Сремац, Стеван - ПРОЗА
Мир! Устан’те! (Деца устану.) — Сед’те! (Деца седну.) — Тако! Деца скрстила руке, па гледају у Максима. Он настави: — Сад ћу
Монахиња Јефимија - КЊИЖЕВНИ РАДОВИ
МОЉЕЊЕ ГОСПОДУ ИСУСУ ХРИСТУ От скврних устан, от мрскаго срца, от нечистаго језика, от душе скврније прими мољеније, о Христе мој, и не отрини мене, рабу своју, ни
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Братоубице, убице части! Ужасне прље мога имена; Побеђени су... Ах, побеђени!... (Плаче.) Богдане! Бошко! Децо, устан’те!... Устани, моја надо крвава, Смрвљена славо! Дико! Поносе! Старости ломне ледна потпоро!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Буде њега лале и војводе: „Устан' море, млађано Бугарче! Бог ти стару не убио мајку, која те је такога родила и у свате цару опремиле!
У то доба дође до шатора, ђе заточник сједи под шатором, за копље је свезао дората. Вели њему Милош Војиновић: „Устан' море, бијело Латинче, да јуначки мајдан дијелимо!“ Ал' говори бијело Латинче: „Ид' одатле, црни Бугарине!
Немам о што сабље поганити, кад на тебе ни хаљина нема“. Ражљути се Милош Војиновић: „Устан' море, бијело Латинче! На тебе су побоље хаљине, с тебе ћу их на себе обући“.
Кад удари синџир-гвожђе тешко, па засједе пити рујно вино, удари га чизмом и мамузом: „Устан’, Ђемо, да пијемо вино!“ Кад погледа Ђемо Брђанине више себе Марка Краљевића, а на врату синџир-гвожђе тешко, скочи
Понеђељник јутро освануло, јоште није обасјало сунце, скочио је од Кладуше Мујо, па он буди свог брата Алила: „Устан’ горе, мој брате Алиле, да идемо на Црвене ст’јене — сехир чинит камене Котаре“. И одоше на Црвене ст’јене.
Јоване; залете им пушке донесоше, а Тадија Куни прискочио, удари га ногом у стражњицу, а викну му грлом бијелијем: „Устан’, курво, Хасан-ага Куно! Дошô ти је Сењанин Тадија су тридесет и четири друга у походе око огња живог“.
Онда викну Сењанин Тадија: „Устан’, курво, Хасан-ага Куно! У мене је свијетло оружје, — устан’ вежи тридест крајишника!
Онда викну Сењанин Тадија: „Устан’, курво, Хасан-ага Куно! У мене је свијетло оружје, — устан’ вежи тридест крајишника! Јер, тако ми моје вјере тврде, ако пукне тридесет пушака, свијех ћу их одједном повезат!
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
БОГ СЕ ВРАЋА АДАМУ Васкрсни, моје саздање, устани моја налико, мој зраче — на мој образ си ти саздат; устан' и пођи одатле, ти си мој и ја сам твој: једно смо, нераздељено светљење. Ево, рад тебе, твој бог учини се твој син!
И што му на то изрече господ владика? »Устан горе, рече му, што си се тако преплашено спустио доле? Згрешили су твоји људи зашто су преступили мој заказ.
Дошао је к њима да их нахрани. Него, рекоше, устан'те да га ми уцопамо. Та да се они изнапре о томе нису удоговорили злочестом већом и мунитву сашили, не би могли ни