Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
А он удри загрћи оним жаром; а оно пишти, пуца, истура жишке чак у пајанте... А он једнако загрће, док се већ не утаја. Још натрпа озго дрва, да добро сагори. Кад после разгрте супрет — а оно црне као угљен!...
Ти, Дашо... Јес — виноград... Не брини се... Добош сам ја, море!... Јест, ја — добош! Напослетку и тај се џумбус утаја... Утаја се у кући Давидовој; умири се по Крнићу све. Месечина сири помало.
Јес — виноград... Не брини се... Добош сам ја, море!... Јест, ја — добош! Напослетку и тај се џумбус утаја... Утаја се у кући Давидовој; умири се по Крнићу све. Месечина сири помало.
Они замакоше за воћњак и нестаде их у помрчини. Сава и Никола поћуташе још мало, док се све утаја. — Дед сад! — шану Сава и гурну лактом Николу — вериге за крај, па вуци и трчи око куће — али брзо!...
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
једнога, Очи вам се грозни суза пуне, Оне веле: Арса нама труне, Ох без збогом и без опроштаја Он се од нас сирома утаја, Лоша срећа нама га отрже Па у црну земљицу га врже, И верноме не остави другу Ништа друго до на срцу тугу, Туга
опет срећу он ужива, Сунашца њему неста на истоку, Па гле га опет на небу високу; Све обасјало, што с' досад утаја, Те рајске краје милог завичаја.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
Она је рачунање инспирисано звездама Сјај који руку срце и ум спаја Она је цвет што процвета ал утаја Пределу име. Пева из незнана.