Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Војници се једва догураше до својих места и, онако насумце, у ноћ, кроз високо уздигнуту цев, груну пуцањ, и као да утонусмо у пламен... Прибисмо се одмах уза штит. — Артиљерија, пуцај! — виче неко. — Кидајте мост, кидајте мост!
— узвикују весело војници. Као да стотину громова тресну над главама нашим, а земља се узбурља око нас. Утонусмо у дим и прашину. Неко јауче. А војници усплахирени, па их место не држи. — Лези, лези! — Митраљез у заклон!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Од врха Кајмакчалана спуштала се као авет густа магла. Сунце замрачи, тешки облаци нас обавише и утонусмо у потпуну таму и мрак. Није се видело ни два корака „Пуцај!“... „Не пуцај!“ — Чују се узвици. „Напред, напред!
Облаци се спуштају све ниже, видик се губио и наједном утонусмо у таму. Нека хладна струја пређе преко нас и лице нам се ороси. Кроз маглу допре пискави звук трубе, као знак за јуриш.
Као да чујемо како од оне стране допире јаук и шкргут. Звоно се више не чује. Утонусмо у крваву свакидашњицу. Све је сиво, безоблично, бесконачно, као и они сури облаци, који се дижу из јаруга и прелазе
Ракетла се спуштала брже. Час свитне јаче, па замре. Околни предмети подрхтавају. Наједном утонусмо у мрак. Драган застаде. — Да причекамо док привикнете очи... Пст! Светомире, јесу ли отишли? — запита неког Драган.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Неки потмули тутањ се разлеже бродом и ветар поче да пири около нас. Светлост се наједном угаси и утонусмо у непрозиран мрак... Лађа је излазила на пучину...
Светлост на Крфу као да се постепено гасила. Заилазимо сада за једно острво, које нам најзад заклони варош Крф и ми утонусмо у потпун мрак. 3апловисмо пучином... Тек сутрадан видели смо да нас прате два торпиљера.