Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Оступи!... — рече он и устукну га погледом неколико корачаји. — Стој! Право стој! Лазар се укочио као колац. — Сад, кад тамо одеш, поздрави твога
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Што говориш тако! — Све сам дао! — рече он, па рашири руке. — Па ако си, брате, ти си и стекао! Мој отац устукну један корак, па блене у моју матер. — Ама све, — рече он — све, све! — Ако ће! — рече моја мати. — И коња!
— рече поп. — Ево ме! — Знам! А камо те у цркву да пјеваш? — Нијесам пијан да пјевам! Поп устукну један корак, наже се напријед, па зачкиљи и гледа у учитеља. — Шта ме гледаш? — Ништа! — вели поп.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Пред очи му искрсну Ђинђа Зековича, коју је у Бегеј отерао, кад је, тако, и њену љубав, прејудицирао. Устукну, дакле, као опарен, а затим узе госпожу Јулијану под руку, па изиђе са њом из куће, тако, да га је, Петар, и Трифун,
Теодосије - ЖИТИЈА
И не постидевши се светости светога, не устукну нити од чуда која бивају од њега из свете његове раке мироточењем. Као и остале градове, помишљаше да разори и Солун,
Црњански, Милош - Сеобе 1
на коме не беше ниједног облачка, шуме и падине брегова, заједно са оним што се пред њим догађало, Аранђел Исакович устукну у колима, не схватајући шта то може тај човек, на зеленој пољани, у припеци и жега, да непрекидно и тако лудо ради.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
се да га дигне, усправи; али кад спази чак и крупне, вруће сузе како из старчева ока капљу и падају му на руке, он устукну, препаде се и побеже из собе.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Овакве сусрете доживљавао је Таса често, зато устукну један корак и забаци главу уназад, да би повећао одстојање од руке потпоручника Александра. — Стани!
— Стани! — грмну потпоручник. — Господин потпоручник — поздрави Танасије и несвесно устукну још један корак, па наједном замуче и уздиже рамена.
Али се „Ескило“, рудни коњ, пропе, из све снаге запе и повуче сам топ, а потом устукну назад. — Рањен је — викну неко. — Испрежи! — Терај док не липше... — Маррш... маррш!
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Кад разгледа боље, она се најпре трже и устукну... некакав страшан бол стеже јој срце, она хтеде вриснути, али се прибра и опет провири...
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Он као устукну. Али се прибра. И као не зна- | јући до тада колико је већ она порасла и колико лепа, те дивећи јој се и загледајући
Магда испаде из кујне и чисто устукну испред Софке. Али Софка је, показујући горе на очеву собу, само упита: — Има ли кога? — Сам је. Софка се попе.
Глас му је био такав, да Софка осети како јој кроз грло, чак на дно срца продире. Али и она се прибра. Не устукну. Још мање, као што би друга, да поцрвене, замуца и од стида побеже, остављајући родитељима да место ње они одговарају.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
се, као обично, шетао по дугачкој трпезарији, па склони суд с вином и отвори, а кад видје Бакоњино блиједо лице, устукну престрашен. — Шта се догодило? Да није што стрицу? Да није умра?
Овај му пође у сусрет такијем начином, као да ће га шчепати за гушу, а кад Бакоња устукну, Срдар удари у грохотан смијех и загрли га говорећи: — Еј, лудо дите, зар да се фра-Јаков за таке ствари љути!
“ — па отиде у парохијску кућу, не осврћући се на Кркотину забрану. Али се на вратима срете са фра-Брном те устукну. Сав народ поустаја. Сви они који дотле не видјеше фра-Брну зинуше од чуда.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Свиснуће. Види како Ђорђева испружена рука дрхти. Клати се. — Узми. Број! Да више никад не дођем? Вукашин устукну корак, срете Ђорђеве очи. Никад! Гута врелу пљувачку, а кеса, бачена, паде пред његове ноге.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
— узвикну и стрча се низа степенице. — Еј, ти тамо, врати ми лопту! — малишан нахрупи унутра и, угледавши девојчицу, устукну, запрепашћен, зграби лопту и побеже.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
„Имам, додуше“, одговори онај други, „исто то презиме, али нисам рођак Сер Исака“. Пембертон устукну малко, но чичица га одобровољи: „Но ја сам његов земљак и добар познаник; зовем се Хемфре Њутн“. „Радује ме!
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Механџија се беше нешто веома замислио и оборио главу, те се трже тек онда, кад вранац устукну испред изненадне појаве Ђуричине. — Доле с коња!
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
— Виђи, да ти кажем! — узвикну овај ончас грановесно, устукну мало назад, метну подланицу над очи као да му сунчане зраке сметају да добро види, па страховито поче с презирањем
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— Чуо си ваљда да је пре месец дана погинуо поручник Протић — запита Лука. — Шта кажеш! — устукну Драгиша. — Како? — Преко дана вршио је реглажно гађање, помоћу аероплана. Тукао је једну пољску бугарску батерију...
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Паланка најзад увиде да судбина неће да интервенише, и да ће Павле истински отићи у Париз. Завист устукну, и начини места иронији. — Крили су, јер сигурно ни сами нису могли да верују да ће их то снаћи.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Моја прва жеља је твој — мач! Зањиха се младић као да је јак ветар трску повио, али ни овога пута не устукну: — Зар само слаб и рањив могу до твоје љубави стићи? — обрати се Златокосој с прекором у гласу.
3ашто невољу из гласа зовеш? — упита тихо, а младић подиже главу увис и Мирно рече: — Шта ти је друга жеља, реци! Устукну Златокоса корак уназад, али изусти: — Твоја свирала! Низ леђа присутних склизнуше жмарци. Ветар се заустави у грању.
Као цвет! Гомила ватрогасаца и радозналаца окрете се ка столици, а један од младића устукну. Не сања ли? Прабаба његове баке спомињала је столицу налик цвету, али морало је то бити пре два века!
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Изненађен, учитељ малчице устукну. — Баш ти? — Јесте. Дјечаков постојан глас и тврд поглед одједном разгоропадише пијанца.
— Овуда је немогуће спустити се — рече Јованче и нехотице устукну пред провалијом. — Могло би се изићи тамо на страну, погледај само десно — скрену му пажњу Лазар Мачак.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
— Што је овој?! — кликну Мане зачуђено кад разви мараму. — Шефтелија ?!... — Шефтелија! — прошапта женица и устукну поплашено два-три корака устрану. — Шефтелија?!... — прошапта Мане и заљуља се од неочекиване среће. — Ее!