Милићевић, Вук - Беспуће
сасвим друкчија у души него што је дошла, да се је измијенило нешто у њој, да јој је Уна у чији ток је она тако често утапала очи и мисли, однијела нешто из њезине душе и оставила празнину, замишљеност и чаму.
А у Ирени се нешто проломи и она тихо зајеца и покри лице рукама. Дан пробијаше, а у даљини се магла утапала у Уни. Тек касно ујутру, кад отвори очи, Гавре Ђаковић осјети пустош и мртвило око себе као некада, и ужасну се.