Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Тргну конопац и обојица се сагну до самог пода, па одједном одскоче обојица као на дроту... — Ујаа!... викну Марко и обојица повукоше уже из све снаге и полетеше у висину скоро до самих греда. Звоно стаде.
Замисли се тако, па оде, оде... и не би стао, да не дотрчи који Марков питомац и повиче му на ухо: ујаа!... И сад се по Станковим очима види, да су га многе мисли салетеле. А Марко само ћути и гледа у под.
« трза се Марко и вади из џепа пожутео стари часовник. Добро је, Таман колико треба! — Ујаа! ... разлеже се његов сипљив заморен глас, и одједном почеше звона устављати. Свршено је!