Црњански, Милош - Сеобе 2
Све је нешто са њим шапутао, брижно. А кад Трандафил није био код куће, Исакович је имао – вис‑à‑вис – госпожу Фемку. Она би се трудила, весело, да учествује у разговору.
Умрла је на порођају. Живот му је досадио. Павле је, после, ретерирајући, комплиментирао госпожу Фемку, и на лепом изгледу, и на скупоценим минђушама, које јој је Трандафил баш био купио.
„Та је л’ ја вама рекох, да не треба бити злослут, молићу лепо! Та опет имам Фемку! Напустила је оног лолу. Тај јој је продао и бурму! Та није да сам га излемао! Бркича, молићу лепо!
Бркича, молићу лепо! Оног што ми узе жену! Но!“ У граји и весељу, у кући, Исакович затече и госпожу Фемку. Била је лепа, гледала га је мило, а пољубила га је у уво.
Изређаше се и несташе без смисла. Упознао је и жене, на путу, више њих, него целог живота, пре – госпожу Фемку, па Евдокију, па госпожицу Теклу, да друге и не спомињемо, али није ни једна, ето, остала у његовом животу, него уђоше
Трандафил је њему, Ракичу, сам казивао, како је Фемку хтео да научи, да је оно, што је учинила, кад га је самог са децом оставила, ружно.