалица преклони главу и пољуби Наћвара у руку. — Тако! А одакле оно ти бише, а?
Јесмо, крижа ми, браћа, госпоја. Ово је слуга вратарски... Бакоња, пјенећи од једа, сврати у другу улицу, те устави коња пред њеком бабом, која се препаде од његова изгледа и побјеже. Та улица бијаше тијесна, прљава, кривудаста.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Наједном затутњи аутомобил и устави се пред улазом у зграду. Црн, улаштен, испупчен кров сјајио се на сунцу. Из аутомобила испаде читава мала фамилија:
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Кад је све раскопала, иде опет богу питати шта ће сад радити. Она дође горе, а солдат је опет устави, па је упита куда ће.
Солдат хтједе да је устави, али се она не даде уставити. него утече унутра, а он остане вани. Кад смрт уђе унутра и бог је види каква је, препане
Ако коме бог помаже, не може му нико наудити, те тако би и њему. Кад га бацише у јаму, не овариса на дно, но се устави на једном опећку и мало сколони, док она стијена протутњи, у том и куче и маче падну поред њега.
Кад цар опази њега, завикаће: — Аман, господару, устави ту војску, а ишти што год хоћеш. Он викну на мачку и штене те дођоше к њему, па ће цару: — Хећy ти ништа друго, него
Кад цар видје то чудо, завика му: — Устави ти твоје џелате, а ја ћy своје, па да се мало поразговарамо. Он то једва дочека, те устави џелате, а цар га упита ко
Он то једва дочека, те устави џелате, а цар га упита ко је и оклен је. Он цару све исприча по реду ко је и оклен је и шта је доживио — овако као ја
Када су били насред поља гдје је слуга исјекао пустахије, ту устави па завика: — Дајте вреће па хајте за мном! — те их доведе до оне јаме и отвори капак, кад има се шта видјети:
царева кћи, почне се смијати још издалека да се није могло смагати, а цар кад то види, стане махати руком на њега да устави кочију.
Он устави кочију, па дође к цару, а цар му рече: — Ти си расмијао моју кћер, која се још никад није насмијала, — сад је твоја!
— Па га устави код себе те га вјенча с њоме и даде му по своје царевине, те још и сада царује, ако није умро. ЧУДНОВАТА ДЛАКА Био
Што ћу сад? А Турчин, кад то чује, брже-боље устави волове, па стрчи к њему: — Шта је, море, Еро? Шта је? — Ог мене до бога милога!
Између ове ђеце један му ђак запне за око, па га устави и упита шта учи. Кад му малиша показа шта учи, цар бијаше задовољан са одговором, па извади дукат и пружи му га.
Ћипико, Иво - Приповетке
Маслине су, купећи их, газили. Жупан устави радњу. Они се с друштвом, зловољни,повратише кући. . Те ноћи се мали Марко разболио. Завртило му у глави и горио је.
Она се часом збуни, али одмах се смисли и као да није њен посао, крене напред. —Биљет амо! — завика морнар и устави је. Жена се учини невешта. —Одлази! — љутито ће морнар и истера је напоље. За њом изиђе и Марко.
устеже да наједанпут плане; науми да се мирно с Османом објасни, па, кад му стиже сучелице, упита га, а напреже се да устави дрхтавицу у животу и гласу: — Што данас мене и моје на правди обручи? Што не рече брату да прими духан?
Кад одмакоше од границе, породица, уморна од пута и узбуђења, сустаде; устави се да отпочине. Осјетише се сигурни између кланаца и кршева, у земљи гдје одувијек суди њихов сој.
Обиђе поље и преко војничкога дрвореда изиђе на пут што уз море води. Устави се код увијек зеленога бора самца што се у пучини затона огледа и вјечито над њом бруји, као тајанствена пјесма из
Иде насипом крај мора, а и нехотице устави се код војничкога брода што је тога часа кретао из луке. Два војника опиру се с краја да брод макну, и онда се вјешто
Антица те звукове толико пута ослушкиваше, па и сада, из навике, устави се испод једнога да одахне. — Што си се сневеселила? — пита је Марко и ухвати је за руке да је к себи привуче.
Оно двоје дјеце што се пред кућом игра пожури за њом. На највишој равници устави се и сједе под стари, посрнуо морски бор што одавна пркоси времену и чије гране, свинуте од удара вјетра, окупљају се
страховањем и црном слутњом коју олуја повећава, иде напријед, но доспјевши на крајњи рат школа, нема куд даље, — устави се; вјетар је удара са свих страна и замеће се с лаганим јој одијелом; двоје дјеце чврсто је држе за скут, а уоколо ње
Испред њих, као испред морске страхотиње, устави се лађа; чељад се до три пута прекрсти, и стари рибар подиже с главе своју капу.
Домало иза борова покажу се двије козе, иду мирно и слободно прама нама. Прва, јача, кад ме спази, устави се, па се обазрије ка оној другој, слабијој; часом стоји, сумњиво гледајући у ме, као да мисли би ли напријед пошла,
Онега, боже ми прости, ча су га нарешили ка да је невистица. — Е, ма реци право, — прихвати живо Жижица и устави се насред пута, — може ли, брате, опепт нови метнит се с оним нашим старим?...Они стари наш кип, видија си га, а?
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Ено, да, ено га, одлази, неће, ах, неће се вратит! Жалосна мајка ти, Ђорђе, која те родила сина! Оца ти устави силом лепе кад не слуша речи. Десница гди ти је бодра, с оружјем удесно око?
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
уступисмо, те бијућ се кроз гомиле крвниках ухватисмо згодне кланце под Урошевијем стијењем, ђе не капетан Ђурашко устави да и потоњу снагу окушамо...
