Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Онда сам се још умела и насмејати, а сад?... Тако ми седимо, а испод астала диже се псето, дође до врата, ушћули уши и стаде режати. „Иди, види ко је!“ рече ми тетка. Ал’ у тај мах се отворише врата и уђе у собу чича Марко.
Тако је и онда било. Али у један мах застадох, коњ ми ушћули уши, па ни да крочи унапред. Украј пута, у једном жбуњу, чуло се шушкање.