Ћипико, Иво - Приповетке
и хуком затресених грана, и све то хучи у њеним ушима, и хита даље у неповрат, гдје лагано, у даљини, као задњи уздах уцвиљена живота и замире. И гледа на Ловћен, чије виси бијеле се од снијега.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
носи, Кад поштен човек невино не страда Нит’ паклена му завист вредност коси, Ал’ добродетељ кад се мзди нада, Па уцвиљена горке сузе роси, — Ах’ онда! — то ју теши, то је знато Да ковано јошт лепше сјаје злато.