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Зуји куршум око ушију. Препаде се покојни Партенија, па се обазрије и викну: — Устави, Симеуне! Устави, болан; доста је!
Зуји куршум око ушију. Препаде се покојни Партенија, па се обазрије и викну: — Устави, Симеуне! Устави, болан; доста је!
Симеун и не 'аје, већ једнако пуни и подврискује: — Стан', курвићу, црни калуђере, данас мени измакнути нећеш! — Устави, Симеуне! Устави, болан! стадосмо и ја и Партенија викати. Не помаже. Пушка једнако прашти, не престаје.
— Устави, Симеуне! Устави, болан! стадосмо и ја и Партенија викати. Не помаже. Пушка једнако прашти, не престаје. Партенији паде с главе
Ћипико, Иво - Пауци
Тако живо, немилосрдно газећи, обоје се загријаше. —Ево, овдје нам је ложница! — окрете се цури Раде и устави се код торине, па показа на колибицу покривену дебелим снијегом, у којој се човјек једва може да испружи. —Уђи!
—Ево, — љутито вели, — ја ћу купити ваше дијелове; знам да бацам новац на пут, — и устави се, таман као да га просипам по овоме путу, по којему идемо... Али воља ме гонити се са Илијом; неће што је намислио! .
Ма чуј, Раде, — преврне — стид ме рећи... —Зашто? Реци! —Путем мислила сам на попа Врану: може бити да би он... —и устави се на по ријечи. —Што? —...Био боље за ме. Бих, да се мајком назовем, све учинила! Раде је зачуђен погледа.
а ако ти буде криво, знаш гдје си се родила. Цвијета поплашено гледа уоколо и ни на коме од куће не устави очију. Сви је наговарају да се поврати: и Раде, и мајка, и отац, па како да свима одоли? — Идем, — вели у сузама.
—Ко вели? —А да, пошла је, наговорили је... —Неће задуго, вјера ти је; кад се оно научи бјеакати, нико већ не устави... А ви то знате... Твоја је Цвијета, Павле, вјеруј ти овоме брку, — и ухвати се за њ.
Идући даље, опазивши људске стопе, устави се на савијутку, прама чопорку кућа што с лијева леже у снијегу. Не продире из њих дим, не навија се над крововима,
Кад изиђосмо, биће на врх, ђаво би знао — оте бура посве; удар вјетра превали товар са Илијина коња, Илија се устави. Ја га стигох. „Рђав сустиг, брате!” вели ми. „Помози!” А вјетар носи му глас бог зна камо...
Стеже га у грудима, и на махове, премишљајући, чисто претрне; устави се и гледа уоколо. У двоумици је. Што да ради? Већ је попео се с малим до на врх бријега... Би ли даље пошао?
Свака два корака застајкује, а устави се испред пространог трага мјесечеве свјетлости што је ушла кроз прозор и пружила се по поду.
— И запеше му очи на паучини што се ухватила у углу и пружила до тробојне избљедјеле заставе. Ту му се поглед устави; и гледајући у паучини уловљене, поређане, бескрвне мухе, помисли: — Многи ли им је паук крв испио ....
Жена с врата гледа за њим: жао јој краве, али не рече ни цигле ријечи. Раде се устави код ковача. Ковач је позната претрга, и код њега се људи купе, па ће с њиме погодити ствари за продају, како право
У по пута упита се: „Што ћу тамо? “ Али ипак иде, гоњен бесвјесно неком неодољивом радозналошћу. Устави се поврх нове куће под циглом; ред двоструких стакала у прочељу затворен је, а кућна врата отворена.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Мој кочијаш стари Устави кола баш на месту томе, Да растурене понамешта ствари; А ја се сиђем да исправим ноге, И бедни стомак од труцњаве
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
И нека умрем већ једном, нек превазиђе та мисао, Сувише жедна да зна који би нов сан да устави Толико добре тишине дође из ноћи коју сам дисао, Мир, срце; и тај Час даћу, за један још час љубави!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Из ње пада студено камење, оно бије по таборах Турке; не утече друга никаквога, ни да каже како с' погинули. Устави се на истоку сунце, а и сјајан мјесец на западу: пресушише воде шедрвани, устави се Шарац, вода ладна, а потресе земља
Устави се на истоку сунце, а и сјајан мјесец на западу: пресушише воде шедрвани, устави се Шарац, вода ладна, а потресе земља по Стамболу, бијеле се задркташе куле, а стресоше четири планине...
Волим дати коња на размјену, јер не могу пјешке путовати“, Па устави својега кулајша, пружи руку испод међедине; они мисле бакрачлију скида, ал' он скида златна шестоперца, те удара
“ А он прође с оне друге стране, заигра се преко поља равна, и прескочи три коња витеза и на њима три пламена мача, устави се на својем кулашу; па он узе три коња витеза, одведе их српском цар-Стјепану.
Ту устави Шарца од мејдана, па удари копље у ледину, за копље је привезô Шарина, тулумину скиде са ункаша и врже је у зелену трав
Далеко их Мујо сусретнуо, аге води на вренгију кулу, силну војску у пољу устави. Мало стаде, задуго не било, ал’ ето ти Накић-Ибрахима и са њиме Танковић-Османа, они воде хиљаду јунака; њих далеко
ти Накић-Ибрахима и са њиме Танковић-Османа, они воде хиљаду јунака; њих далеко Алил сусретнуо, силну војску у пољу устави, аге води на бијелу кулу.
Кад то чула Хасанагиница, старјешини свата говорила: „Богом брате, свата старјешина, устави ми коње уза двора, да дарујем сиротице моје“. Уставише коње уза двора.