Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
То је било јануарија 23. пред вече 1804. године. Њи̓ова тела стајала су око 80 фати ниже ћуприје на пољицу до Колубаре.
Вода пође, ми изведемо нашу војску вртаљ сата од камене Цареве Ћуприје у поље, ставимо је око пута у две параде око 12 фати у далеко, поставимо један топ на једном крају, откуд везир у параде улази, а други на крају стражњем од ћуприје.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— салети ћир Трпко Тиосава. — Ће одеш у Београд, потрошиш пари, ћеш дангубиш. Ће ти кошта, море еј! Не ти се фати ни петнаест ока. — Оно јес', дангуба, али баш не могу по то — рече Тиосав и пође. Ћир Трпко ухвати га за торбу.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Турски женски свет описан је у Писмима из Ниша о харемима (Београд, 1897), Писмима из Солуна (1908), у већој приповеци Фати Султан (Београд, 1907) и нарочито у великом роману Нове (Београд, 1912).
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
зађе — вељи мрак на земљи, Ал' је већи у срдашцу њеном, Звијезде су небо окитиле, Па сјевкају озго са висине, Али Фати, Мустафиној ћерци Нигдје, брате, звјездице једине.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Свака башча има свој бунар с преизобилном водом; рекао би да у свој тој земљи на неколако фати дубљине ништа није него вода, коју свако јутро и вече чрез малене каналиће кроз сву башчу навраћају и древеса
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
От Дунава по верху карловачкога грунта до Бродске регименте жестоке страже постављене су, сто фати стража от страже, на свакој 4 наоружана човека, са жестоким налогом, ако би тко от једне или друге стране кордонску
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Па заузда ђемом од челика, пред дворе га води у авлију к бињекташу бијелу камену, па се ђогу фати на рамена. Погледује девет својих шура, а шуреви у земљицу црну.
шћаше бјежат у Турака; не даде јој Страхинићу бане, за десну је руку ухитио, приведе је к куљату ђогату, па се ђогу фати на рамена, тури љубу за се на ђогина, па побјеже бане упријеко, упријеко, али попријеко.
се у висину кула, на ћошета сићани чардаци, а сјају му срчали-пенџери; виђе Иван, па се ужелио, ждрала коња фати бакрачлијом, и притегну ђемом од челика, но му ждрале ситно подиграва.
па на једно смисли, брже коња свога доватио, седла коња што га љепше може, опасује што га тврђе може, па се коњу фати на рамена, халали се и опрости јунак, каже роду, каже браћи својој: „Хоћу браћо, и ја у Стамбола, одох, браћо, браћу
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Челебија се зваше?! — Остави си човек и татка, и мајку, и дућан, и трговину, па си фати пут сас Цигани у губерл’к... И саг јоште је жив!